Privredni rast od 4,9 odsto u prvom polugođu zaista je među najvišima u Evropi. Ali ako se pogledaju trendovi, onda je rast svega 3,3 odsto. Da bi stigla razvijenije zemlje, Srbiji treba dugogodišnja stopa rasta od 5-6 odsto. Za to je neophodna dobra država, a ne divlja, kao što je ova sadašnja

 

Razvoj

 

Rasterećenije nego ikad, što bi rekao Vučić, Srbija dočekuje misiju Međunarodnog monetarnog fonda. Kao da je, recimo, Srbija Liverpul, a MMF Crvena zvezda. No, dosta akrobatike, ekonomski rezultati u proteklom delu godine zaista su dobri.

“Ostvarili smo relativno visoku stopu rasta bruto domaćeg proizvoda, imamo rast zaposlenosti i realnih zarada, nisku i stabilnu inflaciju, fiskalni rezultat je pozitivan, to jest imamo suficit, većina trendova su relativno dobri”. Tako je Milojko Arsić, urednik Kvartalnog monitora, na predstavljanju najnovijeg 53. broja, započeo opis ekonomske slike Srbije.

Bilo bi to odlično da, međutim, nema onog čuvenog “ali”, što devojci sreću kvari. Praktično, uz svaki ovaj plus stoji i po jedan minus, možda trenutno manji, ali koji preti da, ukoliko se nešto ne uradi, poraste i “pojede” ono što je pozitivno.

To je pre svega rast spoljnotrgovinskog deficita. “Činjenica da je taj trend počeo još početkom 2017. govori da iza njega stoje neki sistemski uzroci. Jedan od glavnih jeste snaženje dinara, koji je danas u odnosu na (ponderisani) prosek evra i dolara osam odsto jači nego 2016. godine. To je sigurno negativno uticalo na konkurentnost srpskih proizvoda i pogoršalo spoljnotrgovinski bilans”, kaže Arsić.

Sa druge strane, brži rast uvoza od izvoza pokazuje da je tražnja (što će reći i potrošnja) u Srbiji visoka. Prošle godine rast domaće tražnje bio je veći od rasta proizvodnje, što je uticalo na povećanje uvoza, odnosno spoljnotrgovinskog deficita. Posebno je nepovoljno što je ovako veliki deficit ostvaren u situaciji kada je država vodila restriktivnu fiskalnu politiku koja je stvorila suficit.

Fiskalni suficit će ove godine, ukoliko se nešto ne desi do njenog kraja, biti oko 30 milijardi dinara ili 0,7 odsto BDP-a. To je nepotrebno i štetno za Srbiju. Srbija treba da ima fiskalni deficit nešto manji od jedan odsto BDP-a. Jedan deo tog deficita bio bi rezultat povećanih javnih investicija, koje su još uvek daleko od potrebnog nivoa. Pored toga, treba smanjiti poresko opterećenje privrede, pre svega kroz doprinose na plate. Prema mišljenju nekih ekonomista, ukupno opterećenje plata trebalo bi da se sa oko 63 spusti na ispod 60 odsto. To bi omogućilo stabilan i dugoročan ekonomski razvoj.

 

SRBIJA SE PO KVALITETU INSTITUCIJA NALAZI NA JEDNOM OD POSLEDNJIH MESTA U EVROPI

 

JEDNOKRATNI FAKTORI: Najveće “ali”, pomenuto na početku ovog teksta, odnosi se upravo na privredni rast. Baš zbog značajnog uticaja privremenih činilaca.

U prvoj polovini ove godine, to su posle silne propagande već i vrapci naučili, bruto domaći proizvod povećan je 4,9 odsto. Po tome je Srbija na (“zavidnom”) drugom mestu među zemljama centralne i istočne Evrope, odmah iza Poljske. U Evropi je pak Srbija na takođe visokom trećem ili četvrtom mestu, još uvek nisu stigli podaci za sve zemlje. Prema Arsićevim procenama, “do kraja godine će ti rezultati biti nešto slabiji, pa će Srbija na nivou cele godine u centralno-istočnoj Evropi verovatno biti ne trećem mestu, možda četvrtom, a među svim zemljama Evrope negde na petom ili šestom mestu, u zavisnosti od toga gde će se, nakon ovih problema sa Amerikom, plasirati Turska”.

