Ruski gubernator i/li kineski mandarin

Kakve su posledice sve tešnje saradnje Srbije i Kine

Ruski sveci i kineski novci – tako bi se u najkraćem mogla opisati srpska, tj. politika Aleksandra Vučića. Sa Rusijom nas vezuje pravoslavno bratstvo, a s Kinom čelično prijateljstvo. U prvom smo imali prilike da uživamo 10. maja na vojno-policijskoj paradi u Nišu na kojoj je marširao ruski gvozdeni puk. Nedelju dana kasnije na političko-privrednoj paradi u Preljini, prilikom otvaranja radova na auto-putu od Čačka do Požege mogli smo da se uverimo u drugo.

EKONOMIJA: Pre oba ova događaja, međutim, bez imalo pompe Skupština Srbije odobrila je dva kineska kredita u ukupnoj vrednosti od blizu milijardu i po dolara. Pored jednog za pomenutu cestu, od oko 450 miliona dolara, tu je još i kredit od gotovo milijardu dolara za (brzu) prugu Novi Sad – Subotica. Tako je praktično u jednom danu dug Srbije prema Kini gotovo udvostručen: povećan je sa oko dve na 3,5 milijardi dolara.
Takođe, u poslednjih šest meseci znatno su povećane i kineske investicije. Tačnije, one koje su ugovorene iako još nisu i realizovane. Do toga je došlo pre svega zahvaljujući ulasku Kineske kompanije Ziđin u srpsku industriju bakra. Najpre kupovinom dve trećine Rudarsko-topioničarskog basena “Bor” za blizu milijardu i po dolara – precizno: 1.460.000.000 USD; od čega su oko 1,2 milijarde investicije – a zatim kupovinom rudnog nalazišta Čukaru Peki (od kanadske firme Nevsun za 1,4 milijarde USD) gde su u otvaranje rudnika (do 1922) planirane investicije od gotovo 600 miliona dolara. Na to je došla investicija kompanije Ling Long u proizvodnju auto-guma u Zrenjaninu od blizu milijardu dolara. Sve je to kineske investicije sa oko skromnih pola milijarde dolara podiglo na (kada preuzete obaveze budu ispunjene) fantastičnih 3,7 milijardi dolara.
Dakle, od preko sedam milijardi dolara koje treba da uđu u Srbiju u narednih nekoliko godina, jednu polovinu čine krediti, a drugu polovinu investicije. (Te investicije će se, doduše, opet finansirati iz kredita, mada za račun tih preduzeća, ali to je takođe zaduženje koje će na kraju morati da se vrati; da, međutim, sada u to ne ulazimo.) Ono što je u vezi s kineskim kapitalom još bitno – opet ćemo ponoviti – jeste to da je dosad od tih sedam i kusur milijardi potrošeno oko jedne četvrtine, dok preostale tri četvrtine tek treba da budu realizovane (bilo povlačenjem kredita, bilo okončanjem investicionih planova).
Sa druge strane, treba imati u vidu da se, pored pomenutih, govori o još nekim velikim srpsko-kineskim infrastrukturnim poduhvatima: metro i izgradnja sistema za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, most preko Dunava kod Pančeva, auto-put od Požege do granice sa Crnom Gorom, tj. do Boljara – sveukupno “teškim” jedno 2-3 milijarde dolara. Ali svi ti projekti još su u fazi “memoranduma o razumevanju” i “pisama o namerama”.
Upravo u vezi s projektima koji se finansiraju kineskim kreditima pojavljuje se ozbiljan problem: ti projekti su skupi. Skup je njihov građevinski deo, skup je i njihov finansijski deo.
Kada je reč o prvom, ključno je da kilometar puta ili pruge koje rade Kinezi košta znatno više nego kada ih radi neko drugi. Recimo, troškovi puta kroz Grdeličku klisuru (koji je otvoren dan posle početka izgradnje auto-puta Čačak – Požega, 18. maja) procenjeni su na oko 15,3 miliona evra po kilometru, dok će deonica Preljina – Požega u “kineskoj izvedbi” koštati 15,2 miliona evra, dakle otprilike isto, iako se težina trasa ne može porediti. Ceo južni koridor od Grabovnice do Levosoja (75 km), koji po težini odgovara deonici Preljina – Požega, koštao je (opet prema početnim proračunima) oko 13 miliona evra, dakle dva miliona evra jeftinije nego što rade Kinezi. Slično stvari stoje i sa železnicom. Recimo (brza) pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš Dimitrovgrad (110 km) koja se gradi parama Evropske investicione banke (130 miliona kredit i 70 miliona donacija) košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža.
U svakom slučaju, i u jednom i u drugom slučaju razlika je ogromna i ona nesumnjivo ide u nečije džepove. Samo je pitanje čije. Mada to, u stvari, baš i nije neka zagonetka.
Kada je reč o čisto finansijskoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih bankarskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gorepomenuti kredit za auto-put iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto. Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, taj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu sa ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.

