Uoči Dana mladosti: Posle 30 godina razvoja demokratije u Srbiji, ona je na putu da iz autokratije pređe u diktaturu

Diktatura vs. demokratija: prvih 30 godina

Ovih dana, povodom četrdesetogodišnjice smrti Josipa Broza Tita, raspravljalo se o tome šta nam je donela “komunistička diktatura”. Zapravo, rasprave tu i nije bilo, pošto “narativ” nije bio pluralistički nego monistički – svi su se manje-više slagali u manje ili više negativnim ocenama. Ovo je, međutim, zgodna prilika i da se osvrne na ono što nam je donelo 30 godina demokratije jer toliko je približno proteklo od uvođenja političkog pluralizma i prvih (posle Drugog svetskog rata) višestranačkih izbora. Pa i, zašto da ne, da se uporede ta dva razdoblja: tri decenije diktature sa isto toliko godina demokratije.

STOPAMA RASTA: Da počnemo od koliko-toliko egzaktnog – ekonomije. Od 1990. do 2020. (čak i da benevolentno izostavimo ovu poslednju, očigledno lošu) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od oko jedan odsto. Praktično – stagnirala je. Sa druge strane, od 1945. do 1975. BDP je prosečno godišnje rastao oko šest odsto. Ako se uzme u obzir samo poslednjih 20 godina, prosečan rast privrede Srbije iznosio je oko tri odsto; ako uzmemo razdoblje od 1950. do 1970. onda je rast iznosio 7-7,5 odsto. Zaključak je očigledan, komentar je suvišan.
Ova razlika u “stopama rasta” zapravo je posledice jedne druge činjenice. Prve decenije komunističke vladavine odlikuje ubrzana industrijalizacija; dok je glavna karakteristika privrednog razvoja nakon 1990. – dezindustrijalizacija.
Pri čemu Srbija dobija neke vrlo lukrativne privredne grane. Najpre, Beograd postaje centar jugoslovenske industrije motora, mašinske industrije, projektovanja (IMR, “21. Maj”, Lola, Energoprojekt). Istovremeno, Šumadija postaje centar jugoslovenske automobilske industrije. To je izuzetno važno jer proizvodnja automobila zahteva razvoj i mnogih pratećih industrijskih grana, pa otud vrlo stimulativno deluje na ukupnu ekonomiju. Prvu fabriku automobila Slovenija dobija tek 12 godina kasnije, 1967 (industrija motornih vozila IMV, Novo mesto – Reno), a Bosna i Hercegovina (TAS – Tvornica automobila Sarajevo proizvodi “golf” po licenci Folksvagena). Krajem sedamdesetih Srbija dobija još jednu fabriku automobila – IDA Kikinda, u saradnji s nemačkim Opelom, koji je tada bio u vlasništvu američkog Dženeral motorsa.
Sredinom pedesetih sa nastankom Elektronske industrije u Nišu istočna Srbija postaje centar razvoja proizvodnje koja predstavlja sam svetski tehnološki vrh. Ističemo ovde ove primere ne samo zbog njihovog uticaja na razvoj ekonomije nego i obrazovanja. Jer ubrzo, već 1960. godine u Nišu i Kragujevcu dolazi do otvaranja fakulteta – elektronskog, odnosno mašinskog. Najzaslužniji za to su utemeljivači EI odnosno CZ – njihovi direktori Vladimir Jasić i Prvoslav Raković.
Ogromne pare ulagane su i u industrijalizaciju Kosova, ali ćemo se ovde više zadržati na Vojvodini, gde je Novi Sad između 1950. i 1960. doživeo neviđeni investicioni bum. Izgrađeno je u kratkom roku čak dvadesetak fabrika koje su Srpsku Atinu od panonske varoši pretvorile u srednjeevropsku metropolu.

