Svačega ima na “tržištu informacija”. Često više bofla, tj. dezinformacija. Koje, međutim, sudeći prema tiražima i rejtinzima, imaju sasvim lepu prođu. A “konzumiranje” pokvarenih informacija može da izazove ozbiljne posledice, teže od miša u brašnu, čak i do smrtnog ishoda

Predsednik kaže da je ispunio sve svoje ambicije. Bio je najmlađi premijer u istoriji Srbije, sada je najmlađi predsednik Republike. Ikad. Mladost – ludost, kaže naš narod.

Ali, nešto drugo je tema ovog napisa. Takoreći marginalna, a opet – paradigmatična.

Malinari se, kao što vidimo ovih dana, kao i svakog proleća bune. Nisu zadovoljni cenom. Koja je 120 dinara za kilogram. Kažu da im je obećavano da će malina biti strateški proizvod, traže da se osnuje nacionalni savet za malinu, tj. da se umeša država, da im organizuje sastanak s hladnjačarima. “Pucaju” na najviše mesto, na predsednika, tj. Vučića.

“Svi smo spremni da se borimo za ono što nam pripada, a to je bar pristojna cena od 230 dinara za kilogram. Očekujemo podršku predsednika Vučića jer on dobro zna da su ga seljaci podržali. Došlo je vreme da on podrži nas”, rekao je na protestnom skupu u Arilju Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara Srbije.

U stvari, prošle godine se malinari nisu bunili. Tada je cena bila 240 dinara za kilogram i novine su bile pune napisa o tome kako se od maline lepo živi. Sa oko pola hektara, hvalili su se seljaci, zaradi se desetak hiljada evra. Nije ni čudo jer, kažu poznavaoci, tj. sami uzgajivači, troškovi proizvodnje jednog kilograma maline iznose “maksimum maksimuma” 80 dinara.

Lane su se, zapravo, zbog “prenaduvanih” cena bunili hladnjačari, ali njihovu priču nije imao ko da čuje. Sada oni nisku cenu pravdaju činjenicom da su hladnjače još pune prošlogodišnjeg (inače izuzetno visokog) roda i da nemaju gde s novom proizvodnjom. Tako da situacija zbilja jeste paradoksalna: ovogodišnji rod je prema nekim procenama oko 40-50 odsto manji od lanjskog, a cena je, uprkos slabijoj ponudi, niža nego prošle godine.

Kako će se ta “svakidašnja jadikovka” malinara okončati, u ovom času nije jasno, ali za suštinu ove priče nije ni bitno. Malinari su samo povod. Jer, malo-malo pa neko u Srbiji zatraži da ga država zaštiti od tržišta i tržišnih zakonitosti. Jedni traže da se zabrani uvoz, drugi da se povećaju carine, treći da država otkupi njihovu proizvodnju, četvrti (kao, recimo, već pomenuti malinari) da im se propišu veće cene (naravno, onda kada su one ispod njihovih potreba), peti da im se dodele subvencije, itd. Uglavnom, svi bi da nekako izbegnu konkurenciju. Pogotovo kad dolazi iz sveta. Tu se zaštita domaćih proizvođača, koju god robu da proizvode, od paradajza do vagona, smatra svetom dužnošću države.

Postoji, međutim, jedna branša – i ne samo ta, sigurno, ali neka ona bude primer – u kojoj to pravilo ne važi. Niti ikome pada na pamet da te proizvođače zaštiti. Radi se, verovali ili ne, o novinarstvu. To jest – medijima. Tu vlada bespoštedna konkurencija, ali niko i ne pomišlja da je ograniči, pogotovo da je zabrani. Konkurencija je naročito pojačana poslednjih godina, s novim “informaciono-komunikacionim tehnologijama”. Čitav svet vam je bukvalno na dlanu, u mobilnom telefonu. Tako da se i “profesija reporter” gotovo izgubila. Svi se danas javljaju sa lica mesta, svi informišu i svi komentarišu. I niko ne traži da država tu “uvede red”, pa da odredi ko može (a ko ne može) da se bavi proizvodnjom informacija. Niti iko predlaže da informacija bude “strateški proizvod”. Niti se, idemo dalje, od države zahteva da odredi cenu po kojoj će građani morati da kupuju. informacije Jok – vesti sa svih strana stižu vam za džabe. Ko je lud da kupuje novine?

Doduše, kao i svaka inovacija, i ICT ima i svoju tamnu stranu. Svačega ima na “tržištu informacija”. Često više bofla, tj. dezinformacija. Koje, međutim, sudeći prema tiražima i rejtinzima, imaju sasvim lepu prođu.

A “konzumiranje” pokvarenih informacija može da izazove ozbiljne posledice, teže od miša u brašnu, čak i do smrtnog ishoda. Ne samo na pojedinačnom nego i na kolektivnom planu, ne samo simbolički nego i bukvalno.

Ne “plediram”, naravno, da se umeša država i “zavede red”. Naprotiv. Već je i previše umešana, da nije – bilo bi urednije i čistije. Najgori su mediji koji su direktno ili indirektno, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom.

Ako ta pravila važe za novinare, zašto ne bi i za malinare. Čime god da se bave.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jun 2017.