branko milanovic

Branko Milanović je pogrešio

PEŠČANIK,
Dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova “vezana trgovina” izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju. Duplo golo.

Što ti je propaganda. Vučićevo “sitno kolo do kola” čulo se ne do Stambola nego do Bristola. I to onog u Americi. Simbolički govoreći, naravno.

Svakodnevno ponavljanje priče o ubrzanom razvoju Srbije, liderstvu u regionu, pa i šire, u Evropi, prihvaćeno je i tamo gde se ne bi očekivalo. Pa smo tako nedavno i od najboljih poznavalaca – a Branko Milanović je nesumnjivo ime koje zaslužuje najveće poštovanje – čuli da Srbija beleži visok privredni rast. Što je zatim objašnjeno “zamenom demokratije za rast”. To jest time što su njeni stanovnici zarad bržeg ekonomskog razvoja žrtvovali slobodu, ljudska prava i slično.

Ostaviću ovog puta po strani pitanje – takođe važno – da li je zaista i u kojoj meri reč o dobrovoljnoj žrtvi, a koliko se radi o sili i iznudi. Pozabaviću se samo rastom.

A tu podaci govore da Srbija “pod Vučićem” nije ostvarila nikakav spektakularan napredak. Naprotiv. U razdoblju od 2013. do 2019. (da prvu godinu Vučićeve vladavine, 2012, kao i prošlu 2020, godinu korone, benevolentno preskočimo) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 2,1 odsto. U isto vreme zemlje Centralno-istočne Evrope zabeležile su prosečan rast BDP-a od 3,4 odsto. Dakle, Srbija se razvijala za trećinu sporije. To je ogroman zaostatak. Zapravo, od 11 zemalja CIE niži godišnji rast BDP-a od Srbije imala je samo Hrvatska.

Ali zato u regionu Jugoistočne Evrope nije bilo nijedne zemlje koja je bila gora od Srbije. Sve su one – Albanija (2,5 odsto), Bosna i Hercegovina (2,7), Makedonija (2,8), Crna Gora (3,4), Kosovo (3,5 odsto) – u razdoblju 2013–2019. ostvarile veću stopu privrednog rasta.

Nije tako uvek bilo. Poređenja radi, u periodu od 2001. do 2008. Srbija je imala prosečan rast BDP-a od 6,6 odsto (od nje su bile bolje samo Letonija i Litvanija, koje su imale nešto malo iznad sedam odsto), dok je prosek zemalja CIE bio 5,4 odsto. U razdoblju 2008–2012. Srbija je zabeležila pad BDP-a od 0,2 odsto, dok je Centralno-istočna Evropa imala dvostruko veći prosečan godišnji pad – 0,4 odsto.

Uzgred, nije zgoreg napomenuti da je za razdoblje nakon 2013, u skladu s metodologijom Evropske unije, urađena revizija procene BDP-a, što je znatno podiglo stopu rasta. Takva revizija nije urađena za prethodne godine (2001–2012), navodno zbog nedostatka para. Kada bi to bilo urađeno, stopa rasta BDP-a do 2013. sigurno bi porasla.

Konačno, treba imati u vidu da se nešto veće stope ekonomskog rasta Srbije 2018. i 2019. godine – kada je rast iznosio 4,4 odnosno 4,2 odsto – podudaraju sa izuzetno niskim rastom industrije. Industrija je, naime, 2018. porasla 1,3 odsto, a 2019. 0,3 odsto. Istovremeno, građevinarstvo je 2019. poraslo čitavih 28,5 odsto. I rast drugih privrednih grana nekoliko puta je veći od industrijskog: trgovina i usluge po devet odsto; saobraćaj 6,4 odsto; telekomunikacije 5,7 odsto itd.

To je posledica zaokreta u privrednoj politici. Pošto su zbog lošeg ekonomskog ambijenta izostajale investicije u industriju, vlast odlučuje da (po kineskom receptu) započne velike građevinske projekte. To samo po sebi i ne mora da bude loše (mada je smisao nekih projekata krajnje upitan: gasovoda Balkanski tok ili auto-puta Kraljevo – Kruševac, recimo), ali je problem što je njihova vrednost fiktivna i služi tome da se veštački, tj. na papiru, poveća stopa privrednog rasta.

Sve u svemu, dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova “vezana trgovina” izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju.

Duplo golo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. jul 2021.

