Dok je Koštunica hteo ministarstva vojske i policije, Đinđića su zanimala ministarstva ekonomije i socijale

Martovsko sećanje na 2001-2003.

Hapšenje Slobodana Miloševića (mart), izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (jun), afera Gavrilović (avgust), pobuna “crvenih beretki” (novembar) – samo da se ovo dešavalo u prvoj godini vlade Zorana Đinđića, da je sve drugo, dakle, bilo normalno kao u bilo kojoj normalnoj zemlji, bilo bi to dovoljno da se kaže da je reč o izuzetno burnoj godini. Opasnoj, zapravo.
Ono što ipak prvo treba reći o toj vladi (zakletvu položila 25. januara 2001) jeste da ona uopšte nije imala onih uobičajenih “prvih sto dana”, za vreme kojih se na miru, bez spoljnih i unutrašnjih pritisaka, postavljaju temelji budućeg rada. Doba slavlja je zapravo potrošio novoizabrani predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Čaša meda posle petooktobarske revolucije ispijena je, Đinđićevom kabinetu je ostala čaša žuči. Drugim rečima, od Đinđićeve vlade su svi očekivali rezultate, sad i odmah, i međunarodna i domaća javnost. Stranci su, naravno, očekivali pre svega punu i bezrezervnu saradnju sa sudom u Hagu, a domaća, ona najšira pogotovo, radikalno poboljšanje ekonomske situacije, veće plate i penzije, normalizaciju snabdevanja. Sindikati, koji 10 godina nisu smeli da pisnu, sad su se uskopistili i počeli da štrajkuju.
Na trećoj strani, međutim, konsolidovali su se i “neprijatelji revolucije”, tj. protivnici reformi. A njih nije bilo malo. Ne samo na strani poraženih (socijalista, julovaca, radikala) nego i među pobednicima, tj. u velikoj i šarenolikoj Demokratskoj opoziciji Srbije.

ČETIRI PIKA: Ima jedna fotografija na kojoj smrtno ozbiljan Zoran Đinđić stoji pored američkog državnog sekretara Kolina Pauela koji nešto priča. To je bila prva Đinđićeva poseta Sjedinjenim Državama u funkciji premijera i nije bila – nasuprot očekivanjima – nimalo prijatna. Ne zato što otprilike u isto vreme, početkom februara, traje pobuna u južnoj Srbiji gde OVPMB (tzv. Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca) rovari već dve godine, već zato što gospodin Pauel pred srpskog premijera, koji praktično nije ni uspeo pošteno da zagreje stolicu, iznosi težak ultimatum. Slobodan Milošević mora biti uhapšen do 31. marta. Inače – to je drugi deo iste rečenice – ništa od američke ekonomske, a i svake druge pomoći.
Manji je Đinđiću problem OVPMB, to “kad je teško – Čović” rešava. Sa druge strane vetar duva. Znajući da se pred vladom nalazi težak zadatak, Koštunica pokušava da je destabilizuje. Nije prošlo ni dva meseca (a kamoli sto dana) od njenog ustoličenja, Koštunica na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije upozorava svoje ljudstvo da treba da se priprema za skorašnje izbore.
Đinđić je znao da je hapšenje Miloševića neminovnost, ali je očekivao da će dobiti više vremena. Ne toliko da bi se napisala optužnica nego zato što je znao, u najmanju ruku sumnjao, da je između Koštunice i Miloševića sklopljen neki sporazum. Koji se, između ostalog, ogledao u sasvim praktičnoj činjenici da je Miloševića obezbeđivala – vojska. Nad kojom je, naravno, stajao Koštunica. Tako da predsednik Vlade Srbije i pored najbolje volje nije imao pristup bivšem predsedniku Jugoslavije.
Otud hapšenje nije moglo da bude izvedeno onako kako to pravila službe nalažu. Ne samo da je postojala opasnost od sukoba između vojske i policije nego je oko Miloševićeve rezidencije bilo mnogo njegovih pristalica, a unutra nepoznati broj dobro naoružanih espeesovaca. Situacija je rešena bondovskim angažmanom Čedomira Jovanovića – čija je funkcija u tom trenutku bila šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini – koji je posle višesatnih dramatičnih pregovora uspeo da nagovori Miloševića da se preda i praktično dobrovoljno ode u zatvor.
