Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe
Đe smo bili svuđ smo
poginuli – da parafraziram naziv one nezaboravne pozorišne predstave – ostalo
je još samo fudbalsko polje Kosovo, ali i tu će uskoro “krvca da procveta”.
Sudeći makar po izvinjenju koje je predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša
Kokeza uputio naciji posle poraza od Ukrajine u Lavovu (“Parizu istoka”, u kojem
su 1939. od 340.000 stanovnika trećina bila Jevreji, dok ih je posle rata
ostalo 300). Ne navijačima fudbalske reprezentacije, niti ljubiteljima fudbala
uopšte nego celoj celcatoj naciji, a ko nije osetio sramotu posle tog „debakla“,
taj i nije deo nacije nego izrod i izdajnik. I ubuduće, naredio je major
Kokeza, za Srbiju ima da se gine. Onaj Mihajlović tražio je samo da se peva
himna, ovaj traži “…oltar otadžbine”.
Nije samo jasno da li se ta ideja rodila u Kokezinoj glavi – što je malo
verovatno – ili mu je to došapnuo neki vis
maior, ali svejedno, i ovaj slučaj pokazuje koliko smo duboko zabasali. Kad
sve postane nacionalno pitanje, znači da je đavo odneo naciju.
Drugi znak, koji s prethodnim (na prvi pogled) nema mnogo veze, jeste novo
omalovažavanje Evrope. Konkretno sastanka predsednika Srbije, Albanije i Kosova
sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom u Parizu, najavljenog za
početak jula. Ministar spoljnih poslova Srbije i potpredsednik Vlade Ivica
Dačić, čim se vratio iz Rusije, počeo je da dovodi u sumnju pariski samit. Te
da li će biti, te „ako ga bude“, te ako nas pozovu… Što je implicite značilo
da Makron i Merkel nisu ni kadri da organizuju taj susret, da on i nema mnogo
smisla, da Srbija nije mnogo ni zainteresovana za njega… i tome slično, svakakavo
se značenje u to moglo učitati, ali ništa “laskavo“ za dve najjače članice
Evropske unije. Onda je, posle nekoliko dana, to ponovio i predsednik Vučić. S
kakvim motivima, da li da se i on malo dodvori Putinu – što mu je u
konkurenciji sa Dačićem uzaludno – nije ni važno. Kako god bilo, to će Rusiji
doneti neko sitno zadovoljstvo – jer su još malo zagorčali život Evropi – ali
to Srbiji neće doneti ništa dobro. Zašto ministar spoljnih poslova Srbije vodi rusku
spoljnu politiku, to je pitanje kojim bi morala da se pozabavi premijerka Ana
Brnabić.
Treći miljokaz na putu kojim se Srbija kreće je politički motivisano nasilje.
Koje sve više raste. Za samo dva dana, u petak i subotu, u Novom Sadu su
desničarski nacionalisti pretukli tri studenta iz suprotnog političkog tabora.
Reč je o aktivistima nevladine organizacije “Krov nad glavom” i protesta #1od5miliona.
Time je samo nastavljen niz iz Kruševca, Brusa, Požarevca, Grocke… Za sve ove
slučajeve karakteristično je da su ih učinili predstavnici vlasti ili njima bliske
grupe. I ništa manje važno – niko od počinilaca, čak i kada su uhvaćeni, dosad
nije odgovarao. Tačnije, nijedan slučaj nije do kraja rešen, niko nije kažnjen.
Drugim rečima, sezona lova na opoziciju je otvorena. A lovostaja nema. Država
se pokazala totalno nespremnom, nevoljnom, nesposobnom – šta god – da zaštiti
svoje građane. Što znači da države i nema.
Nije isključeno da u toj situaciji građani počnu da se, u cilju samoodbrane,
samoorganizuju – lokalni frontovi su tako i nastali – možda i da se
naoružavaju. Makar bejzbol palicama. Poput onog Šešeljevog vozača kome ni dlaka
s glave nije falila. A kamoli da je istog trenutka uhapšen, osuđen i upućen na
izdržavanje kazne.
Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.