RUSKI SVECI I KINESKI NOVCI – TAKO BI SE U NAJKRAĆEM MOGLA OPISATI
SRPSKA, TJ. POLITIKA ALEKSANDRA VUČIĆA. SA RUSIJOM NAS VEZUJE PRAVOSLAVNO BRATSTVO, A SA KINOM ČELIČNO PRIJATELJSTVO

IDEOLOGIJA: Da li je bilo slučajno što je predsednik Vučić (tek) tokom svog sedmog ili osmog boravka u Kini dobio priliku da razgovara s Vangom Huningom, glavnim ideologom moderne Kine, to jest kineske države i kineske komunističke partije. Ne slučajno, razume se, tu priliku je Vučić dobio nakon predavanja koje je za vreme aprilskog samita “Jedan pojas jedan put” u Pekingu, održao specijalnoj delegaciji Komunističke partije Kine. Ne, dakle, domaćim biznismenima, što bi s obzirom na makar formalni karakter pomenutog skupa bilo logično, ne čak ni visokim državnim činovnicima zaduženim za privredni razvoj, ne čak ni stručnjacima za spoljnu politiku i ekonomiju nego baš partijskim vojnicima i ideološkim čuvarima.
Vučić je, naravno, nakon susreta s Vangom bio prosto očaran, rekao je, u svom “stilu”, da je razgovor trebalo da traje 15 minuta, ali da su razgovarali više od sata, a zatim još toliko tokom zajedničkog ručka. “On je jedan od najzauzetijih ljudi na svetu. On je enciklopedija, čovek za koga kažu da je izuzetno doprineo tvrđem stavu Kine i jačanju pozicije Kine u međunarodnim odnosima”, rekao je, između ostalog, kako su preneli mediji, Aleksandar Vučić. Još je pri tome istakao da bi “želeo da pročita Vangovu knjigu ‘Narodni suverenitet’, koje više nema ni na kineskom jeziku”, te da je Vang obećao “da će pokušati, posebno zbog mene (tj. Vučića – prim. NM) preko ambasadorke Kine u Srbiji Čen Bo da nabavi knjigu”.
Srbija je tada prvi put čula za Vanga, ali je u svetu, pogotovo zapadnom, on dobro poznat. Vang Huning je član Stalnog komiteta Politbiroa CK KP Kine, član Sekretarijata Centralnog komiteta Kine i direktor Kancelarije za istraživanja politike CK KP Kine. Na sebe je naročito skrenuo pažnju pre dve godine kada je izabran u pomenuti komitet koji predstavlja neki vrstu saveta mudraca. Prvo zato što je on, kao neko ko je diplomirao francuski, bio prvi sa “društvenim obrazovanjem” u Politbirou, pošto su svi prethodno birani bili iz sfere prirodnih i tehničkih nauka. A drugo – možda i značajnije – ne samo da je Vang savetnik aktuelnom (i tada i sada) lideru Si Đinpingu, nego je tu ulogu imao i kod njegovih prethodnika, Hu Jintaoa i Jiang Zemina. Tada je za Vanga počelo da se govori da je “mozak koji stoji iza tri vrhovna lidera”.
Sa druge strane, oni koji ga baš ne vole kažu da “on nije čovek bilo kakve ideje već zagovara ideje koje se dopadaju aktuelnoj vlasti. A to je naglasak na značaju autoritarnog vođstva i primata centralne vlade, s partijom koja čvrsto kontroliše čitavo društvo”.

