“Marksistička misao”, “Marksizam u svetu”, Praksis” naravno – samo su neki od časopisa koji su izlazili u bivšoj Jugoslaviji; svake godine u Aranđelovcu je održavan višednevni naučni skup “Marks i savremenost”, Korčulansku letnju školu da i ne pominjemo. Pogledajte malo danas te članke i rasprave. Žali bože vremena. O novcu da i ne govorimo

 

Najbolji delovi kod Marksa su oni koje je kod drugih najviše prezirao – oni “socijalno utopijski”. Znate ono: razvoj proizvodnih snaga dovešće do toga da će čovek moći da pre podne slika, a popodne da peca ili piše pesme i, uopšte, neće imati da radi ništa drugo osim da ispoljava svoje mnogobrojne talente.

Ali, ako taj san ikada bude ostvaren, to neće omogućiti socijalizam, kao što se Marks trudio da naučno dokaže, nego – kapitalizam. Ili, drugačije rečeno, to će biti poslednja faza u razvoju otvorenog društva, ako ga njegovi neprijatelji – i sa leve i sa desne strane političke scene – u međuvremenu ne unište. A da se trude – trude se, u čemu ne prezaju ni od toga da snage udruže.

 

GODIŠNJICE: Stopedesetogodišnjica objavljivanja “Kapitala” Karla Marksa dobila je značajan publicitet u Srbiji. Mnogi su se osetili p(r)ozvanim da tim povodom nešto kažu. Godišnjica jedne druge knjige, “Načela političke ekonomije” Davida Rikarda, privukla je mnogo manje pažnje iako je njen jubilej još stariji; od njenog publikovanja, naime, prošla su puna dva veka. Zapravo, da nije bilo tekstova Vladimira Gligorova ne bi se Rikarda i njegovih “Načela” niko, bar u Srbiji, ni setio. Iako su ona ostavila mnogo dublji trag i u teoriji i u praksi.

Da li je to, međutim, iznenađenje? Naravno da nije. Marksov “Kapital” slavi proletarijat, a Rikardova “Načela” tržište; Marks kao rešenje vidi (re)distribuciju, a Rikardo konkurenciju. Nema sumnje da u Srbiji dominantnoj eliti, što bi rekla Latinka Perović, mnogo više na srcu leži prvo nego drugo, bez obzira na to preferira li više klasu ili naciju.

U stvari, prilično je diskutabilno da je baš “Kapital” imao najvećeg stvarnog uticaja na istorijska zbivanja. Kao što znamo, Marksov nauk je govorio da će do proleterske revolucije doći u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, a desilo se sasvim obrnuto. Uticaj “Komunističkog manifesta” verovatno je mnogo veći. A moglo bi se to reći i za Lenjinovu “Državu i revoluciju” ili Staljinova “Pitanja lenjinizma”. Maovu “Crvenu knjižicu” da i ne pominjemo. Štaviše, Oktobarska revolucija, kojoj ove godine takođe pada godišnjica, stota, i nema mnogo veze sa Marksom. Ruska revolucija, kako tvrdi već pomenuta Latinka Perović, iako su se njeni akteri pozivali na marksizam, istinske korene imala je u ruskom narodnjaštvu. Boljševici su hteli da preskoče kapitalizam. To je hteo i Svetozar Marković – da se “na osnovama zajednice rada i raspodele (što su činile tradicionalne institucije zadruge i opštine) uspostavi sistem narodne samouprave”. Zato je u Srbiji (i Kardeljevo) socijalističko samoupravljanje palo na plodno tlo, te i danas ima brojne zagovornike.

 

STRANPUTICE: Sledeća velika, možda i sudbonosna, Marksova pogreška jeste “teorija eksploatacije”. To je ugaoni kamen marksizma. Eksploatacija je osnovno zlo, odnosno ključni mehanizam koji jedne, kapitaliste, čini sve bogatijim, a druge, proletere, sve siromašnijim. Ta protivrečnost će jednog dana dovesti do preokreta.

Ali, kao što rekosmo, Marks nije hteo da bude propovednik nego naučnik, pa je u skladu s tim nastojao da otkrije zakone istorijskog razvitka koji nužno dovode do socijalizma, tj. komunizma. U tom cilju konstruisao je radnu teoriju vrednosti prema kojoj samo rad stvara vrednost. Ali tu je došao u sukob sa stvarnošću jer su na tržištu neke stvari u koje je uloženo mnogo rada vredele malo ili ništa, dok su neke druge u kojima je rad imao mali udeo (ali su sadržale neke druge elemente, poput inovativnosti) vredele čitavo bogatstvo. Uzgred pošto su “ra(z)ni radovi” po kvantitetu i kvalitetu različiti, Marks je pokušao da ih svede na neku vrstu zajedničkog imenitelja preko pojma tzv. “apstraktnog rada”, a iz istog razloga napravio je i razliku između upotrebne, razmenske, tj. novčane i stvarne, tj. suštinske vrednosti nekog proizvoda, odnosno robe. Sve je to samo povećavalo konfuziju, Marks se sve više zaplitao i saplitao, tako da je na kraju od svog kapitalnog dela digao ruke. Nikada ga nije završio iako je nakon objavljivanja prvog toma 1867. poživeo još 16 godina, te je drugi i treći tom nakon Marksove smrti objavio Engels.

