Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako

Srbija se danas ne deli na pitanju za ili protiv Evropske unije. Za ili protiv Rusije. Za ili protiv rudnika litijuma. Niti oko toga kako rešiti energetsku krizu. Čak ni oko Kosova.

Srbija se danas deli na pitanju da li je pad nastrešnice teroristički akt ili mafijaško delo. To jest – posledica koruptivne i pljačkaške vlasti.

Ovde je danas za režimske medije glavno pitanje ko je, navodno, sklonio snimak građanina Bačulova (Miše) ispred novosadske železničke stanice. Potpuno neovlašćeno tvrdim da ko god je to uradio želeo je time da tih 30 sekundi ne završi poput ona dva minuta sa doljevačke naplatne rampe koje je uzaptio i drži kod sebe Aleksandar Vučić, ne dozvoljavajući čak da ga vide ni tužilac i sudija u sudskom procesu koji se tim povodom vodio.

Za ovu vlast, 16 poginulih i jedna teško povređena devojka – u padu nastrešnice – samo su „šatro žrtve”; ta nadstrešnica u stvari je pala na Vučića i on je najveća žrtva tog tragičnog događaja.

A i ovaj sasvim skorašnji incident u Ćacilendu, ispred Skupštine – koji je inače čuvan bolje od Zabranjenog grada – i o kome praktično ništa ne znamo, iskorišćen je da se građani koji već godinu dana protestuju širom Srbije proglase teroristima.

Dakle sa tom i takvom, monstruoznom blago rečeno, vlašću suočavaju se danas građani Srbije. Mislim da to ne treba gubiti iz vida upravo kada se hoće odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu ovog skupa.

Šta bi bio moj odgovor?

Sasvim konkretno govoreći, nisam u stanju da procenim, na osnovu onoga što znam, u kakvom je stanju studentski pokret danas, kakva mu je snaga i koliki su mu dometi. Plašim se, na osnovu nekih signala, da ga je služba – naša, tj. ruska – u dobroj meri izbušila. Ali, ne samo pa ni pre svega zato što smo ovde gde jesmo, hoću da kažem da ovo hodočašće novopazarskih studenata, ovih dana po Srbiji – koje je produženo u odnosu na prvobitni plan – govori da neke stare vatre još ima. Kako god, više ćemo o tome saznati 1. novembra, u Novom Sadu.

Moram, međutim, da kažem da se, generalno uzevši, čini da je snaga studentskog pokreta manja danas nego 15. marta kada je, mislim, bila dostigla svoj zenit. Takođe, smatram da je tada propušten trenutak da se istaknu određeni politički zahtevi, tj. da se uđe u odlučnu političku ofanzivu. Pre svega da se zatraže izbori i da se izađe iz usko studentskog okvira, da se on poveže sa drugim delovima opozicije, političkim strankama i nevladinim organizacijama, i da se zatraži dijalog sa vlašću, sa glavnim ciljem da se što je moguće više, a tada je moglo dosta, poprave izborni uslovi, posebno birački spiskovi.

Sa druge strane, teško se to od studenata moglo očekivati. Ne samo zato što su ideološki (bili) heterogeni (okupljajući sve od krajnje levice do krajnje desnice) i organizaciono rascepkani, nego pre svega zbog svog generalno negativnog odnosa prema politici. Formalno, prema političkim strankama – što se i moglo razumeti jer je njihov rejting u društvu zaista bio (da ne ulazimo u to zašto) nizak – ali, u suštini, prema politici kao delatnosti.

Međutim, da je bilo drugačije, nikada se ne bi ni sastavili.

Jer, ono što ih je povezalo – i povezivalo – bilo je na neki način iznad ili izvan politike; njihovo vezivno tkivo bilo je ono elementarno ljudsko: solidarnost sa žrtvama i potreba da krivci odgovaraju za svoja nedela. Iz toga je i proizašao zahtev – da funkcionišu institucije. Taj nalog je u izvesnom smislu nepolitički. Jer – škola, bolnica, katastar, poreska uprava, policija.., po definiciji su nepolitički entiteti, koji rade normalno bez obzira ko je na vlasti, u skladu sa propisanim normama. U tom smislu, studentski zahtev bi se mogao svesti na ono – da živimo kao sav normalan svet.

Sve te institucije Vučić je, međutim, pretvorio u poluge, mehanizme i transmisije svoje vlasti. Zato je u današnjoj Srbiji taj zahtev par exellence politički. Tačnije: pravno-politički. Praktično: prevratnički.

U suštini, to je zahtev za vladavinom prava. A to je, ma šta ko, pa i studenti, subjektivno mislio, objektivno gledano, ipak liberalno načelo. Temelj Evrope.

To je, istovremeno, i maksimalni i minimalni zahtev, i najmanje i najviše što se u Srbiji danas i može i mora tražiti.

I to je ono najvažnije što su studenti ostavili kao neku svoju zaostavštinu. Što bi se reklo – malo li je. To bi moglo da bude stožer okupljanja i stajna tačka programa svih koji se protive Vučićevoj autokratiji.

Ma koliko bilo šteta što je propušten onaj martovski momentum da se u broju glasova kapitalizuje snaga studentskog pokreta – po principu svako zlo ima i svoje dobro – čini mi se da to ima i svoju pozitivnu stranu. Opozicija, u najširem smislu te reči, dobila je priliku da se u tom ekstratajmu, u zaustavnom vremenu, što bi rekli sportski reporteri, konsoliduje i da povrati svoju ulogu. Pre svega ona proevropska. Tako da se danas čak može reći da ako je studentski blok oslabio, ovaj građanski je ojačao.

Rezultat svega toga je da ovih dana u telima Evropske unije gledamo predstavnike tog opozicionog konglomerata koji evro parlamentarce, ali i evrobirokrate, što je ne manje važno – pri čemu, moram da napomenem, ja o evrobirokratiji uopšte nemam loše mišljenje – dakle da i jedne i druge upoznaju sa onim što se u Srbiji stvarno dešava.

A Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako.

Da ne bude zabune, nije ova asocijacija na Rusiju slučajna, a nije ni izazvana nedavnim međunarodnim gasnim diskonekcijama. Naime, sam naslov ovih regionalnih susreta – „Šta da se radi?” podsetio me da je to, u stvari, kako bi rekla Latinka Perović, „večno pitanje ruske inteligencije”. Tako su, naime, svoje tekstove naslovljavali i Tkačov i Kropotkin, i Černiševski i Lenjin.

Nekad smo blizu Rusima i kad mislimo da nismo.

Biće potrebna jako dobra energija i superdobra organizacija, drugim rečima – velika sinergija, da se širenje tog mraza koji, što bi rekao Jirži Mlinarž, dolazi iz Kremlja, zaustavi.

A onda, čak i da se na izborima sledeće godine dogodi čudo, pa bude formirana vlada u kojoj neće biti Srpske napredne stranke, to neće biti kraj nego tek početak posla. Jer, ako nije fizički i materijalno u gorem stanju nego 5. oktobra dvehiljadite, Srbija je u gorem stanju moralno i intelektualno. A kada je o budućnosti reč, da se ne zavaravamo, generacije čiji pripadnici sede za ovom stolom nisu baš ostavile neke putokaze.

Mijat Lakićević
Izlaganje na Sedmom regionalnom susretu „Šta da se radi”: „Dometi studentske pobune – Kuda ide Srbija?”, Novi Pazar, 25. 10. 2025. godine, Organizatori: Forum 10 i Žene u Crnom