Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima

Nema sumnje da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićev omiljeni politički metod, jasno je i da on namerno zaoštrava podele u društvu. Ono što nije jasno to je zašto opozicija stalno naseda na njegove provokacije. Kad kažem „opozicija“, ne mislim čak prvenstveno na opozicione političke partije nego na opozicionu javnost, građanske pokrete, manje ili više (ne)formalne, koji preduzimaju različite akcije, ali praktično ne snose nikakvu odgovornost za njihov ishod, tj. posledice. I to je jasno poodavno, ali je nedavni skup u Novom Sadu kap koja je prelila čašu.

Očaj i bes su dve reči kojima se u poslednje vreme najčešće opisuje raspoloženje građana. I za jedno i za drugo sigurno ima mnogo razloga, ali ni jedno ni drugo ne može biti razlog da takva osećanja prevladaju i u politici. Politika je racionalna delatnost čak i kada se oslanja na osećanja ili se koristi ljudski iracionalnim porivima. Štaviše, baš u tom slučaju racionalnost u postupanju mora da bude izraženija.

Organizatori novosadskog protesta – u stvari, postavlja se kao prethodno pitanje, da li ih je uopšte bilo jer je izgledalo kao da ih nije bilo, odnosno da su stvarni organizatori neki drugi ljudi, iz (duboke) senke, a ne oni koji su se kao takvi očitovali. Da je tu neka „viša sila“ umešala prste, pokazuje ne samo ničim i ni od koga neometano uništavanje Gradske kuće nego i jedan bizaran detalj. Naime, kao što se to na televiziji moglo videti, jedna osoba koja je uhapsila mladića učesnika demonstracija, a posle i Gorana Ješića, koji je stao u njegovu odbranu, respekt, nije krila svoje lice i pokazala je (posle učestalih zahteva prisutnih da se identifikuje) policijsku legitimaciju, ali druga osoba to nije učinila. Naprotiv – ona je glavu sve više uvlačila u kapuljaču. Zašto? Zato što, nameće se zaključak, ta osoba nije bila policajac. Nego? Pripadnik neke naprednjačke parapolicije, jurišnih odreda, braon košulja? Bilo bi dobro da se to raščisti.

Organizatori novosadskog protesta, dakle, da se vratimo glavnoj temi, pali su na ispitu. Dozvolili su da budu izigrani, takoreći nasamareni. Nažalost, ne samo oni nego i svi građani koji su učestvovali na demonstracijama. Jedan događaj, zamišljen kao izraz pijeteta prema žrtvama teškog državnog nemara, a sa druge strane kao izraz nezadovoljstva bahatom i korumpiranom vlašću, izvrgnut je u svoju suprotnost, u vandalizam.

Demonstracije su i legalno i legitimno sredstvo političke borbe, ali treba da budu i učinkovite. Ako nisu dobro vođene, mogu da izazovu kontraefekte.

Opozicija, tj. organizatori protesta moraju da vode računa ne samo o njegovoj sadržini nego i o formi. Banalno je reći, ali moraju da održavaju red, moraju da uspostave redarsku službu koja će javne objekte braniti od (Vučićevih) huligana. Mora da bude određen početak i kraj demonstracija, mora da se kaže: demonstracije traju, recimo, od šest do osam, ono što se desi u tom razdoblju naša je odgovornost, ono što se desi posle toga odgovornost je policije.

Svaki put kada Vučić napravi neku grešku, tj. kada neki događaji otkriju pogubne posledice njegovog režima – kao što je obrušavanje železničke stanice u Novom Sadu – deo građana to shvati kao „biti ili ne biti“. To jest – kao čas da mu se zauvek „smrse konci“, umesto da to vidi kao priliku da se izvuče još jedna cigla iz njegove Bastilje i ugradi u put ka sopstvenoj pobedi. Na izborima, razume se.

Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki, za šta su dobrim delom i same krive, ali to je druga tema) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima. Time građanski pokreti rade i protiv svojih interesa, odnosno protiv sopstvene želje za promenom vlasti, ako im je to cilj. A u krajnjoj liniji, nije Đinđić džabe razgovarao s Legijom.

Sve u svemu, vreme je da opozicione partije zauzmu svoje mesto na političkoj sceni. Pri čemu pod tom pozornicom ne podrazumevam samo, pa ni pre svega velegradske bulevare nego i (prvenstveno) provincijske budžake.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2024.