Kako je Marksova teorija funkcionisala u praksi pokazuje priča iz ex-Yu istorije koju mi je ispričao Kiro Gligorov za knjigu o “Ekonomskoj politici”. Elem, početkom pedesetih godina prošlog veka Gligorov je po nalogu Borisa Kidriča, tražeći najpogodniju ličnost za prvog glavnog urednika prvog ekonomskog nedeljnika u socijalističkoj Jugoslaviji, došao da razgovara sa Jašom Davičom, koji je tada bio šef “zavoda za cene”. I tom prilikom je, svedoči K.G., Jaša Davičo rekao sledeću stvar – koja ga je verovatno i kvalifikovala da se ubrzo nađe na predviđenoj poziciji. “Evo, moj posao”, rekao je dakle Davičo, “ja određujem kolika će biti cena hleba ili krastavaca, a otkud ja to mogu da znam, ko je to proverio. Kapitalizam ima jedan zakon koji mi negiramo, a to je tržište, slobodna konkurencija”.

Ovo me je podstaklo da se prisetim još jedne, mada ne tako okrugle i značajne godišnjice. Pre 65 godina, naime, izašao je prvi broj “jugoslovenskog Ekonomista”, kako su, zbog njene liberalne orijentacije, gore pomenutu Ekonomsku politiku kasnije prozvali. Danas je liberalizam u Srbiji ružna i kužna reč, krivac za sve loše što se dešava u društvu.

 

RENESANSA: “Renesansi” marksizma poslednjih godina naročito je doprineo “Kapital u 21. veku” Tome Piketija. Ključni Piketijev zaključak je da “nejednakost u kapitalizmu stalno mora da raste”, zbog čega je kao “protivotrov” predložio progresivno oporezivanje. Svi su pročitali Piketija, ali niko Milanovića. A u svojoj knjizi “Globalna nejednakost” Branko Milanović argumentovano osporava obe Piketijeve teze. Prvo, “tvrdnja da se nejednakost u kapitalizmu uvek mora uvećavati… nema mnogo smisla i odstupa od činjenica”, piše “naše gore list”. I drugo, umesto povećanog oporezivanja – u čiju delotvornost ne veruje – Milanović predlaže povećanje državnih ulaganja u obrazovanje jer podaci pokazuju da najveći imovinski jaz postoji između obrazovanih i neobrazovanih.

U stvari, Milanovićev predlog je na tragu ideja liberalnog ekonomista Edmunda Felpsa, dobitnika Nobelove nagrade 2006. godine, koji se radi postizanja veće pravičnosti u društvu zalagao “za ulaganja u ljudski kapital”, s tim što je smatrao da to “ne treba da čini država” nego da “treba subvencionisati privatne preduzetnike, koji najbolje znaju koje su im struke i kakvo obrazovanje potrebni” (V. Gligorov, Peščanik, 15.11.2006).

Nadmoć kapitalizma nad socijalizmom najbolje ilustruje Kina. Ali ne Maova nego Dengova. (Do)puštajući kapitalizam u vrlo ograničenim količinama, tj. samo u ekonomskoj sferi, Kina je uspela da reši prvenstveni zadatak svakog društva – koji socijalizam, međutim, nije uspeo da reši – prehrana stanovništva.

Naravno, današnja Kina nije uzor liberalne demokratije, naprotiv, ali je rešila problem gladi i, drugo, svojim privrednim razvojem postala je ključni faktor koji utiče da globalna nejednakost u 21. veku opada. Kao što u 18. veku niko nije mogao da sanja gde će Engleska biti za 200 godina, tako ni danas niko ne može da kaže gde će Kina biti za 100 godina.

 

HUMANIZAM: “Primum non nocere” – prvenstveno nemoj naškoditi, kaže latinska poslovica koju lekari uče na prvoj godini studija. Zar to pravilo ne bi trebalo da važi i za one koji bi da leče “socijalni organizam”? Liberalizam i individualizam, slobodno tržište i vladavina prava učinili su da se svet u poslednja dva veka razvije više nego u prethodnih dvesta vekova. Zašto bi onda sve to trebalo bez milosti srušiti, kao što ovih dana često čujemo pokliče? Zašto bismo menjali osnovne elemente, poluge i zamajce, mehanizma koji je doveo do tih ogromnih postignuća? Ne samo u sferi tzv. materijalne proizvodnje nego i u sferi duhovnog razvoja – nauke, kulture, umetnosti. Emancipatorski potencijali kapitalizma ili, što je njegova bolja i preciznija “definicija”, otvorenog društva – govoreći na osnovu iskustva, a ne na osnovu intelektualističkih konstrukcija i “istoricističkih proročanstava”, što bi rekao Poper – neslućeni su i neiskorišćeni. Spontani poredak slobodnih ljudi – to je i cilj i sredstvo.

U suštini, verovatno bi se sa ovim danas složio i Marks. Jer i on je, kako to jednom prilikom reče Vladimir Gligorov, bio “tržišni fundamentalista”. Kao što je poznato, Marks je još za života izjavio da nije marksista. Danas bi to bio još manje. Kad bi video kako njegovi nazovi-sledbenici liberalizam zamenjuju voluntarizmom i (još većim od Marksovog) konstruktivizmom.

I to u situaciji kada, kako to kaže Branko Milutinović, suvlasnik i direktor Nordeusa, domaće IT firme koja je, iako sa svega stotinak zaposlenih, procenjena na preko milijardu evra – Železara Smederevo, sa 5.000 radnika i 500 hektara zemlje, da podsetimo, prodata je za 50 miliona evra – “kroz 15 godina polovina današnjih zanimanja više neće postojati, a pojaviće se još toliko novih koja danas ne možemo ni da zamislimo”.

“Marksistička misao”, “Marksizam u svetu”, “Praksis” naravno – samo su neki od časopisa koji su izlazili u bivšoj Jugoslaviji; svake godine u Aranđelovcu je održavan višednevni naučni skup “Marks i savremenost”, “Korčulansku letnju školu” da i ne pominjemo. Pogledajte malo danas te članke i rasprave. Žali bože vremena. O novcu da i ne govorimo.

 

 

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 28. oktobar 2017.