Bio je to tek prvi čin. Drugi je bilo Miloševićevo izručenje. Pritisak na Đinđića bio je ogroman. Ne toliko zapravo spoljašnji koliko unutrašnji. On, koji je svoju misiju video u povratku Srbije u svet i ubrzanom razvoju, nije imao vremena za gubljenje. A sve je zavisilo od saradnje s Hagom. Najbolje se to očitovalo na primeru donatorske konferencije. Predviđena za početak juna, prvo je visila u vazduhu, a onda je odložena za kraj istog meseca. Bilo bi logično da je to brinulo i Koštunicu, ali njemu je bilo svejedno. Naravno, i on je znao pred kakvim se zadatkom nalaze Srbija i Jugoslavija. Kad je početkom maja boravio u Vašingtonu, gde mu je je uručeno priznanje Državnik godine Ist-Vest instituta, Koštunica se sreo sa Džordžom Bušom, koji mu je jasno izložio zahteve SAD. Američkom predsedniku, međutim, Koštunica u tom času nije pominjao ni rupe ni sviralu. To je ostavio za domaću javnost.
Nastala je prav(n)a drama. Problem je bio u tome što je za formalnopravno ustanovljenje saradnje s Hagom bilo potrebno doneti zakon na saveznom nivou. Ali tamo je crnogorska Socijalistička narodna partija Momira Bulatovića bila protiv, a Koštunica nije činio ništa da ih ubedi u suprotno. Tako da je zakon u parlamentu propao. Onda je 23. juna, na inicijativu Momčila Grubača, saveznog ministra pravde, Vlada bez Crnogoraca usvojila uredbu o saradnji s Hagom. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus izjavljuje: “Mi nikoga ne prodajemo, mi izvršavamo svoje međunarodne obaveze”.
Nekoliko dana nakon toga, međutim, Koštunica je (26. juna) primio delegaciju SPS-a i rekao da “ne postoji nikakva mogućnost izručenja naših građana Haškom tribunalu pre donatorske konferencije zakazane za 29. jun”. Dva dana kasnije, u prepodnevnim časovima 28. juna, Savezni ustavni sud donosi odluku o privremenoj suspenziji uredbe.
U tom trenutku Vlada Srbije odlučuje da “aktivira” član 135 republičkog Ustava. Njime je, naime, predviđeno da Srbija, ukoliko savezni organi ne obavljaju svoju funkciju, može da preuzme njihove nadležnosti. Milošević je u večernjim časovima helikopterom iz kruga zatvora poslat u Hag.
Koštunica je odmah oštro napao postupak Vlade Srbije nazivajući ga “državnim udarom”. Amfilohije Radović je tada izgovorio prvu od dve svoje najčuvenije rečenice. Rekavši da su oni koji su to učinili “naneli sebi i svom narodu najveći stid i sramotu” i da su “riješili da ispišu sebe iz istorije”, vladika SPC nije se zaustavio na osudama. “Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, rekao je Amfilohije. Kada su ga kasnije upitali šta misli o ovoj poruci, Zoran Đinđić je odgovorio: “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost.”
Ispostavilo se, kako će to nakon atentata reći Desimir Tošić, da “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila”. Možda nije odapeo strelu, ali je Amfilohije luk svakako zategao.
Uprkos oštroj kritici Vojislav Koštunica, međutim, nije napustio Vladu. Dok je, za razliku od njega, predsednik Savezne vlade Zoran Žižić podneo ostavku. Znao je očigledno predsednik SRJ da je međunarodna zajednica zdušno podržala Miloševićevo izručenje, te da rušenjem Vlade zbog toga ne bi stekao simpatije zemalja koje su u njemu još uvek videle petooktobarskog pobednika.

