Veliki infrastrukturni projekti koji se finansiraju iz ruskih i kineskih kredita predstavljaju mehanizam preko kojeg državni vrh danas pljačka građane Srbije, koje će taj isti Vučić uskoro obići da čuje šta ih tišti

Poslovni trougao

Nije slučajno šta su najveći srpski kreditori poslednjih godina Rusija i Kina, s kojima se veliki infrastrukturni projekti dogovaraju isključivo direktnom pogodbom, bez javnog konkursa i u “četiri oka”. Na milijardu evra jedan odsto je 10 miliona, a dosad uzeti zajmovi od ove dve zemlje dvostruko su veći, dok su provizije višestruko veće, ponegde i desetostruko. Jer, petsto miliona evra koje je ovih dana pomenuo – to je njegov cilj.
Kako vreme više prolazi, tako se sve češće nameće utisak da je čitava ta fiskalna stabilizacija smišljena kao manevar koji je poslužio da se zemlja ekonomski konsoliduje i tako pripremi “teren” za dugogodišnju pljačku građana.
Na drugi pogled, to se ipak učini preteranim. Teško je, naime, poverovati da je to bio neki unapred smišljen plan. Ne toliko zbog toga što bi se sumnjalo u mefistofelski (politički) karakter Tomislava Nikolića ili Aleksandra Vučića nego zato što na početku svoje vladavine, pogotovo prvi, ali ni drugi, nisu raspolagali potrebnim “znanjima”. A ni moćima.
Na kraju krajeva, fiskalna stabilizacija uopšte nije bila stvar dobre volje – uostalom, Vučić-Dačićeva koalicija započela je svoj mandat suprotnom politikom – već je tu odluku diktirao goli instinkt samoodržanja na vlasti. Da je nastavila dotadašnjim putem, vladajuća garnitura bi zemlju ubrzo dovela do bankrota, koji bi istovremeno značio i njen (politički, pa i svaki drugi) bankrot. Valjalo je, dakle, spasavati sopstvenu glavu.
Ali, kad je to završeno, tačnije, kako se taj proces duže odvijao i približavao kraju, tako su se vlastodršcima otvarali novi vidici. I nove mogućnosti da svoju vlast materijalno i finansijski “valorizuju”.

2013: Trinaest. Tačnije, da se “džejmsbondovski” izrazim, dve hiljade trinaest. Ta godina bila je presudna. Krajem novembra (24) predsednik Srbije Tomislav Nikolić, čuvenom rečenicom “dugo ste čekali – počnite”, označio je početak izgradnje gasovoda Južni tok. Bio je to ogroman projekat: vrednost blizu dve milijarde evra (tačno 1,9), na kojem je, što direktno što indirektno, trebalo da bude angažovano 100.000 ljudi. Rok za završetak radova kroz Srbiju bio je dve godine, dakle kraj 2015, dok je do krajnjih potrošača u zapadnoj Evropi, kako je obećao predsednik Upravnog odbora Gazproma i desna Putinova ruka Aleksej Miler, gas imao da stigne do kraja 2016. godine.
Već sledećih dana – novi “bum”. Na “Samitu 16 plus jedan” 25. i 26. novembra 2013. u Bukureštu postignut je dogovor o novom velikom projektu. Reč je o izgradnji pruge (a da brze, nego kako drugačije) Beograd – Budimpešta. Dogovor su postigli premijeri Srbije, Mađarske i Kine – Ivica Dačić, Viktor Orban i Li Kećijang. I to je bio projekat od oko dve milijarde evra. Koji je trebalo da promeni lice Srbije

BEZ FISKALNE KONSOLIDACIJE NE BI BILO VELIKIH KREDITA, BEZ KOJIH NE BI BILO INFRASTRUKTURNIH INVESTICIJA, BEZ KOJIH NEMA PROVIZIJA