Ono što je za realnu ocenu ostvarenih rezultata ključno, naglašava međutim Arsić, jeste da su njima znatno doprineli “jednokratni faktori koji su uticali na visok rast u nekoliko delatnosti. To su pre svega poljoprivreda, građevinarstvo i elektroprivreda. Čak oko 1,5 procentnih poena ostvarenog rasta u prvoj polovini 2018. rezultat je tih privremenih faktora. Bez toga imamo trend – 3,3 odsto – koji je čak nešto sporiji od prosečnog rasta u zemljama centralne i istočne Evrope”, naglašava Arsić.

Još na jedan način se, prema njegovim rečima, može utvrditi dejstvo privremenih činilaca. Na to, naime, ukazuje podatak da je Srbija prošle godine bili jedna od zemalja sa najslabijim rastom u Evropi jer se našla čak na 28. mestu, dok će ove godine biti među najboljima. Nije prirodno da do tako nagle promene položaja jedne zemlje dođe zbog rezultata delovanja sistematskih faktora. To govori da su postojali neki vanredni faktori koji su prošle godine pogoršali naš plasman, a koji ga ove godine poboljšavaju”.

Prvi vanredni faktor je loše upravljanje elektroprivredom, zbog kojeg je na početku 2017. proizvodnja uglja i električne energije znatno podbacila. U drugoj polovini 2017. situacija je normalizovana, tako da se ni do kraja 2018. na tom polju ne može očekivati značajniji rast. Velika suša lane je dovela do značajnog pada u poljoprivredi, ali će ova godina biti natprosečno dobra, pa će biti ostvaren rast od oko 15 odsto. Ali, logično je, tako nešto iduće godine više neće biti moguće. Konačno, rast građevinarstva od čitavih 25 odsto pomalo i zbunjuje ekonomiste. Odnosno, kako kaže Arsić, “izaziva malu sumnju da se tako veliki rast stvarno dogodio. Izgleda da je prošle godine statistika potcenila rezultate u građevinarstvu, tj. da je prikazivala pad koji možda i nije bio toliki, dok ove godine prikazuje rast koji je možda i manji jer ga neki drugi pokazatelji dovode u pitanje, poput proizvodnje i prodaje cementa, gde je rast znatno manji. Prema našim procenama, verovatno je u građevinarstvu zabeležen rast od 10-15 odsto, što je takođe visoko, ali je ipak manje od 25 odsto. Moguće je”, kaže uzgred Arsić, “i da je došlo do promene neke metodologije, statistika to obično ne objavljuje dok neko ne postavi pitanje o čemu se radi i odakle ti novi podaci”.

 

GODINE 2002. SRBIJA JE BILA ŠAMPION, A 2004. VICEŠAMPION EVROPE PO RASTU BDP-a.

 

Na uticaj privremenih faktora posredno ukazuje i činjenica da se usporava rast industrijske proizvodnje. Naročito je loše što se usporava rast prerađivačke industrije, koja predstavlja neku vrstu jezgra privrede jer proizvodi najveći deo tzv. razmenjivih dobara od kojih zavisi izvoz. Pošto taj deo privrede nije bio niti je pod uticajem nekih vanrednih okolnosti, rezultati u njemu i nisu tako sjajni.

Elem, zbog toga što će dejstvo jednokratnih faktora (pre svega u energetici) dobrim delom biti iscrpljeno u prvoj polovini godine, stopa rasta će do kraja 2018. opasti i iznosiće (približno) 4,3 odsto. To znači da će uticaj privremenih činilaca na nivou cele godine iznositi jedan procentni poen, što nas opet vraća na trend rasta od nešto preko tri odsto, a to je ne samo, kao što je pomenuto, ispod proseka zemalja CIE nego i daleko ispod onoga što je Srbiji potrebno.

 

KAD CIKLUS ZAKASNI: Jedan od razloga što Srbija ove godine tako brzo napreduje jeste u tome što ona u stvari kasni. Naime, kako kaže Arsić, “oporavak evropske privrede, odnosno faza ekspanzije u evropskim zemljama, počela je negde 2014, 2015. godine. Srbija je, međutim, praktično tek ove godine ušla u ekspanziju. Drugim rečima, njen privredni ciklus kasni. To može da se vidi i po tome što je inflacija u Srbiji niža nego u zemljama centralne i istočne Evrope, a to se retko događa; obično mi imamo veću inflaciju”, konstatuje glavni urednik Kvartalnog monitora.