KOŠTUNICA JE UZ POMOĆ VOJSKE SABOTIRAO HAPŠENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA; UZ POMOĆ SNP-A SPREČAVAO JE DONOŠENJE ZAKONA O SARADNJI S HAGOM I MILOŠEVIĆEVO IZRUČENJE; ZA UBISTVO POLICAJCA MOMIRA GAVRILOVIĆA POTPUNO NEOSNOVANO JE OPTUŽIO ĐINĐIĆA; PODRŽAO JE POBUNU “CRVENIH BERETKI” KOJU JE INSPIRISALO ANTIHAŠKO BRATSTVO

Kao povod za napuštanje Vlade Koštunica je pak iskoristio jedan događaj od mnogo manjeg značaja. Trećeg avgusta ispred zgrade u kojoj je stanovao ubijen je bivši oficir državne bezbednosti Momir Gavrilović. Za to je Koštunica praktično, bez pardona, optužio Đinđića. Preko tabloida (od kojih je neke osnovala vojna služba bezbednosti) u javnost su lansirane razne varijante priče čija je suština bila ista: Gavrilović je ubijen zato što je predsedniku Jugoslavije doneo dokaze o bliskim vezama Vlade Srbije s kriminalnim krugovima. Koštuničini ljudi su tvrdili kako će uskoro javnosti biti predstavljeni dokumenti koje je Gavrilović predao.
Zoran Đinđić je bio vrlo ljut. Tražio je od Koštunice da odmah objavi Gavrilovićev kompromitujući materijal ili da povuče svoje izjave o Vladi. Ali Koštunica nije uradio ni jedno ni drugo. Nikada nikakvi dokumenti o saradnji bilo kog ministra, a pogotovo premijera s kriminalcima nisu objavljeni. Ali šum je, što bi rekao Velimir Ćurgus Kazimir, ostao.
A Koštunica je ovu potpuno iskonstruisanu, na presnim lažima zasnovanu aferu, iskoristio da konačno (17. avgusta) svoje ministre povuče iz republičke Vlade. Vispreni mada često (namerno?) konfuzni Dušan Mihajlović detektovao je suštinu spora s Vladom: “Nama se zamera što smo otkrili masovne grobnice i time obelodanili najveći zločin”, rekao je tadašnji ministar policije.
Kada je (9. novembra) izbila pobuna Jedinice za specijalne operacije, tzv. “crvenih beretki”, Đinđić je bio u Sjedinjenim Državama. “Čoveče, sedim s predsednikom Amerike koji mi se obraća kao da sam lider supersile. Mislio sam da sanjam kad mi je Buš rekao da smo nas dvojica ljudi koji će promeniti svet jer imamo hrabrost i snagu da donesemo teške odluke. Na jednoj strani Buš koji kaže svet je naš, a trenutak posle toga, na drugoj strani ti koji mi kažeš da se pobunio JSO i da možda neću imati gde da se vratim”, napisao je u svojim sećanjima Čedomir Jovanović. Pobuna je doživela kulminaciju u ponedeljak 12. novembra, kad su specijalci pod punom ratnom opremom svojim borbenim vozilima blokirali auto-put kod Sava centra, praktično u centru Beograda. Ova demonstracija sile, koju su mnogi okarakterisali kao puč, imala je neskrivenu podršku predsednika Koštunice. To se posebno očitovalo u njegovoj izjavi 15. novembra “da su uniforme radna odeća specijalaca, kao beli mantili lekarima, a oružje simbol njihove uniforme”. Heklerima su verovatno svakako tepali, ali ih simbolom sigurno niko nikada nije nazvao. Još je zanimljivije da je veliki legalista samo ponovio ono što je nekoliko dana ranije izgovorio veliki Legija, Milorad Ulemek, neformalni lider jedinice.
Razne zamerke su upućivane načinu na koji je Đinđić apsolvirao ovu krizu. Kao u najmanju ruku olakšavajuća okolnost ostaje činjenica da premijer u tom trenutku nije mogao – što bi inače bilo normalno – da se osloni na vojsku jer je ona bila pod Koštuničinom kontrolom. Zvuči poznato, zar ne. Ali to je za neku drugu priču. Za ovu je važno da je povod za pobunu JSO bio relativno banalan – njihovo učešće u hapšenju braće Banović, Predraga i Nenada, na osnovu poternice Haškog tribunala.

