cetinje

Presto

Osvajanje Cetinja sa srpskog stanovišta predstavlja zauzimanje još jedne, možda i poslednje ključne kote u izgradnji “srpskog sveta”, koji se pak sve više otkriva kao eufemizam za jednu (i manje-više jedinstvenu) srpsku državu

Srpska pravoslavna crkva se (takozvanim litijama) direktno umešala u politički život Crne Gore i postala ne samo glavni faktor promene vlasti nego i, nakon toga, prvorazredni politički činilac generalno. Otuda je i inauguracija njenog velikodostojnika prestala da bude samo crkveno već je postala pre svega političko pitanje.

U stvari, SPC već odavno, pune tri decenije, pokazuje velike ambicije. Kako je to još devedesetih pisao Desimir Tošić – inače veliki vernik koji je za sve vreme svog poluvekovnog života u emigraciji redovno slavio slavu i Božić po julijanskom kalendaru – SPC “želi da bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom”. Tošić je još govorio o “ubitačnoj crkvenoj politici koja stvara veliki haos u našem društvu”, da ona želi da “posle komunističkog ‘vjeruju’ nametne svoje ‘vjeruju’”, da “učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “Srpska pravoslavna crkva nikada za poslednjih 200 godina nije bila toliko reakcionarna kao što je danas”.

Nova crnogorska vlast, tačnije Vlada, na čelu s premijerom koji je mandat praktično dobio ne od naroda i u Skupštini nego od jednog crkvenog vladike (u međuvremenu preminulog mitropolita Amfilohija Radovića) i u manastiru, nije uspela (ako je uopšte i htela) da smanji podele u društvu i umiri tenzije.

Štaviše, čini se da Crna Gora klizi – ili je tačnije reći grabi – ka kleronacionalizmu. Čega je gušenje slobode i demokratije sastavni deo. Recimo, prvi potez novog rukovodstva državne televizije bio je da ukine emisiju “Teleskopija” poznate novinarke Tamare Nikčević. Da je to uradio Milo Đukanović, u Beogradu bi se jauci čuli do neba.

Najava ustoličenja vladike Joanikija na Cetinju izazvala je oštre reakcije crnogorske (uz sve relativizacije) građanske javnosti: 22. avgusta su u gradu pod Lovćenom održane velike demonstracije. Skupština i gradonačelnik prestonice, čije je inače Cetinjski manastir vlasništvo, zatražili su da se ceremonija izmesti negde drugde, predsednik Crne Gore uputio je apel istog sadržaja obećavši još da će u slučaju negativnog odgovora i sam učestvovati na protestima najavljenim za 5. septembar.

Premijer Zdravko Krivokapić je zbog toga optužio Đukanovića da je zapravo pravi inicijator demonstracija, dok je (budući) mitropolit Joanikije protivnike ustoličenja na Cetinju prokleo, doduše samo posredno, nazvavši ih ipak i uprkos svemu – “braćom”. Aleksandar Vučić je rekao da će odluku o odlasku na Cetinje doneti u utorak ili sredu. Do zaključenja ovog broja NM odluke nije bilo. Krivokapić je u međuvremenu, da ne bi “davao nikakve povode”, od odlaska na Cetinje odustao – kao da je on uopšte povod i kao da bi njegov odlazak ili neodlazak bilo šta promenio – Joanikije, međutim, nije.

Nije pomislio da braći – ako ih zaista smatra braćom i jednakima – učini ustupak čak i ako misli da njihov zahtev nije opravdan. Tako bi zaista doprineo miru – ako mu je do mira zbilja stalo. Ovako, kao da se istorija ponavlja, i srpski (po)glavari – bez obzira da li u mantijama ili građanskim odelima, ponašaju se po principu “sila Boga ne moli”. Samo što su pre 30 godina sveštenici blagosiljali ratnike, a danas ratnici blagosiljaju sveštenike.

Osvajanje Cetinja sa tog, srpskog stanovišta predstavlja zauzimanje još jedne, možda i poslednje ključne kote u izgradnji “srpskog sveta”, koji se pak sve više otkriva kao eufemizam za jednu (i manje-više jedinstvenu) srpsku državu.

Ima li nade da će SPC popustiti i promeniti svoju odluku? Ima. Mada, što reče Sartr, nada je stvorena za one za koje nema nade.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. septembar 2021.