ZA PRVIH 30 GODINA KOMUNISTIČKE DIKTATURE ZABELEŽEN JE RAST OD ŠEST ODSTO; ZA PRVIH 30 GODINA NACIONALISTIČKE DEMOKRATIJE SRBIJA JE OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI RAST OD JEDAN ODSTO

Čitav taj proces industrijalizacije odvijao se u tesnoj vezi sa zapadnim kompanijama od kojih su kupovane licence. To je značilo ne samo osavremenjavanje tehnike i tehnologije, kao i “kadrova”, nego je razvijalo i spoljnu trgovinu. Glavna spoljnotrgovinska preduzeća; čuveni Genex i Inex, sa osnivačima Vladimirom Višnjićem i Aleksandrom Čizmićem, ostala da ne pominjemo, koncentrisana su u Beogradu. Gde je trgovina – tu su i finansije, tako da Srbija postaje sedište najvećih jugoslovenskih (posebno investicionih) banaka i osiguravajućih kuća, a Beograd finansijski centar zemlje.
Jedan od glavnih razloga “hrvatskog proljeća” krajem šezdesetih bila je upravo ta koncentracija najlukrativnijih ekonomskih poslova u Beogradu (jer su, recimo, i sve devize zarađene u narastajućem turizmu odlazile put prestonice).

MARKETING: Tada počinje i ubrzani razvoj još jedne delatnosti neraskidivo povezane sa ekonomskom konkurencijom – marketinga. Prema neprikosnovenom doajenu srpskih (i jugoslovenskih) tržišnih komunikacija Žozefu Lončaru, prva izložba jugoslovenske propagande održana je krajem 1964. u Domu sindikata (danas Kombank dvorana). Udruženje propagandista Srbije osnovano je 26. decembra 1960. Godinu dana posle pomenute izložbe, 1965, osnovan je Savez ekonomskih propagandista Jugoslavije. “Kada je 1968. u Opatiji osnovano Jugoslovensko udruženje za marketing, Tito je bio pokrovitelj, a njegov lični izaslanik bio je predsednik Saveznog izvršnog veća Mitja Ribičič”, ispričao je jednom prilikom Lončar. Sredinom šezdesetih, kada je u drugim socijalističkim zemljama bila po jedna državna agencija, u Jugoslaviji ih je bilo 43.
Otvaranje privredne saradnje sa Zapadom na ekonomskom planu donela je neminovno otvaranje na kulturnom. I to, što je s obzirom na okolnosti bilo paradoksalno, najpre na polju masovne kulture. To jest – rok muzike. Prva gitarijada u Jugoslaviji održana je u Hali 1 Beogradskog sajma 1966. Manifestacija nije dočekana sa dobrodošlicom. Ali napadi nisu došli, što verovatno većina očekuje, pre svega iz partijskih organa nego od kulturologa i muzikologa, da im ne pominjemo i danas ugledna im imena. Protiv gitarijade bili su i nacionalni mejnstrim mediji, poput Politike, ali i opoziciona Književna reč. Praktično jedine novine koje su branile pravo mladih da se zabavljaju na svoj način bio je tržišno orijentisani nedeljnik Ekonomska politika.

U PRVE TRI DECENIJE DEMOKRATIJE U SRBIJI DVE TREĆINE VREMENA NA VLASTI SU, U RAZLIČITIM ARANŽMANIMA, ISTE POLITIČKE SNAGE: JEDNOM KAO SOCIJAL-NACIONALISTI, DRUGI PUT KAO NACIONAL-SOCIJALISTI

U drugu polovinu šezdesetih godina sežu i koreni velikih kulturnih manifestacija kojima se Beograd i Srbija i danas ponose. Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival) osnovan je 1967; dve godine kasnije nastaje Bemus (Beogradske muzičke svečanosti); u januaru 1971. kreće veliki filmski festival Fest, pod sloganom “Hrabri novi svet”, a od 31. oktobra do 3. novembra iste godine prvi put se održava replika čuvenog njujorškog džez festivala pod nazivom Njuport u Beogradu, temelj današnjeg Beogradskog džez festivala.
Sve su to bile manifestacije koje su tadašnju (socijalističku) Jugoslaviju, ali pre svega Srbiju i Beograd povezivale sa svetom. I koje su Beograd činile jednim od svetskih kulturnih centara.