PIK NA SLUŽBU: Ovaj nas detalj, međutim, vraća tačno godinu dana unazad, u 21. novembar 2000, kada je Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava predsednika Koštunice, “izvršio smotru” JSO u njenom centru u Kuli. U govoru koji je tom prilikom održao Nalić je posebno istakao da Đinđić namerava “da jedinicu proda Hagu” i da zato ona “treba da podrži predsednika Koštunicu”. Takođe značajno, Koštuničin savetnik je tada predstavljen i “kao budući ministar policije”. Na DOS-u, međutim, Nalićeva kandidatura nije prošla, što je Koštunicu jako naljutilo.
U stvari, nesporazumi s Koštunicom su i počeli zbog njegove ambicije da kontroliše ministarstva sile. Za razliku od Đinđića, koji se zanimao pre svega za ekonomske resore i tu tražio odrešene ruke (ne da bi postavio partijske ljude nego eksperte), Koštunica, za koga se inače smatralo da je operisan od pragmatike kao neki “knjiški moljac”, pikirao je prvenstveno vojsku i policiju. Tako je, sa jedne strane, rezolutno odbijao sve zahteve da smeni Miloševićevu desnu ruku, načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, a sa druge, na DOS-u onemogućavao (od 18 članica koalicije jedini je bio protiv, svih ostalih 17 bilo je “za”) smenu Miloševićeve leve ruke Radomira Markovića, načelnika republičke državne bezbednosti. (Uzgred, Koštunica će Pavkovića nezakonito oterati u penziju kada ovaj 2002. bude odbio da učestvuje u još jednoj nameštenoj aferi zvanoj – a i danas aktuelnoj, zar ne – prisluškivanje.) Višemesečni o(p)stanak na funkciji Marković je iskoristio da uništi 35.000 stranica dokumenata i skloni registar saradničkih mreža od 1945. do 2000. Nije valjda da VK to nije očekivao. A možda se i nadao.
Raskol u DOS-u počeo je zapravo već na sam dan srpske oktobarske revolucije. Petog oktobra oko podne (ništa lično) u prostorije Saveza za promene dolazi Vladeta Janković, potpredsednik DSS-a. Dok na ulicama ključa, on postavlja pitanje “šta se ovo dešava” i odmah odgovara: “Mi se sa ovim ne slažemo.”
Zoran Đinđić je kasnije govorio kako je “kontakt s Koštunicom izgubio 5. oktobra uveče”. Po kazivanju Čedomira Jovanovića, Koštunica je 6. oktobra napustio sastanak DOS-a, nikome ne rekavši kuda ide. Ispostavilo se da je s Pavkovićem otišao kod Miloševića.
Još jednog funkcionera Miloševićevog režima Koštunica je zadržao uz sebe. Rade Bulatović – uzgred, kum Nebojše Vujovića, visokog funkcionera SPS-a – postao je Koštuničin savetnik za bezbednost. Bulatović je inače radio u spoljnim poslovima i nikada formalno nije bio zaposlen u bezbednosnim službama. Po svoj prilici, Koštunica uopšte nije bio tako slabo obavešten kako se inače pravio.

POKAZALO SE DA JE LAŽ O ĐINĐIĆU KAO “MALOM SLOBI” SMIŠLJENA DA BI SE SAKRILA ISTINA O VOJISLAVU KOŠTUNICI KAO KONTINUITETU S MILOŠEVIĆEVIM REŽIMOM. REZERVNOM MILOŠEVIĆU, ŠTO BI REKAO BASARA. ILI – O MILOŠEVIĆU U DRUGOM PAKOVANJU. MEKŠEM, ALI OPAKIJEM. JER SE TO POKAZALO KAO PREDIGRA ZA VUČIĆA

Takođe, iako je Đinđić optuživan za veze s “kontroverznim” biznismenima, braća Karić, Bogoljub i Sreten bili su česti Koštuničini gosti u Palati federacije (danas Srbija).
