U Srbiji se suša koristi da se zamaskiraju suštinski problemi u poljoprivredi

 

Agrobiznis i njegove žrtve

 

Sada je pravo vreme za priču o navodnjavanju. U julu, kad “upeče zvezda” i “mozak uzavri”, teško je razmišljati hladne glave. Kao što je poznato, na toploti se tela šire, a to izgleda važi i za brojeve: povećavaju se novčani iznosi štete od suše, pa tako dostižu i milijardu evra, povećavaju se površine koje bi mogle da se navodnjavaju na čak milion hektara itd.

 

LUBENICE: Videste li vi, dragi čitaoci, kolike su bile lubenice ovog leta. Ili kolike su, i kako su sočne, sad paprike. Ne znam za papriku, ali u školi smo učili da 99 odsto sadržaja lubenice čini voda. Pa, ne može to ni iz čega.

Zbilja, kada je o suši reč, prvo su presušili podaci. Zvanična statistika je tu još i najnepouzdanija – pošto uopšte nije pokrila novonastale ozbiljne poljoprivredne proizvođače – jer se po njoj zaliva svega pola odsto obradivih površina, što je 15-20 hiljada hektara, a to je zaista “ispod svakog nivoa”. Najčešće se pak kao “najrelevantniji” podatak navodi da se u Srbiji zaliva oko tri odsto zemljišta, što je stotinak hiljada hektara. Ali, poznavaoci domaće poljoprivrede tvrde da je i to nerealno malo. Oni se, naime, pozivaju na činjenicu da se pod povrćem u Srbiji nalazi oko 200.000 hektara, a povrće nema šanse da uspe ako se ne zaliva. Takođe, savremeni voćnjaci, što znači oni opremljeni zalivnim sistemima, a često i protivgradnim mrežama, ali to je druga priča – prostiru se na oko 100.000 hektara. Dakle, samo ako se te dve “stavke” saberu dolazi se do oko 300.000 hektara “pod vodom”. Ako se zna da u Srbiji ima oko tri i po miliona hektara obradivog zemljišta, to znači da se navodnjava gotovo jedna njegova desetina, tj., da pokušamo da budemo precizni, 8-9 odsto. A ako se tome doda da se retko gde u Evropi zaliva više od 10 odsto zemljišta, to znači da Srbija uopšte nije tako loša.

 

U SRBIJI SE ZALIVA OKO 300.000 HEKTARA, MOGLO BI I 500.000, ALI JE PRETPOSTAVKA DA SE POLJOPRIVREDA TRETIRA KAO PRIVREDA, A NE SOCIJALA 

 

Povrh toga, treba imati u vidu da se u Srbiji na oko pola miliona hektara gaji pšenica koja se “po definiciji” ne zaliva. Takođe, kukuruz se gaji na milion hektara, a ni on baš nije pogodan za navodnjavanje iako je ove godine baš od njega krenula čitava ta priča. Naime, tu su teškoće dvostruke. S jedne strane, kad krene suša, tj. kad su noći vrele gotovo kao i dani – džabe je zalivati. U suštini, ma koliko deluje paradoksalno, trebalo bi zalivati pre suše, a tu nije lako proceniti pravi čas. Sa druge strane, kako su to već primetili pojedini stručnjaci, “navodnjavanjem se ništa ne dobija na slabo obrađivanim zemljištima s malo humusa”. Treće, postavlja se pitanje isplativosti. Ako do suše, kao što je u Srbiji slučaj, dolazi u proseku svake pete godine, postavlja se pitanje isplativosti zalivnih sistema, odnosno oni vam se isplate tek posle 25 godina, a uložite velika sredstva, tj. kredit morate znatno ranije da otplatite. Sve u svemu, oko polovine raspoloživog zemljišta po strukturi proizvodnje ne može se, tj. ne isplati se navodnjavati.

Što, naravno, ne znači da ne može i ne treba više i bolje nego što je danas. Naprotiv, činjenica da još uvek raspolaže značajnim mogućnostima za navodnjavanje, koje nisu ni približno iskorišćene, mogla bi da bude velika komparativna prednost Srbije. Ali to svakako nije gorepomenutih milion hektara.