PAD: Naravno, sve to ne znači da tadašnja Jugoslavija nije imala krupnih mana. Goli otok će, ma koliko sam otpor Staljinu bio herojski čin sa dugogodišnjim blagotvornim dejstvom, ostati velika mrlja na njenom obrazu. Takođe, sudbine Milovana Đilasa, Mihajla Mihajlova i stotina, pa i hiljada drugih ljudi koji su zatvarani zbog političkih stavova ne smeju nikako biti izuzete iz tog bilansa. A bilo je i “misterioznih smrti”, poput advokata Jovana Barovića, na primer.
Sa druge strane, ipak ne treba ispustiti iz vida ni da u to vreme demokratija krasi mali broj zemalja u svetu. Čak i u zapadnoj Evropi (o istočnom bloku da se i ne govori) tada egzistiraju profašistička Frankova Španija i Salazarova Portugalija, dok je u Grčkoj na vlasti vojna hunta.
Ako se vratimo na ekonomiju, jasno je da sistem socijalističkog samoupravljanja zasnovan na društvenoj svojini nije bio održiv, da su mnogi džinovi bili na staklenim nogama i da je privreda u celini bila vrlo neefikasna. Zbog toga je SFRJ neprekidno patila od visoke inflacije, a od sredine sedamdesetih te rupe počinju da se pokrivaju spoljnim zaduživanjem. Mada je, opet, istina i da je celokupni prethodni razvoj ostvaren bez velikih kredita. Spoljni dug Jugoslavije iznosio je sredinom sedamdesetih oko pet milijardi dolara, Srbije otprilike polovinu te sume (tako je bilo 1990), što odgovara današnjoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara. Današnji dug Srbije (da čak ne računamo zaduživanje koje će uslediti zbog ekonomske krize izazvane epidemijom korone) od oko 27 milijardi dolara gotovo je dvostruko veći.

RAT NEMINOVNO RAĐA I RATNE PROFITERE. OD KOJIH SU NEKI U MEĐUVREMENU POSTALI I MEDIJSKI MAGNATI, PA DANAS, KRAJEM TREĆE DECENIJE DEMOKRATIJE U SRBIJI, SA SVOJIH PRVIH SREĆNIH RUŽIČASTIH TELEVIZIJA ŠIRE ISTO ONO KRVOLOČNO BESKRUPULOZNO POKVARENJAŠTVO

Povećanom zaduživanju, međutim, prethodio je događaj koji je po svoj prilici opredelio sudbinu južnoslovenske federacije. Reč je o obračunu s liberalnim snagama u partiji, zagovornicima suštinskih privrednih i društvenih reformi, koje su – i snage i reforme – početkom sedamdesetih oduvane s političke scene. Porazila ih je, neki bi rekli neprincipijelna, ali u biti ideološki-interesno povezana koalicija partijskih dogmata, nacionalista i novolevičara. Kao žrtve pali su ne samo Marko Nikezić i ekipa zbog “anarholiberalizma” nego i pomenuti Raković i Jasić zbog “tehno-menadžerstva”. A uz njih i još više hiljada (između pet i deset, različite su procene) drugih privrednih i političkih, viših i nižih rukovodilaca. Čistka je, što bi se reklo, bila temeljna.

