Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve

Prosto ne znam kako da počnem. Znam da to nije dobar početak, ali ne mogu drugačije. Jer, može recimo ovako, ozbiljno. Nijedna biblijska izreka nije se u Srbiji tako lepo primila kao ona da je “batina iz raja izašla”. Od demagoga do pedagoga, od dna do vrha društvene piramide, nema ko to ne zagovara.

A može i ovako, infantilno. Pada mi na pamet ona stara dečija pesmica: “Ana i Boško, to su srca dva, ljubili se grlili, sve do pola dva”. Jer, evo, dvoje ljudi koji se nalaze, ili bolje, misle da se nalaze na suprotnim polovima političke scene, u proteklih nekoliko dana posegli su (tačnije, zapretili su, mada ko zna šta bi bilo kad bi bilo) za istim sredstvom u obračunu s političkim protivnicima – policijskim pendrekom. Figurativno rečeno.

Dakle, u Srbiji nije važno da li ste muško ili žensko, jeste li završili visoke škole u inostranstvu ili u zemlji, da li ste gej ili strejt, imate li ćerke ili sinove – ako počnete da se bavite politikom, tj. ako ste političar(ka), sva je prilika da ćete završiti kao batinaš(ica).

Najpre se premijerka Ana Brnabić na mitingu vladajuće Srpske napredne stranke u Požarevcu okupljenoj masi “izvinila” što protiv građana koji širom Srbije već danima protestuju nije upotrebila policiju. Uopšte, predsednica Vlade se sve viši trudi da dokaže da ona nije i neće da bude fikus. A cinizam koji pri tome manifestuje sve je ubedljiviji. Ana je opet pokazala da je dobar i vredan učenik, a ni talenat joj se ne može osporiti.

Sa druge strane, Boško Obradović se još nije ni domogao vladarskog žezla, a već je počeo da preti palicom. Kakav je to pandurski mentalitet ukorenjen u Srbima i Srpkinjama koji izbije čim ih malo zagrebete ispod kože? Opisali su to i Branislav Nušić u “Sumnjivom licu” i Dušan Kovačević u “Balkanskom špijunu”, ali džabe. Ismejemo se i izađemo kao da se radi o nekom drugom. I sutra opet po starom.

Prisećam se u ovom trenutku kako je pre 30 i kusur godina na zlokobnoj Osmoj sednici (CK SK Srbije) Radoš Smiljković sa govornice uskliknuo “Na ljutu ranu – ljuta trava”. Ljuta rana bila je, naravno, Kosovo i demonstracije tamošnjih Albanaca, a ljuta trava – tenkovi. Deceniju i po nakon toga srpska politika je svaki problem pokušavala da reši prvo silom. Pa onda opet silom. Pa silom. I tako, evo, do dana današnjeg. Doduše, pošto su nam u međuvremenu izbili (skoro) sve zube, sad uglavnom kevćemo i pomalo režimo. Ali, što reče mudri – i zato brzo zaboravljeni Desimir Tošić – da mi slučajno imamo tu silu kojom raspolažu Amerikanci – jao svetu.

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. U Srbiji se između politike i policije ne pravi (gotovo) nikakva razlika. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. april 2019.

Sadašnji predsednik, a nekadašnji premijer je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Kako izveštavaju mediji iz mnogih gradova Srbije, Aleksandar Vučić je zabranio autobuskim firmama da prevoze građane na miting opozicije 13. aprila u Beogradu. Videćemo koliko će ta zabrana biti poštovana, ali iskustvo govori da će dobar broj prevoznika ustuknuti pred silom. Uz razne druge, to će imati i negativne ekonomske posledice jer će niz preduzeća ostati bez prihoda i zarade.

Ovo je samo najnoviji u nizu primera nasilja Vučićeve vlasti nad privrednim životom. O mnogima sam već pisao, pa neću ponavljati, ali želim da podsetim na jednu skorašnju analizu koja je objedinila i kvantifikovala posledice te ekonomske represije. Reč je o radu koji su ekonomisti Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, te Darko Brčerević (takođe Fiskalni savet) i Mirjana Gligorić (Ekonomski fakultet, Beograd) predstavili na martovskom Kopaonik biznis forumu. U najkraćem, empirijsko istraživanje koje je sproveo pomenuti trio pokazalo je da Srbija ostvaruje privredni rast koji je znatno “ispod potencijalnog nivoa”, odnosno ispod nivoa koji su u proseku ostvarile zemlje centralno-istočne Evrope. Preciznije, rast je bio manji za oko dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Umesto oko pet, Srbija je imala rast od oko tri odsto. Ako se to prevede u novac – što autori studije, istina, nisu uradili, ali nije teško izračunati – proizlazi da je od 2014. do 2018. zaključno Srbija izgubila 3,5 milijardi evra. Naime, bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih pet godina iznosio je prosečno oko 35 milijardi evra, dva odsto je 700 miliona evra, puta pet – to je tri i po milijarde. Toliko je, dakle, za pola decenije Vučićevog formalnog vladanja Srbijom građanima izbijeno iz džepa. Drugim rečima, 500 evra po stanovniku; čak i “bebi u kolevci”. U ovu sumu, kao što se vidi, nisu uračunate druga polovina 2012. niti 2013. godina, kada AV nije i formalno bio prvi čovek u državi, mada faktički jeste. Kad bismo i to uzeli u obzir, šteta bi se popela na blizu četiri milijarde evra, ali računam da je i tri i po “sasvim dovoljno”. Mislim, dovoljno da bi se videle razmere katastrofe.

Zapravo, vrlo minucioznom analizom Petrović, Brčerević i Gligorićeva su utvrdili da se oko polovina tog gubitka u rastu BDP-a (dakle oko jedan odsto) može pripisati slaboj vladavini prava i “jakoj” korupciji, 0,7 odsto je rezultat niskih investicija, a ostatak lošeg obrazovanja. Međutim, u suštini, sva ta četiri uzroka mogu se svesti na jedan – na nasilje. Jer, nasilje – direktno ili indirektno, u ovom ili onom obliku, kao činjenje ili izbegavanje da se učini ono što je neophodno – osnovni je uzrok i bednih institucija, i neprijateljskog investicionog ambijenta, i krupnih mana prosvetnog sistema.