S tim u vezi zanimljivo je da prvi napadi spolja na Đinđića dolaze baš iz tog miljea. Naime, već 20. oktobra Aleksandar Tijanić piše kako je Zoran Đinđić – “mali Sloba”. U tom času spiritus movens Demokratske opozicije Srbije nema nikakve vlasti. U istom tom času, međutim, Tijanić je visoko pozicionirani službenik u Karićevoj BK kompaniji – potpredsednik za medije i profesor novinarstva na BK univerzitetu. Očigledno je da tamo gde treba, uvek dobro informisani Saša zna u kom smeru idu događaji i po sistemu ‘napad je najbolja odbrana’ kreće u akciju. Ubrzo (16. januara) postaje Koštuničin savetnik za medije. Treba li podsećati da su i Tijanić i B. Karić bili ministri u Miloševićevim vladama.
I pominjani Gradimir Nalić bio je dugogodišnji službenik BK grupe. Čiji se, te “grupe”, brzometni uspon na privrednoj sceni Srbije, pogotovo u doba sankcija i izolacije, kada su podobni pojedinci preuzimali državne poslove, nije mogao ni zamisliti bez veza sa određenim bezbednosnim strukturama. Vremenom su te veze prerasle u tesno porodično prijateljstvo između familija Karić i Milošević.
Ne može se reći da Zoran Đinđić nije makar naslućivao o čemu se radi. Još sredinom oktobra 2000. u razgovoru sa Vesnom Mališić Đinđić iznosi svoja saznanja da je u vrhu SDB-a napravljena strategija da se između njega i Koštunice napravi rascep. Prema tom planu, Koštunica bi bio predstavljen kao neko ko “štiti mir, red, zakon, bezbednost”, dok bi Đinđić bio “zao duh”, doduše sada ne više u službi stranih sila već neko ko teži neograničenoj vlasti. Računalo se da će, ukoliko Đinđić bude srušen, “praktično, samo u drugoj formi biti zadržan kontinuitet”. “Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene”, rekao je u tom trenutku još uvek samo predsednik opozicione Demokratske stranke.
Iz današnje perspektive gledajući, može se reći da – zahvaljujući svom karakteru, a i dugom izbivanju iz zemlje – Đinđić ipak nije u punoj meri shvatao s kim je napravio političko partnerstvo.
Jer, nije se samo Koštunica okružio Miloševićevim kadrovima. I Demokratska stranka Srbije počela je da se puni sličnim ljudima. Fenomen od kojeg je Beli Preletačević napravio nomen – dakle “preletanje” iz jedne partije u drugu utemeljio je Vojislav Koštunica. Pošto je DSS praktično bio “kombi-partija”, dakle organizacija bez članstva, ona je, da bi se, što kažu komunisti “omasovila”, svoja vrata širom otvorila dojučerašnjim članovima SPS-a i JUL-a. U isto vreme Demokratska stranka je zabranila prijem novih članova. Desimir Tošić je ironično komentarisao: “Teško je razumeti da stranka koja inače sebi pridaje značajna moralna svojstva traži da joj se na osnovu ovog i ovakvog ljudskog materijala poveća kvota na zajedničkoj listi za republičke izbore.” Ali i ozbiljno upozoravao: “DSS ima jednu veliku tačku programa; to nije ni Milošević, ni naše stanje, ni naš ugled, ni naš standard – njihov cilj je uništiti Demokratsku stranku.”
Sve u svemu, pokazalo se da je laž o Đinđiću kao “malom Slobi” smišljena da bi se sakrila istina o Vojislavu Koštunici kao kontinuitetu s Miloševićevim režimom. Rezervnom Miloševiću, što bi rekao Basara. Ili – o Miloševiću u drugom pakovanju. Mekšem, da tako kažemo. Ali opakijem. Jer se to pokazalo kao predigra za Vučića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. mart 2021.