Digitalizacija je kao i svaka druga tehnologija. Kao barut, recimo. Možete da ga koristite da sagradite kuću, ali i da dignete nečiju u vazduh. Kako će biti upotrebljena zavisi od pravnog okvira u kojem se kreću građani, ali pre svega vlasti. Haos će ostati ono što je i pre bio – haos, samo u digitalnoj formi

Savet za borbu protiv korupcije tražio je od Republičkog geodetskog zavoda neke podatke. Direktor Zavoda, u čiju je modernizaciju za poslednjih petnaestak godina uloženo 100 miliona evra, odgovorio je pretnjama. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić rekla je, otvarajući konferenciju o budućnosti izvođačkih umetnosti, da je digitalizacija naša velika šansa. Jer, obrazložila je, “ona donosi tzv. ‘disruption’, odnosno ‘nered’”. Imaćemo, dakle, digitalizovan haos. To je ukratko. A malo opširnije priča izgleda ovako.

Naša je šansa – da nastavim gde sam stao – prema premijerkinim rečima u tome što pomenuti “nered” mnoge zemlje “definišu kao najveći izazov digitalne revolucije”. Za Srbiju, međutim, nastavlja Brnabić, “to nije izazov već šansa” jer “za nas je ‘nered’ uobičajena stvar. Mi već nekoliko decenija živimo u društvu u kojem je ‘nered’ standard. Konačno nešto što nam je stalno bilo mana možemo da iskoristimo kao najveću prednost”, zaključila je naša premijerka.

Deluje na prvi pogled prilično hrabro od premijerke što je priznala neke notorne stvari, ali sa druge strane, iz čitavog njenog nastupa stiče se utisak da tu postoji krupan nesporazum. Tačnije, da je prva ministarka pobrkala neke elementarne stvari. Pomešala je tehniku i tehnologiju s pravom i odgovornošću.

Tamo, u razvijenom svetu, pravni red je (možda) izazvao određenu uniformnost i centralizaciju koje digitalizacija, svojom personalizacijom, razbija i razgrađuje. Ali, samo tehničko-tehnološki. Poštovanje pravila kao temelj sistema o(p)staje.

U Srbiji je, međutim, situacija potpuno drugačija. Nered koji u Srbiji postoji kao “standard”, što bi rekla Ana, pravne je prirode. Ovde se ne poštuju pravila, ovde nema pravne (druge da ne pominjemo) odgovornosti, jednom rečju – nema vladavine prava. I taj bazični problem nikakva tehnologija, pa ni digitalizacija, ne može da reši. Čak može i da ga pogorša jer olakšava voluntarizam i povećava diskrecionu moć ničim i ni od koga kontrolisanih organa vlasti. Najbolji primer za to je na početku pomenuti Republički geodetski zavod.

Naime, u svojoj najnovijoj analizi “Javnost u radu Republičkog geodetskog zavoda”, Savet za borbu protiv korupcije iznosi niz teškoća u komunikaciji sa jednom od najvažnijih državnih ustanova. Jer, bez uređenog katastra i zemljišnih knjiga – što je glavni posao RGZ – ne može se zamisliti ni normalan život građana, ni normalno funkcionisanje privrede, a valjda se samo po sebi razume da bi i država trebalo da ima precizne podatke o tome kakvom i kolikom imovinom raspolaže.

Elem, baveći se privatizacijom poljoprivrednog zemljišta, Savet je od RGZ još 2017. godine zatražio jedan, istini za volju popriličan, set informacija. Kao najvažnije među njima – podatke o ukupno raspoloživom zemljišnom fondu Republike Srbije (po vrstama zemljišta – građevinsko, poljoprivredno, ostalo i po jedinicama lokalne samouprave (u hektarima), kao i podatke o statusu svojine nad zemljištem u Republici Srbiji (opet po vrstama zemljišta i prema teritoriji jedinica lokalne samouprave, i opet u hektarima).

Ništa od traženog Zavod nije dao. Obrazloženje je glasilo da su “podaci poslovna tajna”, kao i da bi “za izradu dokumenta koji sadrži tražene informacije trebalo dodatno višesatno angažovanje zaposlenih RGZ-a”. Nije se, međutim, na tome završilo. Kako piše u Izveštaju Saveta, “u usmenoj komunikaciji direktor RGZ-a je, uz pretnje tužbom, tražio da se sa sajta Saveta skloni Izveštaj iz 2017. godine u kojem se pominje da RGZ Savetu nije dostavio tražene podatke”.