Najopasnije po jedno društvo jeste nasilje, vidljivo i nevidljivo, koje razara pravni poredak. Srbija je u tom pogledu – kao što pokazuje World Governance Index Svetske banke, koji meri različite parametre kvaliteta institucija – temeljito razorena zemlja. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih država koja je za vladavinu prava i visinu korupcije u 2017. godini dobila negativnu ocenu. Na skali od -2,5 do +2,5 ocenjena je sa -0,28. Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, recimo, sa prosečnom ocenom od +0,16, bile su mnogo bolje od Srbije, dok je prosek zemalja centralno-istočne Evrope bio tri puta bolji i iznosio je +0,56. Da ne bude zabune, tj. da neko ne pomisli da je Svetska banka nešto pristrasna, slične negativne ocene za vladavinu prava i korupciju Srbiji daju i druge međunarodne organizacije – Transparency International, World Justice Project, World Economic Forum itd.

Nije, međutim, problem samo u tome što Srbija ima (gotovo) najgori rezultat. Posle dvehiljadite godine ovi pokazatelji postepeno su se popravljali. Sve do 2014. godine. Otkako je Vučić preuzeo vlast pozitivni trendovi su prekinuti, a Srbija poslednjih pet godina beleži sve gore i gore rezultate. Po podacima WGI, rezultat Srbije u korupciji i vladavini prava pogoršan je sa -0,19 iz 2014. godine na pomenutih -0,28. U isto vreme zemlje CIE ostvarile su, istina malo, ali ipak poboljšanje – sa +0,54 na +0,56. “Identične trendove pogoršanja ovih indikatora u prethodnih 4-5 godina pokazuju i druga relevantna istraživanja”, konstatovano je u navedenoj studiji.

Deluje deplasirano – a možda i stvarno jeste –podsećati sada da je Vučić na vlast došao obećavajući pojačanu borbu protiv korupcije, jačanje pravne države i ubrzani privredni napredak. Ništa od tih obećanja nije ispunio; desilo se uglavnom sve suprotno.

Sada je jasno zašto Vučić nije išao na “Srpski Davos” iako je na prvi pogled, s obzirom na prošlogodišnji rast, imao čime da se pohvali. Nije jer bi zapravo morao da se suoči sa poražavajućim rezultatima svoje vladavine. A ne bi bilo nikog da ga, kao Vesića, brani “golim grudima”. Nekako sumnjam da bi Ana, Zorana i Suzana to učinile.

Nije ni važno. Aleksandar Vučić je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2019.

Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković

Aleksandar Vučić zbilja pomera granice. Ne u nadmetanju nego u podmetanju. Obišao je grupu nevoljnika samo zato da bi mogao da opljune političke protivnike. Pri čemu se toliko izgubio, da je pokazao i elementarno neznanje.

Reč je, da ne bude zabune, o Vučićevoj “poseti” (28. marta) građanima zaduženim u švajcarskim francima koji su protestovali ispred Kasacionog suda u Beogradu. Mada, ko je pročitao Tanjugovu vest kako je predsednik Srbije došao “sam, nenajavljeno, bez saradnika, nadležnog ministra ili šefova nadležnih institucija”, mogao je pomisliti da je Vučić sam, iznenada, bez telohranitelja i goloruk, ušao u kavez sa divljim zverima, a ne da je ušetao među iscrpljene “štrajkače glađu”. Kojih je, uzgred, bilo više nego ikad jer su polovinu činili agenti u civilu. Nije važno.

Još takoreći “s vrata” Vučić je za muke onih koji su uzimali kredite indeksirane u švajcarskim francima optužio “bivše vlasti”, odnosno “bivše ministre i guvernere i ostale prevarante” koji su u vreme dok su bili na vlasti davali utisak sigurnosti građanima da mogu na takav način da pozajmljuju novac”. Posebno je “apostrofirao” Božidara Đelića, Dragana Đilasa i Radovana Jelašića.

Najpre da kažemo – ne zalazeći u meritum stvari, odnosno u pitanje treba li i kako ovaj problem rešiti jer to je ipak druga tema – do “masovnog zaduživanja” u švajcarcima jeste došlo za vreme bivše vlasti, ali zapravo “bivše bivše bivše” vlasti. Dakle, ne u vreme vlade Mirka Cvetkovića (2008-2012), koja je neposredno prethodila Vučićevima; ne čak ni u vreme vlade koja je prethodila Cvetkovićevoj, to jest tzv. druge vlade Vojislava Koštunice (maj 2007. – jul 2008) nego još ranije, u vreme prve vlade VK (2004-2007). I to pri kraju njenog mandata, u prvoj polovini 2007. godine. A u toj vladi Demokratska stranka uopšte nije učestvovala. Dakle, ni Božidar Đelić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić (koga Vučićevi mediji takođe optužuju da je “promovisao” kredite u švajcarcima) nisu bili u vlasti. Oni su ušli u drugu Koštuničinu vladu, ali tada je priča sa švajcarcima praktično već bila završena.

Tačno je da je Radovan Jelašić 2007. bio guverner Narodne banke Srbije. Ali, kao što je dobro poznato, Jelašić je javno i više puta, i preko televizija s nacionalnom frekvencijom, upozoravao građane da ne uzimaju kredite u švajcarskim francima jer su vrlo rizični.

Time se zapravo suprotstavio Koštuničinoj vladi jer, mada ona zaista nije “pritiskala” građane, kao što Vučić neistinito govori, da uzimaju te kredite, jeste ih stimulisala. Tako što je zaduživanje u švajcarcima subvencionisala iz budžeta, pa su ispadali i za trećinu jeftiniji od onih u evrima. Tako da kad “štrajkači” danas govore kako ih “niko nije upozoravao na mogućnost ovakvog ishoda”, jednostavno ne govore istinu. Upozorenje je stiglo, i to s “najvišeg mesta”. To upozorenje, međutim, ništa nije pomoglo i građani su potrošili svih petnaestak miliona švajcaraca, koliko je država (u dva navrata zbog velikog interesovanja) odvojila za subvencije.