Još jedno upozoravajuće podsećanje: bilo je godina kada je Srbija po stopama rasta bila bolje plasirana. Bili smo šampioni 2002, a 2004. vicešampioni Evrope po rastu BDP-a. “Jeste tada osnovica bila niska”, predupređuje Arsić moguću primedbu, “ali ni sada baš nije naročito visoka. I sada smo pri samom dnu evropske rang-liste. Značajno zaostajemo za zemljama centralne, a kamoli za onima iz zapadne Evrope. Srbija bi, generalno, da bi ostvarila konvergenciju sa razvijenijim zemljama, trebalo da bude nekoliko decenija među evropskim ekonomijama koje imaju najviše stope rasta. Samo tako Srbija može da sustigne srednjoevropske zemlje, poput Mađarske, Češke, Poljske, Slovačke, koje su pre tri decenije bile na sličnom nivou razvijenosti kao mi, a sad su za osamdeset odsto razvijenije od Srbije”.

Kako podstaći, odnosno obezbediti dugoročan visok i održiv rast? Sve je više zagovornika, a i vlast je izgleda tome sve više sklona, da (se) rast podstiče povećanjem potrošnje. Nedavno je vest da će Kina, da bi povećala rast, povećati privatnu potrošnju, propraćena brojnim zahtevima da se isto učini i kod nas. Pri tome se izgubilo iz vida da je u Kini privatna potrošnja ispod 40 odsto bruto domaćeg proizvoda, a u Srbiji čak 70 odsto. “Trebalo bi negde na sredini da se nađemo”, prokomentarisao je uzgred Arsić.

Drugo, investicije u Kini dostižu 45 odsto BDP-a, dok su u Srbiji prošle godine bile svega 18 odsto BDP-a. U prvoj polovini 2018., istina, investicije su povećane 13,5 odsto, ali to je još uvek daleko ispod potreba.

Suština je u tome da makroekonomska stabilnost (nizak fiskalni deficit, niska inflacija i javni dug) predstavlja nužan uslov za dugoročan i održiv ekonomski rast, ali ne i dovoljan.

Za dugoročan i održiv ekonomski rast potrebne su – institucije. Naime, istorijsko iskustvo pokazuje da je u uslovima makroekonomske stabilnosti i kada su međunarodne okolnosti povoljne, moguće ostvarivati (čak i visok) rast, uprkos postojanju fundamentalnih institucionalnih slabosti. To se dešavalo u zemljama Latinske Amerike ili južne Evrope. Ali, ti periodi su bili relativno kratkotrajni i završavali su se makroekonomskom nestabilnošću i recesijom. Kao rezultat – navedene zemlje imaju veliki zaostatak za najrazvijenijim zemljama.

 

UKUPNO OPTEREĆENJE PLATA TREBALO BI DA SE SA OKO 63 SPUSTI NA ISPOD 60 ODSTO

 

Da li i Srbiju čeka sličan scenario? Uspostavljanje makroekonomske stabilnosti učinilo je, kako kaže Arsić, da “postanu vidljiviji fundamentalni problemi privrede Srbije, koji su u prošlosti bili u drugom planu zbog akutnih problema kao što su visoka inflacija, nestabilnost kursa ili moguća kriza javnog duga. Sada u prvi plan izbijaju problemi kao što su slaba zaštita ugovora i vlasničkih prava, nestručnost administracije, visoka korupcija, loše upravljanje javnim preduzećima, traljava realizacija javnih investicija. Navedeni problemi ukazuju na nepovoljan ambijent za preduzetništvo, investiranje i zapošljavanje, što ima za posledicu nizak stepen inovacija, niske domaće privatne i državne investicije i nisku zaposlenost. Dugotrajna ukorenjenost divlje gradnje, velika siva ekonomija i visoka korupcija predstavljaju vidljive manifestacije slabih institucija”.

A da se Srbija po kvalitetu institucija nalazi na jednom od poslednjih mesta u Evropi, nije teško utvrditi. Na rang-listi Svetske banke, koja se odnosi na kvalitet upravljanja društvom, a koja obuhvata kriterijume kao što su vladavina prava, efikasnost države, nivo korupcije i slično, Srbija je nalazi na 12 mestu od 14 zemlja centralne i istočne Evrope; od nje su slabije plasirane samo Makedonija i Albanija. Slično tome, na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija se po kvalitetu institucija među zemljama CIE nalazi na pretposlednjem mestu.

Dobre institucije, to znači dobra država. Efikasna, poštena, građanska. A ne nekompetentna, koruptivna i partijska. Kakva je danas ova srpska. Tu, međutim, MMF slabo šta može da nam pomogne. A Evropska unija je daleko.

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 387, 27. septembar 2018.