Srbija je zemlja koja ne zna “kud udara”, hoće li na istok ili na zapad, koja nema ni strategije ni taktike, ni pravila ni politike. Provizorijum i improvizacija. Jedino je sila stalna i organizovana. Usmerena na održavanje vlasti i eksploataciju nacionalnih resursa
Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem. Pre petnaestak dana, naime, AV-u bliski mediji javili su da 11. novembra na proslavu Dana primirja u Prvom svetskom ratu predsednik Rusije Vladimir Putin stiže u Beograd, gde će prisustvovati velikoj vojnoj paradi sa čak sto tenkova i još neutvrđenim brojem aviona i helikoptera. A onda je, iz istih izvora, da ne kažemo kuhinje, stigla vest da će istog dana, 11. novembra, Aleksandar Vučić prisustvovati proslavi istog praznika u Parizu, kojom prilikom će razgovarati sa Trampom, Makronom i Merkelovom. A da, o čemu nego o Kosovu. Šef naše države se, dakle, nalazi pred najvećim izazovom u karijeri jer treba da u isto vreme bude na dva mesta. Sad se tek vidi kakve nadljudske sposobnosti zahteva politika sedenja na dve stolice.
U odnosu na to, njegova ovonedeljna, tj. u nedelju održana turneja po “južnim srpskim zemljama” bila je prava “šala-zabava”, što bi rekli mladi. To što se sreo sa predsednikom Vlade Makedonije Zoranom Zaevim, obišao “Grdelički zid plača”, te se na kraju ukazao i u “vlaškom međugorju”, tj. u planinama stešnjenom Majdanpeku (doduše, samo glasom, ne i stasom) za Vučića je bio samo jedan sasvim običan dan.
Šalu na stranu, susret dva lidera zapadnog Balkana – jednog bivšeg i drugog budućeg – i to, simbolično, na “ničijoj zemlji” između dveju država (mada u neobičnom formatu – predsednik vs. premijer) događaj je za svaku pohvalu. Naročito posle onog ratobornog povlačenja ambasadora iz Skoplja pre godinu dana ili nakon činjenice da zvanična Srbija (uzgred, kao ni opozicija) nije Zaevu čestitala na istorijskom sporazumu sa Grčkom pre dva meseca. Posebno je, naravno, super njihov dogovor da se uvede “one stop shop” granični prelaz. To je dobrosusedska, odgovorna politika. Za razliku od one prema Crnoj Gori, kojoj zbog izvesne Sare Vidak samo što nije objavljen rat.
Sasvim, opet, suprotno lice od ovog prema Podgorici, pokazao je Vučić u Grdelici. Tu je, na Koridoru 10, u stilu “puj pike ne važi” i “mir, mir, mir – niko nije kriv”, oslobodio odgovornosti sve one koji su nestručnim radom dozvolili da se isti objekat, tj. zid, tri puta sruši, pa sad mora da se (g)radi i četvrti put. Naravno, nikakav “lov na veštice” nije potreban, ali bez odgovornosti nema uređenog društva. Ni države. U stvari, abolirao je Vučić pre svega svog čoveka Zorana Vazduplohova Babića, člana predsedništva SNS-a i direktora javnog preduzeća “Koridori”, koji je, tu je “Mrka” u pravu, najodgovorniji za to što se desilo. A način na koji je građevinski problem “rešen” neodoljivo podseća na izgradnju pruge Moskva – Vladivostok. Dok su se inženjeri raspravljali oko trase, Staljin uzeo lenjir i povukao liniju. Tako i bi.
Ovih nekoliko najnovijih primera pokazuju kakva je danas zemlja Srbija. Zemlja koja ne zna “kud udara”, hoće li na istok ili na zapad, koja nema ni strategije ni taktike, ni pravila ni politike. Koja je provizorijum i improvizacija. Ako ne računamo silu. Jedino je sila stalna i organizovana. Usmerena na održavanje vlasti, sa jedne, i eksploataciju nacionalnih materijalnih resursa, sa druge strane.
Mijat Lakićević
Novi magazin br. 384, 6. septembar 2018.