I još nešto u vezi sa ovim kreditima. Nije tačno da su, kao što opet, sve više neobavešteniji od Koštunice, tvrdi Vučić,“kamate bile zelenaške”. Jer nisu. Naprotiv, bile su niže nego za kredite indeksirane u evrima. Problem je nastao zbog “kursnih razlika”. Tačnije, zbog toga što je švajcarski franak u poslednjih 10 i kusur godina znatno poskupeo. Pomenute 2007. jedan švajcarac je vredeo 50, a danas 105 dinara. Uzgred, skočio je i evro, ali ne dvostruko nego 50 odsto – sa 80 na 120 dinara. Što, ako ćemo pošteno, takođe nije malo.

Međutim, ima nešto još zanimljivije. Ako, naime, u pomenutoj Koštuničinoj vladi nije bilo članova Demokratske stranke, jeste bilo članova Srpske napredne stranke. Naravno, nisu oni tada bili članovi SNS-a jer on nije ni postojao, ali su to postali u međuvremenu. Recimo, Milan Parivodić, koji je, kao član DSS-a u vreme “lansiranja švajcarca” bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i (pošto je Dinkić 2006. izašao iz Vlade) v.d. ministra finansija i koji je davao izjave da “krediti u švajcarcima neće poskupeti”, u međuvremenu je postao član SNS-a. Valjda zato što je imao odlične preporuke.

Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković. U stvari, kada je o guvernerki reč, NBS je početkom 2015. ponudila “četiri rešenja za švajcarce”, ali građani nijednim nisu bili zadovoljni, pa od tih rešenja nije bilo neke vajde. U međuvremenu problem je “eskalirao”.

Na kraju, mislim da ne bi bilo fer prema predsedniku da to propustimo, reč-dve o “prevarantima”. Ne bi možda bilo loše, naime, pitati ga poznaje li on onog Vučića koji je u januaru 2016. obećavao prosečnu platu od 500 evra već u sledećoj, 2017. godini. I/ili onog lika koji je iste godine obećavao da će Srbija biti lider u Evropi po brzini privrednog rasta, a ona ne da nije bila među najboljima nego je među najgorima. I koji je pre pet godina najavljivao da “Mercedes ulazi u Ikarbus”, a krajem januara ove godine da “izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počinje za nekoliko nedelja, možda i nekoliko dana”. A nit Nemaca, nit “Turaka”.

Moglo bi se ovakvih primera ređati do sutra, ali – koja je korist. Svi znaju o čemu se i o kome se radi, pa zna to i Vučić. Mada za njega nisam siguran.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2019.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju. Sposobni i preduzetni ljudi izbacivani su iz privrednih tokova ili su sami počeli da se povlače u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost

Već tri meseca industrijska proizvodnja u Srbiji neprekidno pada. U novembru prošle godine bila je jedan odsto manja nego u istom mesecu 2017, u decembru je pad iznosio čitavih 6,3 odsto, dok je u januaru ove, u odnosu januar 2018, industrijska proizvodnja smanjena 5,5 odsto.

Srbija u recesiji – moglo bi se reći. Doduše, “strogo” ekonomski gledano, to još nije recesija, pošto je za takvu “kvalifikaciju” potrebno da bruto domaći proizvod u dva uzastopna tromesečja bude u opadanju, ali za Srbiju, koja i inače muku muči da ostvari iole značajniji rast, i ovo je previše.

Uzroci su dvojaki – spoljne okolnosti, ali i “unutrašnje slabosti”. Kada je reč o ovom prvom, tu se pre svega ima u vidu usporavanje privrednog mehanizma u Zapadnoj Evropi. Ekonomisti su još prošle godine, kada je vlast slavodobitno isticala visoku stopu rasta, upozoravali na njenu “ranjivost”, to jest na činjenicu da bi “prehlada” u razvijenim zemljama mogla da izazove zapaljenje pluća u Srbiji.

Još su važniji unutrašnji uzroci, koji bi se takođe mogli podeliti u dve grupe – akutne i hronične. U prve bi spadala u poslednje vreme često pominjana Elektroprivreda Srbije. Odnoseći se prema ovom kapitalnom državnom resursu kao prema partijskom dobru, Vučić je kadrovskom politikom gotovo potpuno razorio najvažnije javno preduzeće. Tako je EPS, umesto da bude motor rasta i zamajac razvoja celokupne srpske privrede, postao kočnica i kamen o njenom vratu.

Drugu grupu čine sistemski uzročnici, koji su sistematski i godinama sputavali razvoj privatnog sektora. Pre svega tako što su destimulisali i/li sasvim onemogućavali nova ulaganja. Nasilje koje je poslednjih meseci izbilo na telu društva samo su čirevi koji već dugo gnoje u njegovoj utrobi.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju već poodavno, ali su, delom i zbog ponašanja samih privrednika, ostali skriveni od očiju javnosti. Kako god bilo, sposobni i preduzetni ljudi izbacivani su iz privrednih tokova ili su sami počeli da se povlače u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2019.

Srbija je društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom

Dok se na visokom nivou vode rasprave šta je bolje, državni kapitalizam ili demokratski socijalizam, u Srbiji buja – klijentelizam.

To je ono društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom.

Načini i sredstva razvoja i širenja klijentelizma su različiti.

Najnoviji primer imali smo pre neki dan, zato ćemo njemu posvetiti najviše pažnje. Bez većeg interesovanja javnosti prošla je vest (utorak, 12. mart) da je u Arilju počela izgradnja fabrike za preradu voća u koju su sredstva “zajednički” uložile Srbija i Mađarska. U informaciji se još kaže da će se “u prvoj fazi u ariljskoj fabrici proizvoditi kaše i voćni koncentrati, dok će se u Mađarskoj “raditi dorada” (valjda sokovi – M.L.), ali da je planirano da “u kasnijim fazama u Arilju bude kompletna proizvodnja”. U vesti se ne kaže kolika je vrednost te investicije, ali se s mnogo optimizma naglašava značaj činjenice da je reč o prerađivačkom kapacitetu jer, kako je “polažući kamen temeljac” rekao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, “prerada voća i izvoz u inostranstvo predstavljaju spas za poljoprivrednike u Srbiji”.