Dok su njegovi partneri zidali kule u vazduhu, Vučić se, u liku prvog potpredsednika vlade, znojio nad državnim knjigovodstvom. Jer, kolika je otprilike bila vrednost pomenutih poslova pojedinačno, toliko je godišnje Srbija beležila manjkove u državnoj blagajni. Budžetski deficit se, naime, u 2013. opasno približio sumi od dve milijarde evra, da bi je naredne godine čak i premašio.
Zato je odlučio da umesto “nejakog” Lazara (Krstića), na mesto ministra finansija dovede Dušana “silnog” (Vujovića). A sam je, zbacivši sa trona brojnim aferama prethodno izlupanog Dačića, zaseo u fotelju predsednika Vlade. Sa tog mesta je lično, na novom skupu “Pojas i put” održanom 16. i 17. decembra 2014. u Beogradu, najavio da će brza pruga do mađarske prestonice biti završena “juna 2017. godine”. Kineski premijer nije bio ništa uzdržaniji. Rekavši da je “postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte”, Kećijang je dodao “da će se nastojati da pruga bude izgrađena za dve godine”.
Dakle, ako su nas Nikolić i Vučić obmanjivali, u tome su im Rusi i Kinezi svojski pomagali.
Logika je, da rezimiramo, bila otprilike ova: nema velikih investicija bez novih kredita, a novih kredita nema bez uređenja javnih finansija. A kad počnu da dotiču stotine miliona evra, i jedan odsto donosi pravo bogatstvo.
Ukratko: Bez fiskalne konsolidacije ne bi bilo velikih kredita, bez kojih ne bi bilo infrastrukturnih investicija, bez kojih nema provizija

2022: “Pale su”, kao što vidimo, i petnaesta i sedamnaesta, evo gazimo i 2019, a od Južnog toka ni traga ni glasa. Sada se, međutim, oglasio Turski tok. Tačnije, oglasio se predsednik (svega) Vučić, koji je (26. januara, u intervjuu za RIA Novosti) objavio da će “izgradnja Turskog toka kroz Srbiju početi za nekoliko nedelja, a možda čak i za nekoliko dana”. Taj posao bi – kao i onaj njegov “nerođeni brat” blizanac – takođe trebalo da bude završen za dve godine, dakle početkom 2022.
Nije Aleksandar V. takoreći ni završio rečenicu, a “nadovezala” se ministarka za građevinarstvo i infrastrukturu Zorana Mihajlović. Samo što je ministarka imala mnogo teži zadatak. Pošto nije mogla da kaže da predsednik Vučić nije ispunio obećanje, morala je da saopšti da će železnički saobraćaj između Beograda i Novog Sada biti obustavljen. Do daljnjeg. I da će pruga od glavnog grada do Subotice biti završena, kakve li podudarnosti, kao i Turski tok, isto tako do 2022. godine

DOK VRAĆA KREDITE EVROPI I AMERICI, SRBIJA SE ZADUŽUJE U RUSIJI I KINI. A NIJE ISTO BITI DUŽNIK ZAPADNIH DEMOKRATIJA I ISTOČNJAČKIH DESPOTIJA

Doduše, za taj “vlak bez voznog reda” po svemu sudeći nisu krivi samo, pa ni prvenstveno, Kinezi. Naime, “problematični” deo pruge od Stare Pazove do Novog Sada, koji ide preko teškog terena, posebno klizišta – gde treba podići jedan veliki vijadukt i probiti dugačak tunel – grade Rusi, pošto je to bio uslov da odobre kredit kojim se radovi finansiraju. Kinezi su se pokazali veštijim, pa su na sebe preuzeli ravničarske, neuporedivo lakše delove pruge: od Beograda do Stare Pazove i od Novog Sada do Subotice. Bilo kako bilo, simbolično i bukvalno, na “žili kucavici” Srbije našle su se Kina i Rusija da je po volji puštaju ili stežu.
Od srdačnim rukovanjima i širokim osmesima objavljenih međudržavn(ičk)ih dogovora do njihovog sprovođenja u delo proteći će, dakle, čitava decenija. A verovatno i više.
Konkretnije govoreći: od trenutka kada ih je 2013. lansirala do završetka gasovoda i brze pruge kroz Srbiju aktuelnoj vlasti će biti potrebno 10 godina. Ako i to bude dovoljno.

