aleksandar vulin

Septembar

NOVI MAGAZIN, ,
Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena

Kad god čujem zagovornike nekog radikalnog rešenja, setim se 8. sednice CK SK Srbije i recepta Radoša Smiljkovića (tada profesora Fakulteta političkih nauka) za Kosovo: „Na ljutu ranu – ljuta trava.“ Ta zbilja istorijska sednica, od pre gotovo četiri decenije, došla je nakon što je Dragiša Pavlović izgovorio jednu drugu, isto tako značajnu rečenicu, onu o „olako obećanoj brzini“. Jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića kritikovao je na taj način obećanja Slobodana Miloševića o brzom razrešavanju kosovskog čvora.

Znamo kako se to „treniranje strogoće“ završilo. Smiljkovićeva receptura – koja zapravo i nije bila njegova – postala je državna politika koja je Srbiju kroz čitavu poslednju deceniju 20. veka vodila iz poraza u poraz.

Lako je zagovarati laka rešenja. Laka i brza rešenja deluju atraktivnije, pa i bliže našem mentalitetu. Jeste da revolucije iziskuju veliki napor, ali je on jednokratan i relativno kratkotrajan. Težak rad na temeljitoj promeni društva – i društvenih „podsistema“, recimo pravosuđa, koje je u tom pogledu ključno – tek predstoji posle tog prevratničkog čina. Zoran Đinđić je toga bio svestan. Govorio je da su Srbi „vitalan i kompetitivan“ narod, ali nespreman za dugo i kontinuirano naprezanje. „Mi dobro odigramo prvo poluvreme, ali zaboravljamo da utakmica traje 90 minuta“. Posle preuzimanja vlasti 2000. vajkao se, opisujući svoju poziciju, da svi očekuju da malo uživaju na lovorikama, „a onda se pojavljujemo mi i kažemo da 5. oktobra nije bio kraj već da je to početak. Ako je neko mislio da smo završili posao, moram da ga razočaram jer smo ga tek počeli“.

U tom kontekstu obećavanje odmazde (prema) onima koji na jedan ili drugi način, više ili manje, učestvuju u održanju Vučićevog režima, ne čini se osobito politički korisnim. To, s jedne strane, desetine, pa možda i stotine hiljada ljudi koji se nalaze na najnižem stepeniku partijske piramide, među njima i poslednjih dana aktuelne „botove“, podstiče da još jače svoju sudbinu vežu za aktuelne vrhuške. Sa druge strane, vladavina prava podrazumeva (profesionalnu i nepristrasnu) primenu zakona, pa nema smisla pretvarati je u neku osvetničku batinu.

Da ne bude zabune, to ne znači da od mirnih demonstracija širom Srbije treba odustati, naprotiv. Dobro bi bilo da budu još rasprostranjenije i još masovnije. Ali naročito je važno da ostanu mirne, pogotovo što će Vučić pokušavati da izazove neku njihovu eskalaciju (između ostalog, i ubacujući svoje provokatore) i da ih prikaže kao nasilne i rušilačke.

Došlo je vreme da rukovođenje demonstracijama (otvoreno) preuzmu političke partije. To će biti prilika, prvo, da se (iz trenutnog „obilja“, tj. konfuzije) izdvoje lideri i, drugo, da se definišu konkretni programi. Njihovi zahtevi i ciljevi treba da budu pre svega pozitivno formulisani. To bi trebalo da posluži kao platforma za predizbornu kampanju i uvod u predstojeće izbore.

I konačno, sve bi to trebalo raditi uz čvrste veze, formalne i/ili neformalne, sa Amerikom i Evropskom unijom. Jer, to je jedina prava alternativa politici Aleksandra Vučića. Sve drugo je „isto, samo njega nema“.

Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2023.

Pakt kao rat

NOVI MAGAZIN, , ,
Ključ Bosne, pa i celog (jugoistočnog) balkanskog prostora, nije to ništa nepoznato, nalazi se u Beogradu. Bez demokratske Srbije nema rešenja. Razvoj prilika u Srbiji, međutim, ne ide u tom smeru

Balkanske vrhuške su napravila pakt da vode rat, a međunarodna zajednica im u tome pomaže. Kad kažem Balkan mislim na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, a pod međunarodnom zajednicom podrazumevam Visokog predstavnika.

Da je Valentin Incko pitao Milorada Dodika kakvu uslugu da mu učini na odlasku – bolju ne bi mogao izabrati. A slično važi i za Aleksandra Vučića, Bakira Izetbegovića i Zorana Milanovića – čija je, uzgred, nedavna izjava da “Nikola Tesla ima veze sa Srbijom koliko i Brus Li” vrhunac političke tuposti – da pomenem samo najvažnije.

Da li je Incko bio svestan razvoja situacije koji će uslediti nakon njegovog Zakona o zabrani negiranja genocida u Srebrenici? Bilo bi naivno da nije – a on teško da je naivan čovek – pa se postavlja pitanje šta je želeo da postigne. Možda je mislio da će tako spasti svoju dušu pošto se za tuce godina njegovog “predstavnikovanja” nacionalno-politička situacija uglavnom pogoršavala. A možda je računao i da će dolivanjem ulja na vatru napraviti čistilište, te da će zakon kad-tad početi da deluje. Ako se u međuvremenu Bosna ne raspadne, što neće biti moguće bez novog rata, što, opet, sada deluje neverovatno, ali je ipak verovatnije nego početkom devedesetih.

Posebno je simptomatično da je Zakon donet u trenutku kada znaci neke nove (nacionalno pomiriteljske) politike počinju da se pomaljaju iz zemlje zaleđenog konflikta. U to bi se, recimo, mogli ubrojati nedavni izbori u Sarajevu (naročito rola, iako epizodna, Bogića Bogićevića) ili nedavno formiranje Inicijative “Spasimo rijeke Balkana”, koja je okupila ekologe iz BiH, Hrvatske i Srbije. I ma koliko balkanski zeleni bili (politički) još zeleni – posebno zato što su još previše crveni, tj. antiliberalno nastrojeni – to je pokret koji prati evropsku Zelenu agendu. Nije izvesno da najnoviji talas nadirućeg nacionalizma neće i njih izbaciti iz korita.

Ključ Bosne, pa i celog (jugoistočnog) balkanskog prostora, nije to ništa nepoznato, nalazi se u Beogradu. Bez demokratske Srbije nema rešenja. Razvoj prilika u Srbiji, međutim, ne ide u tom smeru. Naprotiv, pod naprednjacima svakim danom sve više jačaju sile koje vuku nazad.

Glavnu ulogu ratnog zveketala preuzeo je aktuelni ministar policije Aleksandar Vulin, koji već duže vreme nastupa kao frontmen agresivne nacionalističke politike. Zanimljivo je, analitičari su govorili da Vučić koristi Vulina kao svog “trbuhozborca” – da kaže nešto što za njega samog, iz ovog ili onog razloga, ne bi bilo uputno, a što bi mu kasnije omogućilo da odigrava ulogu mirotvorca.

Sada, međutim, Vulin sve više, koristeći Vučića kao grudobran, preuzima inicijativu, diktira tempo, postavlja repere i pomera granice. Izgleda, štaviše, da je otišao toliko daleko da ni Vučić neće moći da ga vrati. Pod uslovom, naravno, da želi. A čini se da ne želi.

Nekada je leto bilo noćna mora za medije; oskudica tema diktirala je naslove tipa “miš u pivu” i “bubašvaba u hlebu”. Nažalost, više nema “mrtve sezone”, kosturi neprekidno ispadaju iz ormara, a žrtve kao da su žive.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 29. jul 2021.