Dobro, to s preradom i izvozom zvuči razumno, ali kome je palo na pamet da to treba da bude “državni posao”? Po istoj logici moglo bi Ministarstvo privrede da investira u fabriku obuće. “Kad ono, međutim” – greška. Neće to biti državna fabrika. Nego privatna. Doduše, to saznajemo tek negde pri kraju vesti, ali fakat je – država Srbija je (o mađarskim novcima neka brinu Mađari) uložila pare u privatnu fabriku. Bolje rečeno – poklonila. Zna se i ime poklonoprimca, tj. vlasnika, kao i ime fabrike, ali to za ovu priču nije važno.

Šta, kako, koliko? Ništa se ne zna. A nisu to pare ministra Nedimovića ni Vlade Srbije, ne daju oni svoje nego tuđe, tj. pare građana Srbije. Kako je Vlada dodelila te pare? Preko javnog konkursa, kao što je red? Ne, naravno. Nikakav tender, nikakva pravila, nikakva konkurencija. Ministar je pare delio po sopstvenom nahođenju. (Mada, sudeći prema nekim prethodnim slučajevima, pitanje je koliko su ga i pitali.)

Dalje, šta je predviđeno ugovorom (pretpostavljam da ugovora ipak ima), ko preuzima kakve obaveze, šta ako se investicija pokaže kao promašaj? Jeste u preradi spas, što bi rekao ministar, ali svega petnaestak kilometara od Arilja, u Požegi, postoji Budimka, ogromna prerađivačka fabrika koja se nije pokazala kao spas nego kao propast.

Što je još gore, sa Ariljem nije završena priča. “Sledeće lokacije koje zajedno napadamo (misli se s Mađarima – prim. M.L.) su Merošina, Bojnik, Koceljeva… Videćemo gde ćemo završiti”, pun je preduzetničkog poleta Nedimović. Gde – možda ne znamo, ali kako – znamo.

Ne čudi, međutim, taj entuzijazam gospodina ministra. Dobio je od Vlade stotine miliona evra, pa sad može da se igra investitora do mile volje. I to bez rizika, pošto niti ministar očekuje niti se od ministra očekuje siguran profit. Drugim rečima, kao što Nedimović od od “svojih ulaganja” ne zahteva finansijsku dobit, tako ni Vlada, tj. predsednik Vučić, ne zahtevaju to od Nedimovića. Ono što svako od svog klijenta u ovom lancu očekuje jeste da osigura sigurne glasove. To je ono što se u ovom biznisu traži i broji. Kada do glasanja dođe.

Drugi način širenja klijentelizma je preko sve veće infiltracije kineskih kompanija (bilo investicijama bilo kreditima) u srpsku privredu. Aleksandar Vučić je još kao premijer govorio, a i danas, kao predsednik, često ponavlja kako “moli” kineskog predsednika Si Đinpinga da kupi ovo ili ono u Srbiji. Zašto moli? Zato što je od Srbije napravio državu u kojoj uslovi za investiranje nisu normalni, pa su potrebne ili debele stimulacije ili da investitori zapravo i ne ulažu svoj novac. Što je slučaj s kineskim kompanijama koje su, i kad su formalno privatne, zapravo u rukama centralnog komiteta, odnosno šefa partije lično. Pa na njihove odluke često presudan uticaj imaju politički, a ne ekonomski razlozi.

Strani “trgovci” uvek donose običaje svoje zemlje. A “društveni model” u današnjoj Kini odlikuje pre svega tesna i koruptivna veza između političke vlasti i biznisa. Jednom rečju – klijentelizam. Tu vrstu odnosa i ponašanja Kinezi po prirodi stvari pokušavaju da prenesu u zemlje u koje dolaze. I imaju to više uspeha što su u njoj institucije slabije.

Kao treći vid klijentelizma može se za ovu priliku uzeti Telekomova kupovina pojedinih kablovskih operatera. Tu je, štaviše, “igra” dvostruka. S jedne strane, Telekom kao firma u šakama aktuelnog režima tako preuzima kontrolu nad velikim delom informativnog prostora, potiskujući privatne kompanije koje vlastima nisu po volji.

Sa druge strane, na taj način deo državnog novca (tačnije, novca poreskih obveznika) odlazi u džepove privatnika bliskih vlastima. Ali tu se priča ne završava. Jer, ti privatnici, koji su svoje firme navodno prodali po basnoslovnim cenama, odmah za te pare kupuju druge medijske kuće. Cilj je očigledan – kontrola još jednog broja kanala uticaja na javno mnjenje, sada posredstvom (navodno) privatnih kompanija.

A u pozadini svega, kao i u prethodnim slučajevima (kao i u onima koji ovde nisu spomenuti) jeste – kontrola biračkog tela. I izigravanje demokratije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2019.

U suštini, Vučić se kiti tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni

Obraćajući se svojim pristalicama u Sremskoj Mitrovici, odakle je uzet i naslov ovog teksta, Aleksandar Vučić je (u petak, 8. marta) rekao da će “uskoro biti objavljena ‘Bela knjiga’ o uništenim fabrikama od 2000. do 2012. godine”.

Tako je Vučić, zapravo, ponovio već oveštalu tezu o “pljačkaškoj privatizaciji”, koju je zapravo dosad već nebrojeno puta iznosio, ali koju zastupaju i oni koji o Vučiću inače misle sve najgore. Pre svega zbog njih, jer Vučića istina i ne zanima, nije loše nešto reći najpre o efektima privatizacije, a onda i o prilikama u kojima se ona odvijala. Ukratko, razume se, jer je to tema koja zaslužuje celu knjigu.

