Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku
Kada neko svoje odbijanje vakcinacije obrazlaže pravom na slobodu izbora, to je isto kao kada bi se neki zagađivač životne sredine pozivao na slobodu privređivanja.
Ili, još drastičnije, to je u suštini isto kao kada bi se neki terorista pozivao na svoju slobodu da se opaše dinamitom i da se detonira kad i gde mu to odgovara. Jer, on sa svojim životom može da radi šta hoće. A nevakcinisani su upravo to – tempirane bombe među nevinim ljudima. Nisu, doduše, napunjeni eksplozivom nego virusom. Mada, sa druge strane, bombaš-samoubica i sam obavezno nastrada, dok nosioci virusa, koji su zarazili ko zna koliko ljudi, na kraju mogu i da se izvuku.
Povod za ove slikovite komparacije jeste nedavno (29. oktobra) gostovanje Boška Obradovića na N1 televiziji. Tom prilikom je vođa Srpskog sabora Dveri odluku da se ne vakciniše obrazlagao svojim pravima i slobodama. “Ja sam preuzeo određeni rizik, kao svako ko se nije vakcinisao. Naravno da smo svesni da možemo da budemo zaraženi, da možemo da imamo posledice, da nedajbože možemo da završimo i loše”, rekao je, između ostalog, Obradović, ustvrdivši još pritom da nije antivakser.
Samo u narodu kojem su svrake popile mozak moguće je da neko za sebe kaže da nije antivakser, ali da istovremeno odbija da se vakciniše i da ga se pri tome uzima ozbiljno. Toliko čak da slovi za ozbiljnog kandidata za mesto predsednika Republike.
Oni koji za sebe tvrde da su čuvari tradicije potpuno su zaboravili na reči Marka Miljanova Popovića: “Junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe”.
Dekan Medicinskog fakulteta dr Lazar Davidović rekao je baš u intervjuu za Novi magazin: “Najveći patriotizam danas je vakcinisati se”.
Nacionalisti inače mnogo brinu o demografiji, o brojnom stanju nacije. Svojim (ne)činjenjem doprineli su da nacija nepotrebno izgubi nekoliko desetina hiljada pripadnika
Prava i slobode jednih ljudi ograničeni su istim takvim pravima i slobodama drugih ljudi. Tako je u svakom uređenom društvu. Ljudska zajednica je izmislila pravila upravo zato da bi obezbedila svoj opstanak i razvoj. Danas je država onaj deo društva čiji je posao da obezbedi da pravila budu poštovana. U Srbiji država nije ispunila svoju dužnost. Ljudi – jer država su, na kraju krajeva, ipak ljudi – zaduženi da sprovode pravila koja služe dobrobiti čitave zajednice omanuli su. Nisu preuzeli odgovornost, nisu preduzeli potrebne mere. Jasno je da su to činili iz straha da će izgubiti vlast. Time su praktično žrtvovali veliki deo stanovništva.
Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku.
S tim u vezi, vidim da se Obradović nudi za novog Koštunicu. U stvari, Boško bi Vučiću pre mogao da bude ono što je Slobodanu Miloševiću bio Vojislav Šešelj – strašilo za jedne, alibi za druge – nego ono što je Zoranu Đinđiću bio Vojislav Koštunica. Kad to kažem ne mislim, naravno, na Obradovićevu ličnost – on danas, posle onih kontraproduktivnih nasilničkih akcija, deluje prilično uljuđeno – nego na njegov politički program. Koji bi sasvim komotno mogao da se okarakteriše kao ultrakonzervativni, kleronacionalistički.
Ako su devedesetih na vlasti bili socijalisti, a desno od njih stajali radikali, danas su u Srbiji na vlasti (umiveni) radikali, dok desno od njih (ni tako blizu) stoje Dveri. I kao što je Šešelj, sa svojom ideologijom, zapravo bio saveznik Miloševiću, tako je i danas Obradović saveznik Vučiću.
Eto, dotle je dogurala politička scena Srbije posle 30 godina.
A Đinđića ni od korova.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. novembar 2021.