Savet ne bude lenj nego se obrati Povereniku za informacije od javnog značaja, koji pak nakon proučavanja zakonske regulative zaključi da nijedan razlog RGZ-a ne stoji. To jest – niti Savet traži otkrivanje poslovne tajne niti RGZ treba da pravi neki poseban dokument već da se radi o “osnovnim informacijama o zemljištu s kojima javnost ima pravo da bude upoznata” te u skladu s tim naloži Zavodu da (u roku od sedam dana) pruži tražena obaveštenja. Što, pogađate, RGZ ni do dana današnjeg nije učinio. I ne samo da ih nije dostavio nego je, kao što rekoh, njegov direktor pretio Savetu tužbom.

Iz čega je Savet, nesumnjivo sasvim osnovano, zaključio da su “evidencije o nepokretnostima u Republici Srbiji nepouzdane”. Imao je za takav zaključak Savet još jedan jak, možda i jači argument. Reč je o nepokretnostima u vlasništvu grada Beograda (o čemu je, uzgred, Savet objavio poseban izveštaj još 17. septembra prošle godine). Naime, prema evidenciji gradskog Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, Grad raspolaže sa 2.233 hektara, dok je prema podacima RGZ-a na Grad uknjiženo 9.811 hektara. Razlika “prava sitnica”, preko 7.000 hektara.

Slično je i sa stanovima. Prema podacima (beo)gradskih vlasti, “Grad raspolaže sa 2.012 stanova, dok je prema podacima RGZ-a na Grad Beograd uknjiženo 7.246 stanova”. Poseban je kuriozitet da četvrtina tih stanova ima nula kvadrata. “Kvadratura nula, kako je RGZ objasnio Savetu, znači da RGZ nema podatak o kvadraturi tih stanova. Evidencije o poslovnom prostoru takođe se višestruko razlikuju, imajući u vidu da je RGZ uknjižio 103.127 metara kvadratnih poslovnog prostora Grada, a grad Beograd 1.624.741 metar kvadratni, dakle skoro šesnaest puta više od RGZ-a”.

U opremanje i osavremenjivanje RGZ-a, pa između ostalog i u njegovu digitalizaciju, u poslednjih petnaestak godina uloženo je oko 100 miliona evra. Od toga blizu četiri petine čine krediti (od Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj), a ostalo su donacije (Evropske unije, Švedske, Nemačke, Norveške, Holandije, Francuske, Japana). Na to treba dodati i godišnja izdvajanja iz budžeta Srbije koja se kreću oko 32 miliona evra. Sve u svemu, potrošene su, i troše se, stotine miliona evra, a Republički geodetski zavod javnosti ne može da pruži ni osnovne informacije.

Još nešto važno treba imati u vidu. U Republičkom geodetskom zavodu zaposlena je prava armija od gotovo 3.000 ljudi (tačnije blizu 2.900), od kojih čak četvrtina (750) nije u stalnom radnom odnosu (što je posebno zanimljivo sa stanovišta tzv. zabrane zapošljavanja u državnom sektoru, ali to je za neku drugu priču).

Sve u svemu, RGZ je odličan, takoreći prosvetljujući primer da savremena tehnologija nije ni dovoljan niti nužan uslov za efikasnu, odgovornu i transparentnu državnu upravu. Jedino se – pošto je premijerka na pomenutom skupu govorila o digitalizaciji u funkciji kreativnosti i inovativnosti – povećava “kreativnost i inovativnost” državnih službenika u izbegavanju svojih obaveza i izvrgavanju građana ruglu.

Digitalizacija je kao i svaka druga tehnologija. Kao barut, recimo. Možete da ga koristite da sagradite kuću, ali i da dignete nečiju kuću u vazduh. Kako će, dakle, biti upotrebljena, to zavisi od pravnog okvira u kojem se građani, ali pre svega vlasti, kreću. Digitalizacijom će haos ostati ono što je i pre bio – haos, samo u digitalnoj formi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. decembar 2018.