NAMERE: Ako se od “slovenske braće” tome i moglo nadati, od Kineza, koji su svojom pet hiljada godina dugom državnom i kulturnom tradicijom ulivali strahopoštovanje, očekivalo se više ozbiljnosti. I to je prvo što u poslovanju Srbije sa Kinom izaziva velike rezerve, bolje reći nezadovoljstvo. Mnogo je “vatrometa”, za šta su Kinezi stari majstori, tj. memoranduma i pisama o dobrim namerama, a malo rezultata. Recimo, “sporazum” o izgradnji industrijskog parka kod Borče prvi put je, kao ministar privrede, potpisao još Željko Sertić pre pet godina i od tada svake godine, praktično, neki ministar potpisuje novi.
Kuriozuma radi, istom prilikom je i Vučić najavio izvoz jagnjećih papaka u Kinu, ali pošto od toga nije bilo ništa, sad je prešao na pileće nogice.
Ako su pak kineske nakane stvarno plemenite, onda mi imamo tu nesreću da se baš na našem primeru kao retko kad potvrdila stara izreka da je put u pakao popločan dobrim namerama. Naime, svi ti poslovi ugovaraju se direktno, u “četiri oka”, bez tendera i bez konkurencije. Tako da, kao što je NM pisao pre više od godinu dana – broj 347, u Temi broja pod nazivom “Skriveni troškovi” – em su kineski zajmovi koje Srbija uzima skuplji nego krediti međunarodnih finansijskih organizacija, em su cene puteva i pruga koje se tim kreditima finansiraju iznad realnih, em se u njihovoj realizaciji pretežno koriste kineski ljudski i materijalni resursi. I poslovanje sa Rusijom – mada je ono posle prodaje Naftne industrije znatno slabije nego sa Kinom – odvija se u skladu sa istim “principima”. NIS su Rusi dobili “upola cene” i na konto Južnog toka, koji nikada nije izgrađen. A kad je ugovaran Južni tok Srbija je bila jedina zemlja, od svih s kojima je Rusija sklapala takve sporazume, koja je imala manjinski (49 odsto) udeo; u svim drugim slučajevima odnos je bio “fifti – fifti”

OD TRENUTKA KADA IH JE 2013. LANSIRALA, DO ZAVRŠETKA GASOVODA I BRZE PRUGE KROZ SRBIJU AKTUELNOJ VLASTI ĆE BITI POTREBNO 10 GODINA. AKO I TO BUDE DOVOLJNO

Jedna od zakonitih posledica tako netransparentnih odnosa je – korupcija, po kojoj su i Kina i Rusija u svetskom vrhu.
Sve u svemu, osim što su mutni, ti odnosi su i izrazito neravnopravni. To se, nije suvišno podsetiti, posebno vidi u trgovini, pošto Srbija upravo sa Kinom i Rusijom ostvaruje najveće minuse u robnoj razmeni. Ali, naravno, još više važi za politiku. Jer, “gabariti” ovih zemalja su neuporedivi, pa je neuporediv i njihov uticaj na međunarodnoj sceni. Tako da je i navodno “partnerstvo” Srbije sa Rusijom i Kinom, kojom vole da se hvale naši političari, samo prazna priča. Koju, međutim, kao što je opisano, iz svojih džepova plaćaju građani Srbije.
Da rezimiramo: Dok vraća kredite Evropi i Americi, Srbija se zadužuje u Rusiji i Kini. A nije isto biti dužnik zapadnih demokratija i istočnjačkih despotija.

KONTROLA: Ni to, međutim, nije najgore. Ili bar nije sve. Kada se pogleda malo šire, Srbija je svoj privredni razvoj, pa i svoju budućnost, dakle, stavila u tuđe ruke. Koje sad i taj razvoj i tu budućnost mogu da oblikuju prema sopstvenim potrebama. Crna i obojena metalurgija (čelik i bakar) takoreći sasvim su u kineskim rukama, naftna privreda je u ruskim rukama. Kinezi su preko TE “Kostolac” ušli u elektroprivredu, a isto će ponovo, tzv. revitalizacijom HE “Đerdap 2” učiniti i Rusi; izgradnja infrastrukture je pod kineskom (više) i ruskom (manje) kontrolom; Rusija je preko Sputnjika i aplikacije Yandex, koju su pojedine zemlje optužile da zapravo ima obaveštajnu ulogu, ušla u informaciono-komunikacionu sferu, a sporazumi koje je tokom Putinove posete Beogradu potpisao ministar zadužen za visoke tehnologije Nenad Popović, obećavaju znatno dublji ruski prodor na tom “frontu”.
Ruski geopolitički interes za Zapadni Balkan stara je i dobro poznata stvar. Putin, kao što je to već više puta pokazao, u ovom regionu podržava konzervativne i antievropske snage. Kina, kaže se, za razliku od Rusije, nema geopolitičke već samo geoekonomske ambicije. Nju interesuje plasman sopstvene robe, kapitala i ljudi. Ali, sa druge strane, kao zemlja (u) kojoj su ljudske slobode deveta rupa na svirali, Kini uopšte ne smeta da (in/direktno) finansira opstanak autoritarnih režima. Ostvarujući tako, trenutno, svoj ekonomski interes koji – ako se ukaže prilika i potreba – lako može da preraste u politički.
I Kina i Rusija, na jedan ili drugi način, svoj društveni model protežiraju u Srbiji.
Ruski tok i kineski put, u sadašnjoj situaciji, to je “svilen gajtan” za Srbiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. februar 2019.