Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena

Kad god čujem zagovornike nekog radikalnog rešenja, setim se 8. sednice CK SK Srbije i recepta Radoša Smiljkovića (tada profesora Fakulteta političkih nauka) za Kosovo: „Na ljutu ranu – ljuta trava.“ Ta zbilja istorijska sednica, od pre gotovo četiri decenije, došla je nakon što je Dragiša Pavlović izgovorio jednu drugu, isto tako značajnu rečenicu, onu o „olako obećanoj brzini“. Jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića kritikovao je na taj način obećanja Slobodana Miloševića o brzom razrešavanju kosovskog čvora.

Znamo kako se to „treniranje strogoće“ završilo. Smiljkovićeva receptura – koja zapravo i nije bila njegova – postala je državna politika koja je Srbiju kroz čitavu poslednju deceniju 20. veka vodila iz poraza u poraz.

Lako je zagovarati laka rešenja. Laka i brza rešenja deluju atraktivnije, pa i bliže našem mentalitetu. Jeste da revolucije iziskuju veliki napor, ali je on jednokratan i relativno kratkotrajan. Težak rad na temeljitoj promeni društva – i društvenih „podsistema“, recimo pravosuđa, koje je u tom pogledu ključno – tek predstoji posle tog prevratničkog čina. Zoran Đinđić je toga bio svestan. Govorio je da su Srbi „vitalan i kompetitivan“ narod, ali nespreman za dugo i kontinuirano naprezanje. „Mi dobro odigramo prvo poluvreme, ali zaboravljamo da utakmica traje 90 minuta“. Posle preuzimanja vlasti 2000. vajkao se, opisujući svoju poziciju, da svi očekuju da malo uživaju na lovorikama, „a onda se pojavljujemo mi i kažemo da 5. oktobra nije bio kraj već da je to početak. Ako je neko mislio da smo završili posao, moram da ga razočaram jer smo ga tek počeli“.

U tom kontekstu obećavanje odmazde (prema) onima koji na jedan ili drugi način, više ili manje, učestvuju u održanju Vučićevog režima, ne čini se osobito politički korisnim. To, s jedne strane, desetine, pa možda i stotine hiljada ljudi koji se nalaze na najnižem stepeniku partijske piramide, među njima i poslednjih dana aktuelne „botove“, podstiče da još jače svoju sudbinu vežu za aktuelne vrhuške. Sa druge strane, vladavina prava podrazumeva (profesionalnu i nepristrasnu) primenu zakona, pa nema smisla pretvarati je u neku osvetničku batinu.

Da ne bude zabune, to ne znači da od mirnih demonstracija širom Srbije treba odustati, naprotiv. Dobro bi bilo da budu još rasprostranjenije i još masovnije. Ali naročito je važno da ostanu mirne, pogotovo što će Vučić pokušavati da izazove neku njihovu eskalaciju (između ostalog, i ubacujući svoje provokatore) i da ih prikaže kao nasilne i rušilačke.

Došlo je vreme da rukovođenje demonstracijama (otvoreno) preuzmu političke partije. To će biti prilika, prvo, da se (iz trenutnog „obilja“, tj. konfuzije) izdvoje lideri i, drugo, da se definišu konkretni programi. Njihovi zahtevi i ciljevi treba da budu pre svega pozitivno formulisani. To bi trebalo da posluži kao platforma za predizbornu kampanju i uvod u predstojeće izbore.

I konačno, sve bi to trebalo raditi uz čvrste veze, formalne i/ili neformalne, sa Amerikom i Evropskom unijom. Jer, to je jedina prava alternativa politici Aleksandra Vučića. Sve drugo je „isto, samo njega nema“.

Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2023.