PROJEKTI KOJI SE FINANSIRAJU KINESKIM KREDITIMA SU SKUPI. SKUP JE NJIHOV GRAĐEVINSKI DEO, SKUP JE I NJIHOV FINANSIJSKI DEO

Bilo kako bilo, nakon poslednjeg kongresa KP Kine, na kojem je Si Đinping izabran za doživotnog predsednika, došlo je “do eksplicitne internacionalizacije Kineskog modela”. Kako su primetili strani analitičari, “opšti ton Đinpingove uverenosti u Kinu kao svetsku silu bio je propraćen dosad neviđenom promocijom kineskog modela razvoja za druge države, pogotovo zemlje u razvoju. Kako je Si rekao u govoru na kongresu, “oni nude način kako da se reše problemi s kojima je suočeno čovečanstvo i nove mogućnosti za druge države i nacije koje žele da ubrzaju svoj razvoj, uz očuvanje svoje nezavisnosti”. Takođe, kineski lider je reafirmisao strategiju kontrole informacija koju je već ranije promovisao i po čemu se razlikuje od svojih prethodnika. Posebno je govorio o internetu i društvenim medijima i… naglasio značaj inovacija i jačanja partijske propagande kako kod kuće tako i u inostranstvu”.
Sudeći po onome što su posle susreta Vanga i Vučića objavili kineski mediji, naš predsednik je “rekao da je Kina najiskreniji prijatelj Srbije, da srpska strana ceni dostignuća kineskog razvoja i spremna je da uči iz kineskih iskustava u razvoju. Takođe, izrazio je spremnost da konsoliduje i razvija partnerstvo s Kinom, da nastavi s međusobnom podrškom u međunarodnim odnosima, kao i da ostane duboko angažovan u zajedničkoj izgradnji inicijative ‘Pojas i put’”.
Bizarna je okolnost da je Vang rođen u istočnoj provinciji Šangdong, odakle je i jedan od najvećih kineskih filozofa Konfucije. Koji se kao poklonik jake centralne državne vlasti ponajviše slavi i uzdiže u današnjoj Kini, odnosno pod njegovim imenom se poslednjih decenija afirmiše kineska kultura širom sveta. A mogao je, recimo, biti izabran i Lao Ce, čiji je pogled na svet bitno drugačiji od Konfucijevog. Ako bi se ovaj drugi mogao nazvati kineskim etatistom, Lao Ce bi mogao biti neka vrsta kineskog liberala.

POLICIJA I POLITIKA: Da se uticaj Kine širi i na vanprivredne aktivnosti, svedoči i činjenica da su nedavno (19. maja) ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović i ministar javne bezbednosti Kine Džao Kedži potpisali tri dokumenta o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova. Jedan će omogućiti zajedničke policijske patrole u Srbiji (e da bi se navodno pomoglo kineskim turistima), drugi predviđa “brzo formiranje zajedničke radne grupe koja će sagledavati bezbednosne izazove u vezi s projektima koji se realizuju u Srbiji, ali i vezano za inicijativu Pojas i put”, dok se treći odnosi na “saradnju u oblasti visokotehnološkog kriminala i iskustvo Kine u vezi sa opasnostima u sajber prostoru”. Kina koja očigledno ne pušta svoje građane bez nadzora ni u inostranstvo kao (takozvane) turiste – iz drugih zemalja u svet odlazi mnogo više ljudi, pa nikome nije palo na pamet da traži to što traže Kinezi – sada će i našu vlast podučavati kako da to što efikasnije radi. I to ne samo u fizičkom, realnom nego i u virtuelnom, sajber prostoru.
Da li je za utehu ili brigu, tek sličan sporazum kao Srbija sa Kinom ranije je potpisala i Hrvatska, gde je nedavno kineski premijer Li Kećijang posle susreta sa hrvatskim kolegom Andrejem Plenkovićem najavio da dve zemlje otvaraju “dijamantsko razdoblje” u svojim odnosima.
Dok je prema kineskoj politici pun divljenja i mek kao pamuk, Vučić se prema zapadnim zemljama odnosi kao prema parijima. Tako je saopštenje zemalja Kvinte (tj. ambasada Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije i SAD) nakon izbora na severu Kosova prokomentarisao rečima: “Ja ništa gluplje u svom životu nisam pročitao”. Naravno, svako ko pročita tu Vučićevu izjavu mogao bi da izjavi isto to, ali nije u tome poenta. Nije reč, naravno, samo o tome da se prostakluk u civilizovanom svetu ne smatra nikakvom vrlinom nego da takvo ponašanje direktno šteti interesima Srbije i njenih građana. Srbija sutra s tim zemljama treba da sedne za isti sto i da razgovara. O čemu god da razgovara i šta god da hoće da postigne, šanse su joj takvim ponašanjem njenog predsednika bitno smanjene.
Jak lider, stroga centralizacija, čvrsta partijska kontrola celog društva – zar to nije ono što poslednjih godina (pokušava da) praktikuje Vučić. Doduše, nije da za to i ranije nije imao uzora, pre svega u Vladimiru Vladimiroviču Putinu, ali nije zgoreg upoznati se i sa dalekoistočnim iskustvima zemlje koja takvu politiku više ili manje praktikuje, evo, već 5.000 godina.