U proces privatizacije ušlo je, grubo govoreći, nešto više od 3.000 preduzeća. Od toga je do 2012. godine privatizovano oko 2.500, dok je oko 500 preduzeća, uglavnom onih čije su privatizacije poništene, ostalo u tzv. “portfelju” Agencije za privatizaciju. Iako se Vučić kada je došao na vlast zakonom obavezao da se privatizacija okonča do kraja 2015, taj rok je stalno produžavan, a onda više nije ni produžavan nego zakon jednostavno nije poštovan, pa je i dan-danas neprivatizovano ostalo gotovo 100 firmi s nekoliko desetina hiljada “zaposlenih”. Od onih čiji je “status”, kako se to govorilo, “rešen”, najveći broj je otišao u stečaj, dok je jedan takođe značajan broj preduzeća podržavljen. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ona koja su prodata: Železara “Smederevo”, Galenika, RTB “Bor”…

Generalno se pak proces privatizacije može podeliti na dve “etape”: pre i posle Zakona o privatizaciji koji je donela vlada Zorana Đinđića. Što je posebno važno, model privatizacije koji je tim zakonom propisan dobio je praktično apsolutnu podršku ekonomske struke, čiji su pojedini predstavnici u njegovoj pripremi i direktno učestvovali.

U prvoj fazi, prema zakonu donetom u Miloševićevo vreme, koji je predviđao besplatnu podelu akcija, privatizovano je oko 800 preduzeća. Nakon 2001, pa do 2012. godine –da uzmemo razdoblje koje Vučić pominje – privatizovano je, dakle, oko 1.700 preduzeća. Prihod ostvaren prodajom preduzeća iznosi oko 1,5 milijardi evra, dok su ugovorene investicije blizu 850 miliona evra.

Nisu to, međutim, jedine ostvarene koristi. Privatizovana preduzeća neprekidno su povećavala prihode, tako da su oni krajem 2010. bili 70 odsto veći nego pre privatizacije. Drugo, vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je oko 50 odsto, dok je u neprivatizovanim smanjena za petinu. I, konačno, privatizovana preduzeća su pre privatizacije imala gubitak od oko 100 miliona evra, dok su 2010. ostvarila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme, neprivatizovana preduzeća kontinuirano su poslovala sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).

Sve u svemu, iako je nesumnjivo mogla da bude bolje sprovedena – da nije bio ubijen premijer Đinđić (za šta radikali, kojima je Vučić tada pripadao, snose ne malu odgovornost) i da Đinđićev naslednik Koštunica nije u značajnoj meri dezavuisao proces – privatizacija je Srbiji donela ogromnu korist i privredni napredak.

To najbolje potvrđuje visok rast u prvih 7-8 godina svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. U evrima: BDP je udvostručen, penzije utrostručene, plate učetvorostručene. O tome Vučić, koji je na vlasti proveo gotovo isto toliko vremena, može samo da sanja. Zapravo, to mu sve više postaje prava noćna mora. Sudeći bar po naporima – i parama građana Srbije – koje ulaže u svoju “industriju” laži.

Tom hiperprodukcijom Vučić ne želi samo da stvori lažnu sliku o prvih desetak i kusur godina trećeg milenijuma nego i da sakrije ono što se u Srbiji dešavalo u poslednjem desetleću 20. veka. U tekstu “Godine koje su pojeli naprednjaci” iz decembra 2017. može se o tome naći više detalja, pa ću ovom prilikom ponoviti samo nekoliko najbitnijih činjenica. Bruto domaći proizvod opao je u toj “kobnoj deceniji” 50 odsto, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme, kapital privrede takođe je praktično prepolovljen. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.

Povrh toga, Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Znanje naših inženjera zbog izolacije zemlje nije moglo da prati svetski tehničko-tehnološki razvoj. Tako je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla s fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jednom rečju – srpska privreda je bila devastirana.

To je, samo na ekonomskom planu, razume se, da druge ovde ne uzimamo u obzir, rezultat desetogodišnje vladavine “crveno-crne koalicije”, čiji su naslednici, malo premazani, danas ponovo na vlasti.

“Nisam zatvarao fabrike” – kaže Vučić. To je, u izvesnom smislu, i tačno. “Zatvaranje fabrika”, što nije nimalo prijatna dužnost, Vučić prepušta svojim potčinjenima, da se oni brukaju i znoje. A on ide i “otvara fabrike”. Kao da je on u njih uložio svoje pare.

“Imamo sve više novca” – kaže Vučić. Kao da je to njegov novac, tj. novac koji je on negde zaradio, a ne da je to u stvari novac građana Srbije. Što znači da kada tim parama, kroz subvencije, pomaže otvaranje (uglavnom stranih) preduzeća, on nije “uložio” svoje pare nego ono što je prethodno oteo od građana Srbije. U suštini, kiti se tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. mart 2019.

Kako se nova “politička elita” učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme

Ovogodišnji Kopaonik biznis forum (3-6. mart) održava se pod nazivom “Srbija 10 godina posle velike recesije: snažan rast kao imperativ”. Tema prošlogodišnjeg, jubilarnog 25. Foruma bila je “Šta posle finansijske konsolidacije”, odnosno, kako su objašnjavali organizatori iz Saveza ekonomista Srbije, kako fiskalnu stabilnost merama ekonomske politike pretvoriti u održiv rast i razvoj. Pretprošle 2017. godine glavna preokupacija “Srpskog Davosa” bila je “Program reformi za Srbiju”, to jest – kako dobre rezultate fiskalne reforme pretvoriti u trajan rast.

Nisam išao dalje u prošlost, ali očigledno da “muka” koja muči preko hiljadu učesnika ovog skupa već godinama ostaje ista – slab privredni rast. Samo se naslovima malo “dodaje gas”. Džabe, pošto su se kola zaglavila u blatu i točkovi samo šlajfuju.

No, kad smo već kod naslova, iako na prvi pogled deluje i zgodno i razložno, čini se da je ipak razvojna problematika nepotrebno proširena na celu deceniju. Tako se, naime, fokus širi i rasplinjava, odnosno omogućava da se zaluta u potrazi za uzrocima, namerno ili slučajno. Bilo bi logičnije i trenutku primerenije da je tema omeđena na godine pod sadašnjom vlašću. Čak i da se odbaci prvih godinu i po dana, na koje se još mogao protezati uticaj bivših vlada, za zbivanja u poslednjih pola decenije zaslužna je isključivo aktuelna ekipa.

