Kada već poslednju godinu 20. veka uzima kao reper, Vučić se sigurno seća da je tih godina (24.3.1998. – 24.10.2000) upravo on bio na vlasti, te i da zasluge za sve što se tada u Srbiji dešavalo pre svega njemu pripadaju

Ono čime nas bombarduju ovih dana televizije s nacionalnom frekvencijom izvuklo je iz sećanja naslov američkog filma iz zbilja davne 1971. godine „Panika u parku droge“, sa Al Paćinom u glavnoj ulozi. Najviše je zapravo tu asocijaciju izazvalo gostovanje Aleksandra Vučića na televiziji – nije važno na kojoj jer su sve iste, a i bio je na svakoj – kada je, govoreći o opoziciji, rekao i sledeće: „Nemaju nikakav program, imaju raznorodne stavove, višak sujete, manjak liderstva, ogromnu  površnost, nikakvo znanje, samo bi išli po televizijama i pretili hapšenjima, ubijanjima, a zemlja bi nestajala. Baš kao što se to dešavalo 2000. godine kad smo imali najviše stope kriminala, ubijenih, silovanja, najvišu stopu zakatančenih fabrika, pljačkanja građana, samo su oni postajali bogatiji. To je politika za njihove džepove i za njihov interese, a ne za narod i građane.“

Pustili smo, mimo običaja, ovaj poduži citat pre svega kao ilustraciju moralne i mentalne panike u kojoj se neuspešni osnivač „narodnog pokreta za državu“ (ili obrnuto, svejedno) nalazi. Ali nećemo se baviti Vučićevim (dis)kvalifikacijama, zadržaćemo se na nekim činjenično proverljivim stvarima.

Najpre, jedna bizarnost. Kada već poslednju godinu 20. veka uzima kao reper, Vučić se sigurno seća da je tih godina (24.3.1998. – 24.10.2000) upravo on bio na vlasti, te i da zasluge za sve što se tada u Srbiji dešavalo pre svega njemu pripadaju.

Da pređemo na ozbiljnije stvari. Ako su nekada građani Srbije opljačkani bilo je to tokom devedesetih. Zajam za preporod Srbije, hiperinflacija, primarna emisija, stara devizna štednja, razaranje bankarskog sektora, prodaja 49 odsto Telekoma Srbija, carine – sve su to bili mehanizmi preko kojih su pare iz džepova građana prelivene u džepove vlastodržaca i njihovih pomagača. Prema najkonzervativnijim procenama – jedno 15-20 milijardi evra.

Nije to, međutim, ništa prema šteti koju je zemlji nanela decenijska vladavina (što formalne što neformalne) crveno-crne koalicije – Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske udružene levice i Srpske radikalne stranke. Kada je dvehiljadite ona izgubila vlast, bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji (sasvim precizno, 53 odsto) nego 10 godina ranije.

I ne samo to. Upropašćena je i ekonomska baza zemlje. Ukupni kapital privrede Srbije smanjen je 40 odsto, a vrednost opreme 45 odsto. Takođe, ostala je bez ljudskog kapitala jer su stručnjaci otišli u inostranstvo. Sve u svemu, tokom devedesetih faktički je „zakatančena“, da upotrebimo Vučićev izraz, industrija Srbije.

Svojevremeno je nedavno preminuli ekonomista Stojan Stamenković izračunao da je Srbija od 1990. do 2000. godine izgubila bruto domaći proizvod od 175 milijardi evra. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO alijansom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.

A kada je o ličnom bogaćenju reč, o tome najbolje govori podatak da je iz te nacionalne katastrofe Aleksandar Vučić izašao kao ratni profiter, bogatiji za stan vredan nekoliko stotina hiljada evra.

Ni ono što Vučić govori o godinama nakon petooktobarskih promena nema nikakvih dodirnih tačaka sa činjenicama. U najkraćem: Od 2001. do 2008. godine, tj. do svetske ekonomske krize, plate su porasle devet puta (sa 40 na 360 evra). Prosečan godišnji rast BDP-a iznosio je 5,9 odsto, što je gotovo tri puta više nego za vreme Vučićeve vladavine do 2020. godine, tj. do krize izazvane kovidom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2023.