U Lazarevcu je održana promocija knjige „ZORAN ĐINĐIĆ, PROSVET(L)ITELJ“, autora Mijata Lakićevića u organizaciji Pokreta Novi optimizam

Snimak promocije u celini možete pogledati na linku OVDE.
Sve fotografije možete pogledati na linku OVDE.

Pre razgovora obratio se BranislavGuta Grubački, osnivač Pokreta, objasnivši da je jedan od povoda za promociju knjige u Lazarevcu to što je na današnji datum, pre 22 godine, protest rudara u Kolubari uveo u petooktobarske promene i svrgnuće Miloševića – „5. oktobar se dogodio i prelomio 3. oktobra u Lazarevcu“, zaključio je Grubački.

Uvodnu reč imala je i Bora Babić ispred novosadskog izdavača „Akademska knjiga“ koji su objavili Lakićevićevu knjigu.

U razgovoru su učestvovali dramaturškinja Jelena Bogavac, pisac Saša Ilić i Mijat Lakićević, autor knjige.

Razgovor je moderirao novinar Nenad Živković, i kao okvirnu temu postavio je odnos dr Zorana Đinđića političara i filozofa, što je i jedna od tema biografije.

„Knjiga je izuzetno značajna jer je reč o idejama koje govore de je Mijat prepoznao današnju aktuelnost pojava, što govori da je Đinđić ili bio zaista dalekosežno u budućnosti, što govori jako dobro o njemu, ili se mi i dalje bavimo istim problemima, idejama i zabludama kojima se bavimo poslednjih pedeset godina“, rekao je Živković.

Na pitanje kako definiše Đinđićevo filozofsko utemeljenje, i da li bi rekao da je bio liberal u filozofiji i politici, ili je bio, što je za sebe govorio, socijaldemokrata, autor biografije, Mijat Lakićević, rekao je da mu je podsticaj da uđe u ovu tematiku to što je Đinđić u javnosti ostao upamćen kao političar, dok mu je filozofsko delo skrajnuto.

„Zoran Đinđić nije držao puno do velikih i istorijskih ideologija, on je govorio da je vreme velikih ideologija, kao što su bili komunizam, socijalizam, liberalizam prošlo. Devedesetih godina je mislio da te ideologije ne mogu da reše i daju zadovoljavajući odgovor na ključne potrebe čovekove egzistencije i ključne čovekove probleme. Iako Đinđić sam sebe nije razumevao kao liberala ni u političkom, ni u filozofskom smislu, on je za srpske političke, filozofske i društvene standarde zapravo u velikoj meri bio liberal jer za njega u filozofiji centralno pitanje bilo pitanje slobode“, kazao je autor knjige.

Kada se postavi pitanje koliko je njegova filozofska baština uticala na vođenje politike, Mijat ističe da je Đinđić utemeljenje za svoje aktivnosti tražio u filozofiji, pokušavajući  da istraži na kojim osnovama pojedinac može da se uključi u promenu sveta. Kako tvrdi Lakićević, njemu nije bila bitna ideologija, već da ostvarimo društvo u kome će biti poštovana osnovna ljudska prava.

Na pitanje Nenada Živkovića, zašto u Srbiji ne uspevamo da izgradimo pluralnu političku strukturu, o kojoj govori Latinka Perović u predgovoru knjige, pisac Saša Ilić naveo je primer situacije u kojoj su se u tom trenutku nalazili u Lazarevcu:

„sama činjenica da se večeras nalazimo u privatnoj sali u Lazarevcu a ne u Domu kulture, biblioteci ili nekoj drugoj javnoj kulturnoj ustanovi, dovoljno govori o političkoj kulturi, pluralnosti, slobodi dijaloga. Mi smo prinuđeni da se snalazimo i da pronalazimo mogućnosti i sagovornike na sličan način kao što je Đinđić sedamdesetih godina, i tokom kasnijih dekada, pokušavao da plasira svoje ideje i nađe sagovornike na toj političkoj i kulturnoj sceni koji bi to razumeli i koji bi ušli u dijalog“, rekao je Saša Ilić.

Ako postavimo pitanje koji je ključ Đinđićeve filozofije, odakle potiče njegov spiritus movens, Ilić kaže da  mu se čini da je to iz ideje promene i ideje revolucije i da „odatle kreće pitanje slobode, odbrane slobode, uspostavljanje političkog sistema u kome bi se u okvirima pravne države uspostavila neka pluralna politička struktura i mogućnost dijaloga sa različitim akterima“.

Jelena Bogavac, rediteljka i dramaturškinja, u svom poslu dosta je upućena na mlađe generacije, i u tom kontekstu kaže da „čitati Đinđića, u slučaju mladih danas, koji je dugi niz godina bio satanizovan i skrajnut, blaćen, i pokušavan da bude bačen na dno filozofske političke i socijalne misli, vraćati njega u najboljem svetlu, ovako analitično i ovako posvećeno u korice jedne ovako ozbilljne knige, mislim da je to divovski posao i govori o mogućnosti da naše društvo ozdravi na budućem mladom edukovanom svetu, da naše društvo  dobija šansu da u nekoj sledećoj generaciji bude oslobođeno autoritarnih režima“.

Kao „najdivniju“ metaforu u knjizi Jelena je izdvojila onu o „Đinđiću kao Prometeju i svetlom biću koje svojim delovanjem i mišlju na nas baca svetlo“ istakavši da je to onaj trenutak kada se metafora  sudara sa stvarnošću u jednom liku, i to je najbolja zaostavštvina onoga što je „njegova tragetska sudbina mogla da nam ostavi u amanet“.

Kako je tribina održana u Lazarevcu odakle je krenuo generalni štrajk 2000, učesnici razgovora osvrnuli su se na mogućnost da se opet ponovi takav štrajk nekih novih „rudara“.

U tom kontekstu, Saša Ilić je rekao da smatra da su rudari važni i da kad dođe trenutak za to, oni će odreagovati na pravi način. „Knjiga Mijata nas vraća u to da štrajk rudara u Kolubari nije počeo u jesen nakon osporenih rezultata izbora već sa Đinđićevim dolaskom na studije filozofije, i sa njegovim uvidom da nešto nije u redu sa tim sistemom. I onda je počeo ozbiljno da se bavi time i da vidi gde je ta greška. Budući da je bio toliko posvećen, on dolazi do tačke da razni subjekti u ovom društvu shvataju da od svakog od nas zavisi da li će promena i sloboda doći. Rudari to shvataju“, rekao je Ilić i dodao da nikako ne smemo zanemariti intelektualni potencijal pojedinaca  u ovom društvu jer će od njih zavisiti buduća revolucija.

Dramaturškinja Jelena Bogavac dodala je da nikako ne treba zanemariti ni glad koja se oseća u ovom narodu, jer će možda i „osnovna i suštinska glad dovesti do akcije“, nakon čega je Ilić zaključio da bez sinteze između intelktualnog političkog pogona i klasne osvešćenosti i uvezanosti tih snaga ne može doći do promene.