TRANZICIJA: Dakle, i pred Jugoslavijom, tj. Srbijom, kao i pred celom istočnom Evropom krajem osamdesetih stajalo je doba tranzicije. Pad Berlinskog zida označio je start, ali je Srbija krenula u smeru suprotnom od ostalih trkača. U stvari, moglo bi se reći da brzi razvoj Srbije/Jugoslavije nije bio ništa posebno, ona je samo pratila (i to, kad se uporedi sa drugim zemljama, ne sasvim uspešno) ono što se dešavalo u razvijenom svetu. Početkom devedesetih, međutim, ona se razminula sa svetom. Umesto u izgradnju demokratije, ona je njene prve rudimentarne oblike, poput političkog pluralizma, iskoristila kao paravan za promociju i realizaciju nacionalnog, tačnije nacionalističkog programa. Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica bila je granica koju je Šešelj samo glasno izgovarao, ali koju je srpski intelektualni i politički krem manje ili više otvoreno zagovarao.
Pola veka ranije, 1945, Srbija je stajala rame uz rame s najdemokratskijim zemljama. Imala je, posle raskida sa Staljinom 1948, njihovu snažnu podršku, pa i divljenje; početkom devedesetih, kao i na njihovom kraju, ona je iz tog sveta bila izopštena i uživala je jedino prezrenje. Konačno, svojevrsna osveta istorije da je je Srbija nastradala od mača kojeg se prva latila: uvela je ekonomske sankcije Sloveniji, da bi onda ceo svet uveo sankcije Srbiji.
Borbu za velike nacionalne ciljeve prate veliki troškovi koje neko mora da plati. Devedesetih su to bila srpska preduzeća i srpski građani. Privreda je materijalno razorena preko hiperinflacije. A građani preko piramidalnih štedionica, Jezde i Dafine. Na to su se samo nadovezale sankcije i bombardovanje 1999. Tako je iz 20. veka Srbija izašla sa desetkovanom privredom i osiromašenim stanovništvom. Bruto domaći proizvod bio je 2000. godine 25-30 odsto manji nego 1990, industrijska proizvodnja je prepolovljena. Prema računici Stojana Stamenkovića, (ne)formalna crveno-crna koalicija Miloševića i Šešelja nanela je Srbiji direktne i indirektne gubitke od oko 750 milijardi evra.

PROTIV BEOGRADSKE GITARIJADE 1964. BILI SU I NACIONALNI MEJNSTRIM MEDIJI, POPUT POLITIKE, ALI I OPOZICIONA KNJIŽEVNA REČ

Nisu, razume se, svi u toj katastrofi ostali kratkih rukava. Rat neminovno rađa i ratne profitere. Jedan mali sloj ljudi, njih nekoliko stotina, možda nekoliko hiljada izašli su iz nacionalne kataklizme kao bogataši. Od kojih su neki u međuvremenu postali i medijski magnati, pa danas, krajem treće decenije demokratije u Srbiji, sa svojih prvih srećnih ružičastih televizija šire isto ono krvoločno beskrupulozno pokvarenjaštvo.