Dakle, da budem malo pretenciozan, adekvatniji naslov je mogao biti: Kako smo izgubili pet godina i kako da ne izgubimo još pet. Jer, kako stvari stoje – izgubićemo ih.

Dva se razloga mogu navesti u prilog ovoj pesimističkoj prognozi. Ima ih verovatno još, ali bar se meni čini da su ovo najvažniji. U poslednjih pet godina došlo je do dva paralelna procesa. S jedne strane – privreda je “dekintirana”, a sa druge – država je privatizovana.

Prvo o prvom. Cena fiskalne stabilizacije (ma koliko ona bila neophodna) bila je izuzetno visoka. Ne toliko u apsolutnom smislu, koliko zbog toga što su troškove konsolidacije platili oni koji nije trebalo da ih plate. Cenu je, konkretno rečeno, platila privreda. Privatna, pre svega. I to dvostruko. S jedne strane, novac kojim je “peglan” deficit u državnoj kasi manjim delom je obezbeđen smanjenjem potrošnje, tj. plata u javnom sektoru i penzija. Sveukupno je, naime, na taj način “namaknuto” tek oko 150 milijardi dinara. Mnogo više sredstava obezbeđeno je povećanim zahvatanjem iz privrede. U odnosu na 2014, kada je počeo “proces” konsolidacije, do 2018. godine zaključno, državna zahvatanja iz privrede povećana su preko 1.100 milijardi dinara. Drugim rečima, blizu 10 milijardi evra. U poslednjih pet godina bruto domaći proizvod porastao je ukupno oko 10 odsto, a izdvajanja iz privrede tri puta više – 30 odsto.

To, zapravo, govori da je od štednje, koja je najavljena kao okosnica finansijske konsolidacije, ostalo vrlo malo. Sa druge strane, za toliko novca koliko je izvučeno da se napuni državna kasa ostalo je manje para za investicije (pa i plate) u privatnom sektoru. A to znači i manje novih proizvodnih kapaciteta, što dalje znači manji privredni rast. Ne samo danas nego i sutra jer je sužena baza koja treba da generiše nove profite i nova ulaganja. Zato Srbija i danas ima investicije znatno manje od potrebnih. Zarad sređivanja državne blagajne praktično je žrtvovana privreda. Da ne kažemo – budućnost Srbije.

Ovom investicionom problemu treba dodati i jedan (re)distribucioni. To jest, samo malo drugačije rečeno, onu gorepomenutu privatizaciju države. Naime, kako se nova “politička elita” učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme.

Pare iz državnih fondova idu partijskim, ad hoc osnovanim firmama, tj. njihovim vlasnicima. Oni po pravilu ne stvaraju nikakvu novu vrednost, ništa ne investiraju i ne razvijaju se. Drugo, državne institucije, uključujući i javna preduzeća, koriste se za uhlebljenje desetina hiljada partijskih ljudi. Pošto oni niti znaju da rade niti su, često, zaposleni da bi radili, pada kapacitet, kvalitet i efikasnost države, što za posledicu ima da ona postaje kočnica razvoja. Treće, reketiraju se i/ili preuzimaju uspešna preduzeća i lukrativni poslovi, naročito izvozni. Na taj se način oni koji su stvorili i razvili firme i poslove, preduzetnici i inovatori, uklanjaju iz privrednog života. Neki se povlače, drugi, mlađi, beže u inostranstvo. Na površinu pak izbijaju paraziti i (polu)kriminalci koji sisaju bogatstvo koje su drugi stvorili.

Na Kopaoniku će sigurno biti rečeno mnogo dobrih i pametnih stvari. Ali kad govorim o ovome, uvek se setim čuvenog, iz vremena bivše SFRJ, Opatijskog savetovanja. Ono, doduše, nije bilo tako masovno i glamurozno kao ovo na Kopu, ali je okupljalo najbolje jugoslovenske ekonomiste. Dolazili su na taj “simposion” – baš kao i danas – i visoki državni zvaničnici i slušali šta imaju da im poruče ekonomski eksperti. Sve je bilo “miko fo”, što bi rekla Sterijina Fema, ali ništa od toga nije bilo primenjivano i sprovođeno u praksi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2, mart 2019.

Đilas misli da je njegov odgovor u Briselu da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, pa će posle razmišljati o članstvu, bio dobar i da je naišao na razumevanje. Nema sumnje da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli – da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima

Pošto izbora ili neće biti skoro ili Savez za Srbiju (bar kako sada, krajem februara, tvrdi) na njih neće izaći, mogu opet da se upustim u polemiku sa Draganom Đilasom, nadajući se da će jedan od lidera opozicije pre nego što promeni Srbiju malo promeniti i sebe samog.

Neposredan povod je u poslednje vreme više puta ponovljen Đilasov negativan stav prema Međunarodnom monetarnom fondu. Ne zbog samog Fonda, za njegovu budućnost ne brinem, nego zato što se na tom “pitanju” prelamaju generalna društvena opredeljenja. Dakle, jedna od stvari koja se u javnosti Srbije zamera “svetskom finansijskom policajcu” jeste to što on, kako se kaže, vodi računa samo o tome da zemlja vrati dugove i ništa ga drugo ne zanima.

Ali – zašto je to “samo”? Zar nije dobro da se pozajmljeno vrati? Ko bi uopšte bilo šta dao na zajam ako bi znao da mu se to neće vratiti? Zato to nije samo zakonska nego i moralna obaveza. Dakle, nije mala stvar osposobiti nekoga da ispunjava svoje društvene obaveze. I tako ga spasiti propasti.

Međutim, u Srbiji se više empatije pokazuje prema trošadžijama, tj. dužnicima, nego prema štedišama, tj. poveriocima. Zato je u Srbiji evro potcenjen, a dinar precenjen. Od čega najviše koristi ima Vučić jer se zbog toga bruto domaći proizvod čini većim, a javni dug manjim. Zato je, međutim, štednja u Srbiji niska; niža nego u siromašnijim zemljama. A bez štednje nema investicija.

Drugo, da se vratimo na MMF, pretpostavka da država postane sposobna da vraća svoje dugove jeste uravnoteženje prihoda i rashoda. To se “stručno” zove – finansijska konsolidacija. Dakle, traži se da država ne troši više nego što prihoduje. Zašto bi to bilo loše?