Fridman, Milanović i samoupravljanje

PEŠČANIK, , ,
Najveći problem samoupravne privrede i društva uopšte bila je tzv. socijalizacija gubitaka. Prostije rečeno, društvena preduzeća nisu mogla da propadnu. Ako su poslovala sa gubitkom – a to je bio vrlo čest slučaj – ona su na različite načine veštački održavana u životu

Kada je pre tri godine Branko Milanović u Danasu napisao da Milton Fridman “nažalost, nikada nije bio u Jugoslaviji”, zamolio sam da neko prenese Milanoviću da je čuveni američki liberalni ekonomista ipak boravio u Beogradu. Sad vidimo da se u najnovijem napisu “naš, a svetski” naučnik malo korigovao, ali opet su ostale neke nepreciznosti koje bi valjalo ukloniti. Ne, naravno, kao što sam i prethodni put napomenuo, da bi se Milanoviću “delile packe” nego čitalaca, ali i ne samo čitalaca radi. Naime, onaj “sjajan novinar iz odličnog beogradskog časopisa Ekonomska politika” (za koji je Branko, kako kaže, pisao, a ja sam u njemu radio tridesetak godina) koga Milanović navodi kao “Fridmanovog domaćina” bio je Aleksandar Lebl, koji je preminuo pre dva meseca, u 98. godini. S tim što, i to treba dodati, Lebl ipak nije bio domaćin Fridmanu nego je “samo” s njim uradio intervju koji je Ekonomska politika objavila u jednom svom martovskom broju. Sve se to, dakle, nije dešavalo u aprilu, kako je Branko pretpostavio, a domaćin – i to će biti poslednja “ispravka” – zapravo je bio Fakultet političkih nauka, gde je Fridman održao predavanje. Nadam se da će ovih nekoliko informacija sada naći put do svog adresata.

Ali to nije glavni razlog što sam se latio pera, da ne kažem kompjutera. Hteo bih, zapravo, da dodam nekoliko napomena glede samog Milanovićevog članka, tj. samoupravljanja. Naime, samoupravljanje je sredinom druge polovine 20. veka zaista bilo svetski hit. Ne toliko čak u širokim narodnim masama koliko u stručnim krugovima. Recimo, u Parizu je još 1968. osnovan časopis Samoupravljanje (Autogestion), koji je čitav jedan svoj broj 1981. posvetio jugoslovenskoj samoupravnoj praksi. Od naših autora bili su zastupljeni Ljubomir Tadić, Josip Županov, Slobodan Drakulić, Predrag Matvejević i Neca Jovanov. Kao što vidimo – nijedan ekonomista. Samoupravljanje je, dakle, bilo pojam koji je obuhvatao ne samo, da se marksistički izrazim, bazu, ekonomski sistem, nego i nadgradnju – politički sistem, društvene odnose, kulturu…

Kada je pak o privredi reč, tačno je zapažanje koje prenosi Milanović, da su samoupravna preduzeća pokazivala tendenciju zatvaranja jer su samoupravljači, tj. zaposleni odbijali da primaju novozaposlene (ne bi li tako za sebe obezbedili veće plate). U realnom životu, međutim, sva su preduzeća patila od viška zaposlenih, pre svega u administraciji, gde je po pravilu bar trećina zaposlenih bila suvišna. Nametanjem obaveze prijema novih radnika država je pokušavala da reši problem nezaposlenosti (dakle “gastarbajterstvo” nije bilo dovoljno), čiji je osnovni uzrok zapravo bio u nedostatku preduzetništva (praktično zabranjenom) i slaboj fleksibilnosti.

Zbog viška zaposlenih produktivnost je bila niska. Recimo, sećam se iz tog vremena podatka da su EPS-ove termoelektrane na tehničko-tehnološkom nivou postizale istu efikasnost kao nemačke, ali je, kada su u obračun dodavani i zaposleni u administraciji, efikasnost drastično padala. Nikola Kartalović u knjizi “Dosije Vihor“ na jednom mestu opisuje kako se direktor Crvene zastave Prvoslav Raković žali jer radnicima Fijata treba 39 minuta da naprave jedan auto, a Kragujevčanima – više od četiri sata. O produktivnosti je sa šireg aspekta podrobno pisao Ljubomir Madžar u obimnom (ovde već pominjanom) delu “Suton socijalističkih privreda” 1990. godine. “Vrlo niska efikasnost u upotrebi resursa neopozivo svrstava Jugoslaviju u veliku porodicu socijalističkih zemalja koje su, idući logikom poslovičnog ekstenzivnog rasta, pokrenule velike resurse, ali su iz njih izvlačile razočaravajuće male efekte”, ustanovio je, dakle, Madžar pre tačno tri decenije.

Generalno, jugoslovenska preduzeća su, zahvaljujući većem uplivu tržišta, bila znatno efikasnija nego u državama sa centralnoplanskim sistemom, ali su znatno zaostajala za kapitalističkim privredama.

No, najveći problem samoupravne privrede i društva uopšte bila je tzv. socijalizacija gubitaka. Prostije rečeno, društvena preduzeća nisu mogla da propadnu. Ako su poslovala sa gubitkom – a to je bio vrlo čest slučaj – ona su na različite načine veštački održavana u životu. Visoka inflacija tokom celog postojanja SFRJ bila je najočigledniji sublimat tog i takvog ekonomskog sistema. Cenu su, naravno, plaćale dobre firme, što je delovalo destimulativno na čitavu privredu i društvo u celini.

Najbolje je to izrazila parola: radio ne radio, svira ti radio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2020.