Najveći uspeh Vučićeve vladavine, tzv. fiskalna stabilizacija, pokazao je svoje pravo lice. Najpre se mora reći da iako se Vučić hvali da je Srbiju spasao bankrota, zapravo je do ivice finansijske propasti zemlju doveo on sam
Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka… Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.
Iako je Vučić već u izbornoj noći od svojih pristalica tražio da ne budu bahati, od toga će biti male vajde. Jer moraće da nahrani partijsku mašinu koja je tako samlela svoje protivnike.
To praktično znači da će nasilje nad neesenesovskim delom srpskog društva biti još veće. A to opet znači da će pljačka nacionalnog bogatstva biti još besomučnija.
Nedavno su se najveći domaći privrednici žalili da samovolja državnih organa kojoj su izloženi nikada nije bila veća i da uslovi za njihov rad nikada u poslednje tri decenije nisu bili gori.
Ta represija ima teške ekonomske posledice. Ulaganja domaćih preduzetnika vrlo su niska: iznose oko 4-5 umesto 7-8 milijardi evra. To je dovelo do industrijske stagnacije. Nakon vrlo skromnog pretprošlogodišnjeg povećanja industrijske proizvodnje od svega 1,3 odsto, lani rasta praktično nije ni bilo – iznosio je bednih 0,3 odsto.
Da domaća industrija zaostaje, vidi se po spoljnoj trgovini.
Za poslednje tri godine spoljnotrgovinski deficit porastao je blizu 50 odsto: sa 4,4 milijardi evra 2017, na 6,4 milijarde prošle godine.
Otkud onda prošlogodišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 4,2 odsto, zapitaće se možda radoznali čitalac. Jedan primer je ilustrativan. Glavni faktor koji je doprineo rastu BDP-a u 2019. bila je izgradnja gasovoda Južni tok. A vidite li Južni tok, dragi čitaoci. Ne vidite, naravno. A i da ga vidite, čemu bi služio, postavlja se pitanje. Pošto za transport prirodnog gasa ne služi, koristi se za proizvodnju statističke magle.
Ali, čak i da se taj zvanični podatak o rastu BDP-a u 2019. usvoji, to Srbiju ni pedalj neće pomeriti s repa srednjo-istočne Evrope. Sa prosečnim rastom od 2,2 odsto u razdoblju 2013-2019, Srbija se nalazi daleko iza proseka ove grupe zemalja (3,4 odsto). Osim Hrvatske, sve druge zemlje napredovale su znatno brže od Srbije.
Konačno, i najveći uspeh Vučićeve vladavine, tzv. fiskalna stabilizacija, pokazala je svoje pravo lice. Najpre se, međutim, mora reći da iako se Vučić hvali da je Srbiju spasao bankrota, zapravo je do ivice finansijske propasti zemlju doveo on sam. Ako je, naime, za budžetski deficit od 245 milijardi dinara (preko dve milijarde evra) u 2012. odgovorna bila i prethodna vlast, za manjkove od 212 milijardi u 2013. i rekordnih 258 milijardi dinara u 2014. krivicu može da snosi jedino Aleksandar Vučić.
Ključni je problem, međutim, u tome što teret konsolidacije javnih finansija nije ravnomerno raspoređen. Najveću cenu platilo je zdravstvo, a policija je gotovo nije ni osetila. Što ilustruje činjenica da su plate u policiji oko 40 odsto veće nego u zdravstvu. Korona je potpuno razotkrila kolaps u koji je srpsko zdravstvo dovedeno.
To je najbolja slika (n)ove vlasti: više voli da operiše pendrekom nego skalpelom.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jun 2020.