Pošto se to ne može izvesti preko noći – tj. moglo bi, ali bi naglo i drastično smanjenje troškova bilo previše bolno za stanovništvo – MMF čak daje kredit da bi se lakše prošlo kroz prelazno razdoblje koje obično traje 2-3 godine. Međutim, da zemlja posle nekoliko godina ne bi opet došla u sličnu situaciju, MMF pomoć uslovljava određenim reformama. One su kratkoročne i dugoročne. U prve spada smanjivanje rashoda (recimo “kresanje” plata i broja zaposlenih u javnom sektoru) i povećanje prihoda (bolja naplata, nekad uz povećanje poreza).

Dugoročne mere su važnije. One podrazumevaju eliminisanje “žarišta” problema, što znači krupne reforme same države. A jedno od glavnih žarišta su državna preduzeća. Višedecenijsko iskustvo je pokazalo da loše poslovanje državnih preduzeća predstavlja glavni uzrok finansijskih problema cele države. Zbog toga što pokriva (i prikriva) njihove gubitke i dugove, sama država zapada u “predinfarktno” stanje. Da političari, tj. oni koji trenutno vode državu, ne bi opet pali u iskušenje da se igraju preduzetnika, najbolje je uzeti im “igračku”. Drugim rečima – privatizacija državnih preduzeća.

Draganu Đilasu se ne sviđa cena za PKB i RTB, pa se ljuti na MMF. Zar ne bi bilo previše očekivati od njega da vodi i proces privatizacije. Ali, zbilja, mogla je ta cena da bude i veća. Pod određenim uslovima. Recimo, da su prodavana samo preduzeća. To jest, da sa njima kupcu nisu “uvaljivani” i – sindikati. Pet hiljada radnika u Boru i 2.500 u Padinskoj skeli. To je kao kada bi neko prodavao njivu, pa kaže: evo ti njiva, ali da na njoj tri godine seješ samo kukuruz. Ili da neko prodaje stan, pa traži da novi gazda pet godina ne menja nameštaj. Naravno da cena u tom slučaju mora da bude niža. Međutim, i to je bolje od ove “privatizacije” Telekoma pod firmom investicija.

Mnogi će ovde zapitati: a kako nešto može u Nemačkoj, ili Norveškoj, ili Sloveniji, a ne može u Srbiji? Jednostavno: ne samo da je Norveška daleko od Srbije, daleko je i Slovenija. Zemlja u kojoj je samo 10 godina posle Miloševića moguć Vučić – a i to, nemojte sumnjati, utiče na cene – nema pravo da postavlja takva pitanja.

Uostalom, MMF nije otišao ni u Norvešku ni u Sloveniju. Jer, MMF dolazi samo kada ga i gde ga pozovu. A pozovu ga obično kada drugog izlaza nema i kada kataklizma izgleda neizbežna.

To je možda i deo mentaliteta nacije u kojoj, kako je to neko rekao, kad treba zvati lekara zovu popa, a kad treba zvati popa, onda pozovu lekara. U skladu s tim, nije zgoreg podsetiti, 2012. godine je Dačić bacao levičarske anateme na “sotonu u Vašingtonu”. Doduše, Dačić posle toga jeste postao premijer, ali ne verujem da se Đilas rukovodi tom činjenicom. Tim pre što se, pošto je zemlju dovela gotovo do bankrota, od te politike odustalo. Zbog čega ima još manje smisla da je – uprkos, ako to nije “bogohulno” reći, ideološkoj sličnosti lidera socijalista i budućeg lidera socijaldemokrata – Dragan Đilas danas reanimira.

Ono što važi za MMF, važi i za EU. Kao što je MMF sredstvo da se postignu određeni (uži) ekonomski standardi, tako je i Evropska unija pre svega sredstvo za dostizanje određenih (širih) društvenih vrednosti. Đilas verovatno misli da je njegov odgovor u Briselu na pitanje kakav je stav opozicije prema Evropskoj uniji – da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, te da će posle da razmišlja o članstvu – bio dobar i da je naišao na razumevanje. To je, međutim, kao kada bi Partizan i Zvezda rekli da hoće prvo do dostignu evropski kvalitet, pa će posle u ligu šampiona. Dakle, nema sumnje da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli. Da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima.

Uz sve rezerve i ograde, i MMF i EU su saveznici Srbije u izgradnji funkcionalne ekonomije i pravne države. Odreći se tih i takvih saveznika, ne izgleda kao dobitnička politika.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. februar 2019.

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. To je slika i prilika vlasti koja je potpuno razobručena i raspojasana. Koja misli da može sve. I tako se ponaša

Kao što je “Dvanaest stolica” Iljfa i Petrova postalo paradigma sovjetske Rusije, tako je “dvanaest pištolja” Stefanovićevog kuma postalo paradigma današnje Srbije. Naravno, prvo je bila komedija; ovo je tragedija.

Ali neću više da pravim analogije, neka je taj biblijski broj jedina veza između “onog” i ovog”. Suviše je među njima velika istorijska distanca i različita im je društvena supstanca. Na kraju krajeva, jedno je ipak književna fikcija, a drugi je surova i, bukvalno, krvava realnost.

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. Nije više ni bitno da li je taj podatak – o broju pištolja koje je posedovao bliski školski/partijski drug (ili šta god da je već) ministra policije, a koji se prvi pojavio u medijima – sasvim tačan ili je malo preuveličan. To je slika i prilika jedne potpuno razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

potpuno jedne
razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti.

. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. februar 2019.

Naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi

Rukovodeći se poznatom izrekom da čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za novčanik, kad je Vučić započeo ovu kampanju “Budućnost Srbije”, ja sam se dohvatio prošlosti.

I to, da ne bude da sam zlonameran, uzeo sam podatak kojim se aktuelna vlast – osim fiskalnim suficitom, o čemu sam u tekstu “Vučić i suficit manipulacije” već pisao – u poslednje vreme najviše ponosi: pad javnog duga. I da opet ne bude da sam zlonameran, otišao sam na sajt Vlade Republike Srbije, tačnije Ministarstva finansija i Uprave za javni dug da tamo potražim informacije.