ATENTAT: Na “prelomu vekova” život u Srbiji obeležila su politička ubistva. Prvo, pre rata sa “dojučerašnjim saveznicima”, Slavka Ćuruvije, drugo, posle toga – Ivana Stambolića. Već je to bio krupan znak nacionalne “posuvraćenosti”. Petooktobarska “revolucija” i dolazak na vlast Zorana Đinđića, pre svega, učinili su da se zaboravi na one znake. Zbilja, početak druge decenije demokratije doneo je promenu. I to radikalnu: Srbija se opet okrenula ka zapadu i modernizaciji. I u celini gledano: prvih desetak godina 21. veka predstavljalo je doba najpre prilično brzog ekonomskog razvoja, a onda i kakve-takve izgradnje institucija. Kada je reč o onom prvom, primer Industrije motora Rakovica, o kojoj je nedavno na stranicama Novog magazina bilo reči, prosto je paradigmatičan. Đinđićeva vlada je, pokušavajući da spase što se spasti može, dovela na čelo praktično ugašene kompanije čoveka koji je za kratko vreme napravio neverovatan uspeh i bio na najboljem putu da IMR vrati na staze stare slave. Ali Đinđić je ubijen, a Vlastimir Dedović, o kome je reč, smenjen. I IMR je definitivno propao.
Ovo treće političko ubistvo za svega četiri godine imalo je, pokazalo se, najdalekosežnije posledice. Nakon atentata na Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica potpuno preuzima dizgine Srbije. Koliko je on lično bio umešan u sva zbivanja, nije ni bitno; uglavnom, to je vreme kada se postavljaju temelji kleptokratsko-patriotskog režima koji će aktuelna vlast do neslućenih granica usavršiti. Činjenica da su praktično sve od one 24 (navodno ili stvarno, svejedno) sporne privatizacije nastale za njegovog vakta o tome najbolje svedoči. Takođe, Koštunica izbacuje mantru o “pljačkaškoj privatizaciji” i prebrzoj liberalizaciji nakon 2000. – što će posle ući u masovnu upotrebu – iako upravo tih godina Srbija beleži najbrži rast (šest odsto za osam godina, do svetske ekonomske krize). Konačno, za njega je saradnja sa Evropskom unijom ubrzo postala “deveta rupa na svirali”. Tako je praktično pripremio teren za povratak na vlast snaga poraženih 5. oktobra. Malo je falilo da se to desi odmah po Koštuničinom povlačenju, već 2008, ali je Tadić ipak “pregrizao jezik” i napravio dil sa socijalistima. Posle naredne četiri godine, međutim, 2012, pretpetooktobarske snage ponovo dolaze na vlast u Srbiji. Doduše, ne kao crveno-crna nego u obrnutom redosledu boja, kao crno-crvena koalicija, sa Šešeljevim i Miloševićevim naslednicima Vučićem i Dačićem na čelu (plus julovski dvojac Vulin – Mitrović). Vučić je, preuzevši upravljanje zemljom posle nekoliko godina krize i niskog rasta, zapravo imao ogromnu šansu da ponovi rezultate iz dvehiljaditih. Umesto toga, sa prosečnim rastom od oko dva odsto godišnje, najnižim u celoj jugoistočnoj Evropi, on je doveo do daljeg zaostajanja Srbije. Istovremeno, demokratija je sve više slabila, pa se danas o Srbiji govori kao o zemlji sa “zarobljenom državom”, u kojoj je “autokratija na pragu da postane diktatura”.
Sve u svemu, u prve tri decenije demokratije u Srbiji dve trećine vremena (a možda i više) na vlasti su, u različitim aranžmanima, iste političke grupacije: jednom kao socijal-nacionalisti, drugi put kao nacional-socijalisti.
Josipa Broza su, kao što je poznato, uglavom pežorativno zvali bravar. Mada je to čovek, fakat, bio. Štaviše, i radio je krajem dvadesetih godina u nekadašnjem gigantu, danas nepostojećoj fabrici Goša u Smederevskoj Palanci. Milošević je pak bio pravnik, a Vučić čak “najbolji ikad”. Kada se, međutim, uporede njihovi učinci na polju društvenog razvoja, zaključak je poražavajući. Po drugu dvojicu, razume se.
Jugoslavija je bila (relativno) uspešna jer je bila relativno liberalna. To jest, liberalnija od devet desetina tadašnjeg sveta. Sada je situacija obrnuta. Iako formalno demokratska, tačnije višepartijska, Srbija danas upravo u tom pogledu zaostaje za ogromnim brojem zemalja. Relativno gledano, manje je slobodna od Srbije pre pola veka. Iz toga bi se moglo izvući neko naravoučenije. Ali šta vredi kada je liberalizam danas u Srbiji neomiljen, kako na levici tako na desnici, kako u vlasti tako i u opoziciji.
Ono je bilo neodrživo, ovo je neizdrživo.

Piše: Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. maj 2020.