SEDAM MILIJARDI DOLARA IZNOSE DOSAD UGOVORENI KINESKI KREDITI I KINESKE INVESTICIJE

“EU neće propasti, ali smo se na vreme okrenuli Kini”. Ovo je možda najznačajnija rečenica koju je Aleksandar Vučić izgovorio tokom sednice Narodne skupštine posvećene Kosovu, pa valjda zbog toga i nije privukla odgovarajuću pažnju. Znači li to da je Srbija našla novog, dugoročno gledano najvećeg zaštitnika. Strateški, s obzirom na predviđanja da će 21. vek biti vek Kine, to može izgledati kao dobitna karta.
Mada, kada se sagledaju sve okolnosti, o kojima bi nešto trebalo da je napred rečeno, čini se da je dobitak mnogo veći za Vučića nego za Srbiju.
Na dan kada ovaj broj Novog magazina odlazi u štampu, u utorak 4. juna pada 30 godina od stravičnog masakra demonstranata na glavnom trgu u Pekingu, Tjenanmenu. Ne samo da na trgu nema nikakvog obeležja, da se o tome ne uči u školama, nego je to u današnjoj Kini najstrože zabranjena tema.

Zlatno doba

Kanda su te silne pohvale koje je doživeo u Pekingu Vučića malo ponele, pa je đipio u cipele Đinpinga. Ili je, videvši da Rusija i Kina kupuju zlato, i on odlučio da pođe njihovim stopama. Pa je, odmah posle sastanka sa MMF-om, kako su pisale novine, zvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i dao joj nalog da kupuje zlato. Do kraja ove godine 10 tona, a iduće godine još 20, tako da se ukupne zlatne rezerve Srbije podignu na 50 tona.
Kako god, ta stvar s kupovinom zlata čisto ekonomski i nije loša. Trenutak je povoljan. S jedne strane, cena je relativno niska – sada je oko 1.300 evra za uncu (jedna unca = 31 gram) – dok je pre 7-8 godina dostigla 1.900 evra za uncu; a sa druge strane, prinosi na državne obveznice pojedinih zemalja (što je takođe način na koji se čuvaju devizne rezerve) sada su niski, tako da se tu praktično ništa ne gubi.
Ono što je, zapravo, sporno jeste to što je predsednik Vučić dao nalog Narodnoj banci Srbije da kupuje zlato. Time je ne samo pokazao da centralna banka nije nezavisna institucija – što po Ustavu jeste, pa je, dakle, prekršio Ustav – nego je praktično ponizio, ne Jorgovanku Tabaković nego stručnjake koji rade u banci i koji svakako znaju kako i u čemu da se čuvaju “devizne rezerve”.
Pitanje koje se pojavilo u javnosti – zašto je Srbija prodala RTB “Bor”, a sada kupuje zlato, besmisleno je. Ne samo zato što “Bor” godišnje proizvodi tek oko jedne tone zlata nego zato što bi država Srbija i od “Bora” to zlato morala da kupi, dakle da ga plati, po istoj onoj ceni po kojoj se njime trguje na berzi.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. jun 2019.

Leave a Comment