 

KAD MINISTAR NAVODNJAVA: No, kad izbije požar, tj. suša, onda ga valja po svaku cenu gasiti. Pa je tako ministar poljoprivrede Branislav Nedimović negde krajem jula obećao da će već narednog meseca, tačnije između 8. i 12. avgusta, početi radovi na četiri gradilišta sistema za navodnjavanje na prostoru Vojvodine, a da će do kraja avgusta biti otvoreno još sedam takvih gradilišta na području Srbije. Nedimović je, kakve li koincidencije, gostujući na Ružičastoj televiziji rekao da se u Vojvodini tri projekta nalaze u srednjem Banatu, a jedan u Bačkoj.

Kada je pak reč o centralnoj Srbiji, Nedimović je objasnio da su u pripremi tri projekta. Ugovori su, prema njegovim rečima, trebalo da budu zaključeni u drugoj polovini avgusta, a početkom septembra da krene realizacija, pri čemu će radovi na sistemu između Save i Drine početi do kraja godine, dok će u 2018. početi druga faza projekta koja će obuhvatiti prostor oko Čačka, a treći sistem će biti oko Smedereva i Aleksinca.

“Ideja je da na ovaj način skoro 30.000 hektara zemljišta stavimo pod sisteme za navodnjavanje”, rekao je Nedimović i dodao da se o kanalima koji su “ranije služili isključivo za odvodnjavanje, a sada se stavljaju velike pumpe koje će kada je suša i nema vode prepumpavati vodu ili iz kanala Dunav – Tisa – Dunav ili iz okolnih reka, pa će poljoprivredni proizvođači moći da crpu vodu iz tih kanala i da navodnjavanju njive. Povećaćemo tako kvalitet i vlažnost zemljišta, a samim tim i prinose”, istakao je ministar.

Svi ti radovi, prema Nedimovićevim rečima, finansiraju se iz tzv. “Abu Dabi fonda”, odnosno kredita od 100 miliona evra uzetog pre dve i po godine po kamatnoj stopi od jedan odsto.

 

NA TOPLOTI SE TELA ŠIRE, PA TO IZGLEDA VAŽI I ZA BROJEVE: POVEĆAVAJU SE NOVČANI IZNOSI ŠTETE OD SUŠE PA TAKO DOSTIŽU I MILIJARDU EVRA, POVEĆAVAJU SE POVRŠINE KOJE BI MOGLE DA SE NAVODNJAVAJU NA ČAK MILION HEKTARA

 

Od velikog praktičnog efekta mogle bi da budu i subvencije koje će Ministarstvo poljoprivrede davati za tzv. mikrosisteme za navodnjavanje, odnosno za izgradnju bunara, gde će se dotirati do 50 odsto sredstava za nabavku pumpi.

 

KANAL(I): Kad smo već pomenuli kanale, Srbija će po svoj prilici morati da bira: ili Baćevićev kineski kanal Morava – Vardar – Egejsko more za transport, ili Nedimovićeva mreža kanala za navodnjavanje. Za jedno i drugo Srbija naprosto nema vode. Kao što je Novi magazin već pisao, ali tu priču nije zgoreg ponoviti, iluzije je baš u vreme velike žege možda najbolje raspršio direktor Vojvodina voda, rekavši da u Srbiji naprosto nema toliko vode i da bi najviše moglo da se navodnjava još 200.000 hektara. Što naravno nije malo, ali nije ni – zabranjeno. Nema prepreka, naime, da ratari navodnjavaju svoje njive. Uostalom, kao što smo takođe pisali, svi ozbiljni povrtari i voćari zalivaju svoje zasade. Ako u blizini nema reke ili kanala, voda je u Vojvodini na 50-60 metara, mogu da iskopaju bunar i zalivaju do mile volje. Zašto se to ne dešava? Jedan razlog smo već naveli – ne isplati se. Odnosno, više se isplati kukati i tražiti pomoć od države. To možda znatan broj poljoprivrednika može da održi u životu, ali poljoprivredu teško.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin, 12. oktobar 2017.