I tamo sam našao sledeće. Kada su 2000. godine preuzele upravljanje zemljom demokratske vlasti su zatekle državni, tj. javni dug od 14,2 milijarde evra, što je bilo dvostruko više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. Onda je taj dug počeo da pada, dobrim delom zahvaljujući tome što su nam Pariski (države) i Londonski klub kreditora (banke) otpisali znatan deo duga. Tako je javni dug Srbije na kraju 2008. godine iznosio 8,8 milijardi evra, što je bilo nešto ispod 27 odsto BDP-a. Tada je nastupila svetska ekonomska kriza, pa je dug javnog sektora Srbije počeo da raste. Na kraju 2011. dostigao je 14,8 milijardi evra ili gotovo 43 odsto BDP-a. U maju iduće godine došlo je do izbora na kojima su demokrate izgubile, a vlast je osvojila Srpska napredna stranka. Zato sam kao “prelomnu tačku” uzeo podatke o javnom dugu na dan 30. juna 2012. godine. Tog dana je, dakle, javni dug Srbije iznosio 15,3 milijarde evra.

Nova vlast, međutim, nije prekinula nego je nastavila tendenciju (ubrzanog) zaduživanja, pa je 31.12.2012. javni dug dostigao 17,7 milijardi evra, odnosno 53 odsto BDP-a. Dug je nastavio i apsolutno i relativno da raste, pa se posle tri godine, 31.12. 2015, popeo na 24,8 milijardi evra, tj. rekordnih 70,4 odsto BDP-a. U apsolutnom iznosu dug je malo porastao i naredne, 2016. godine – na nešto malo preko 25 milijardi, ali je relativno pao – na 67,8 odsto BDP-a, pa ću kao repernu tačku uzeti 2015. godinu. Ovde, međutim, dugujem jednu napomenu: dati su novi podaci o učešću javnog duga u bruto domaćem proizvodu koji su obračunati nakon povećanja BDP-a usled primene nove metodologije. Zbog toga su nove relativne vrednosti javnog duga niže nego ranije. Prema prvobitnim podacima, recimo, javni dug je na kraju 2015. iznosio gotovo tri četvrtine BDP-a, tj. 74,7 odsto. Otud je i pad javnog duga ispod, kako se hvalio Vučić, mastrihtskih kriterijuma, tj. ispod 57 odsto (na 56,2 odsto 30.11. 2018. godine, što je poslednji zvanični podatak) rezultat te “metodološke promene”. Zanimljivo je da je učešće javnog duga u BDP-u palo i u “predvučićevom” razdoblju, ali mnogo manje nego od 2013. naovamo. Zato ću ubuduće baratati samo apsolutnim brojevima. Uz još jednu, zaista neizbežnu napomenu: precenjen kurs dinara, za jedno 15-20 odsto, izuzetno pogoduje Vladi jer povećava BDP u evrima, čime se smanjuje relativna vrednost javnog duga.

SVIH 6-7 GODINA, KOLIKO JE NA VLASTI, VUČIĆ NEPREKIDNO PRIČA O LIDERSTVU, O PRIVREDNOM NAPRETKU, O TOME KAKO MU JE EKONOMIJA NA PRVOM MESTU. I NEPREKIDNO OBEĆAVA BOLJU BUDUĆNOST. A SRBIJA NEPREKIDNO ZAOSTAJE

Dakle, da se vratim na stvar, demokrate su za poslednje tri i po godine svoje vlasti, koje su se poklopile sa svetskom ekonomskom krizom, javni dug povećale sa 8,8 na 15,3 milijarde evra, tj. za 6,5 milijardi. Sa druge strane, naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi.

Godišnje se, dakle, u vreme kada se najviše, sada već (odavno), bivša vlast zaduživala prosečno za 1,8 milijardi evra, a aktuelna, u vreme dok se ona najviše zaduživala, gotovo za milijardu više, tj. za 2,7 milijardi evra prosečno godišnje.

Naprednjaci su posle toga počeli da se razdužuju. Pomalo, ali ipak. Tako je javni dug Srbije poslednjeg dana protekle godine iznosio 23,3 milijarde evra. To znači da je Vučić za vreme svoje vladavine javni dug zemlje povećao za osam milijardi evra. Kada je pak 2012. godine – da stvar malo personalizujem, kad već Vučić insistira – napuštao vlast, Tadić je zemlju ostavio sa dugom za svega milijardu evra većim od onog, da podsetim, zatečenog dvehiljadite.

Na kraju, ponoviću opet nešto što sam već pisao, ali pošto se naprednjaci vladaju u skladu sa onom (da ne pominjem čijom) devizom kako hiljadu puta ponovljena laž jednom ipak bude prihvaćena kao istina, nema druge nego uporno ponavljati činjenice, čak i kad je pomalo dosadno. Dakle, u prvih osam godina svoje vlasti, do svetske ekonomske krize, demokrate su i smanjivale javni dug i istovremeno uspele da ostvare izuzetno visok privredni rast (oko šest odsto godišnje), kao i da znatno poboljšaju životni standard stanovništva jer su i plate i penzije realno (kada se uzme u obzir rast cena) povećane za dva do dva i po puta. U evrima je povećanje bilo čak i veće: plate su porasle četiri puta (sa 90 na 360 evra), a penzije tri puta (sa 75 na 210 evra).

Vučić je pak potrošio osam milijardi evra tuđih para, ali su, uprkos tome, za skoro isto vreme, tj. za blizu sedam godina, i privreda i životni standard praktično stagnirali. BDP je, dakle, za Vučićevog “vakta” prosečno godišnje rastao oko dva odsto (tek trećina, da podsetim, onog ostvarenog između 2000. i 2008), dok je životni standard tavorio na istom nivou, pošto su i plate i penzije realno bile poprilično opale i tek su se u poslednje vreme povratile.

A za svih tih 6-7 godina Vučić neprekidno priča o liderstvu, o privrednom napretku, o tome kako mu je ekonomija na prvom mestu. I neprekidno obećava bolju budućnost. A Srbija neprekidno zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. februar 2019.