Bilo bi bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni spoljašnjih pritisaka
Da je neko pre mesec dana rekao da u ekipi za Svetsko košarkaško
prvenstvo neće biti Nikole Kalinića, niko mu ne bi verovao. A tek da neće biti
pozvan čak ni na pripreme – rekli bi mu da nema pojma. Zato je Kalinićevo
izostavljanje sa užeg spiska reprezentativaca Srbije bilo “grom iz vedra neba”.
Ali, kako to i inače biva leti, ubrzo se sve utišalo i opet je postalo vedro i
sunčano.
Kada je selektor Aleksandar Đorđević 1. jula saopštio spisak igrača koji idu na
pripreme, tj. da na njima neće biti Kalinića, svoju odluku obrazložio je vrlo
šturo. Tačnije, nije je ni obrazložio već je samo rekao da je sve objasnio
Kaliniću. Kalinić je to manje-više potvrdio. Javnosti ništa nije bilo jasno.
Na nedavnom okupljanju igrača za pripreme, 18. jula, Đorđević je bio malo opširniji.
Rekao je, otprilike, da je analizirana igra svih (potencijalnih) protivnika i
da su u skladu s tim birani i igrači. To ne deluje kao ubedljivo objašnjenje.
Valjda je suština, uz sva nijansiranja i relativizacije, da gradite svoju igru
i tražite igrače koji će je najbolje realizovati, a ne da se svima
prilagođavate, ali hajde da u “struku” ne ulazimo. U Kalinićevom slučaju to
objašnjenje nije dovoljno zato što je u prvom trenutku, i to manje-više otvoreno,
njegovo izostavljanje iz ekipe protumačeno kao posledica “političkih” izjava u
vezi s Kosovom, koje je dao u jednoj prilici, zbog čega je na uličnim grafitima
u Subotici nazivan izdajnikom i čašćavan pogrdnim epitetima. A zbog čega je
izbila prava mala afera.
Ipak, Đorđevićevo, u suštini nemušto, obrazloženje prihvaćeno je u javnosti oberučke
i s velikim olakšanjem jer, eto, sad jedna neprijatna tema može da se skine sa
dnevnog reda. Kao da se ne želi na bilo koji način poremetiti ostvarenje velikog
nacionalnog cilja – koji se u ovom času ne izgovara glasno, ali ga potajno svi
snevaju – osvajanje zlatne medalje. Pa se računa da ako je radi njega neophodno
prineti neko žrtveno jagnje, poput Nikole Kalinića, recimo, šta da se radi.
Možda bi ova priča bila deplasirana da sport u Srbiji poslednjih godina nije do
maksimuma ispolitizovan. Najnoviji primer je nedavni pritisak na trenere i
igrače crnogorske fudbalske reprezentacije, koji su iz Srbije ili igraju u
Srbiji, da bojkotuju meč s Kosovom. Razmenjene su vrlo teške reči, što je
podsetilo na “fudbalski rat”, tj. pravi rat koji je izbio zbog jedne fudbalske
utakmice, između Salvadora i Hondurasa pre tačno pola veka, 1969.
Prošle godine vlasti nisu omogućile učešće ženskoj juniorskoj rukometnoj reprezentaciji
Kosova na jednom turniru u Srbiji. Dokle taj pritisak ide, pokazuju i napadi na
Novaka Đokovića u prorežimskim medijima zbog odluke da kao trenera angažuje
Hrvata Gorana Ivaniševića.
Kada je pak o košarci reč, “neizbor” Kalinića u reprezentaciju poklopio se s
jednim “izborom”. Suzane Vasiljević, Vučićeve savetnice za medije, u Upravni
odbor Košarkaškog saveza Srbije. Što je takođe bio jedan “grom iz vedra neba”,
koji, međutim, osim jednog (sjajnog) teksta Dejana Ilića, praktično nije izazvao
nikakve druge reakcije. Što je samo pojačalo sumnje u – politizaciju KSS.
Odnosno (i) njegovo stavljanje pod neposrednu političku
kontrolu.
Dakle, ima mnogo razloga za sumnju da je u Kalinićevom slučaju sve čisto, tj.
da su odlučivala isključivo sportska merila. Zato je bilo razloga za povećanu
pažnju javnosti i zato bi bilo bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio
svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno
i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni
spoljašnjih pritisaka. Bilo bi to fer i sportski. I prema Kaliniću. I prema građanima
Srbije.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2019.