istok

Varvari na vratima

PEŠČANIK, , ,
Sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, manje-više je pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu

Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli iako to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušava da prevari Brisel kao „kodža“ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta).

Vidi se to iz njegovog rečnika – prihvatio je, recimo, termin „kolektivni Zapad“, koji koriste najljući neprijatelji Evrope i Amerike – ali i, što je naravno mnogo važnije, iz njegovih stavova. Prihvatajući, naime, Putinovu i Đinpingovu „mantru“, i Aleksandar Vučić kaže da se politika Zapada „svodi na to da nameće svoje vrednosti od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije“.

Kao da Egipćani, Indonežani, Rusi, Kinezi… ne ljube slobodu, ne vole demokratiju, ne žele pravnu državu nego im sve to treba silom nametati. Upravo je suprotno: razni diktatori, veliki i mali, pokušavaju na sve načine da onemoguće i spreče prodor slobode i demokratije, kako u njihove tako i u druge zemlje. U tome ne biraju sredstva, pa se, evo, i na globalnom planu povezuju i udružuju da bi svoje narode zadržali u ropstvu i neznanju.

Evropska unija je mirovni projekat, projekat „za“, vođen pre svega htenjem evropskih nacija da urede i poboljšaju međusobne odnose, dok je BRIKS projekat „protiv“, inspirisan potrebom autoritarnih režima Rusije i Kine, usmeren prvenstveno protiv „zapadnih vrednosti“ koje ugrožavaju tu njihovu poziciju.

Takozvane zapadne vrednosti – takozvane jer su zapravo opštečovečanske, samo što su na Zapadu kao takve i priznate i ugrađene u politički sistem – ne mora niko sa strane da nameće ljudima i narodima, one su njihova nasušna potreba, kao vazduh i voda.

Liberalno-demokratske zemlje mogu ponekad, možda i ređe nego što bi prilike zahtevale, s manje ili više uspeha u tome da im pomažu, kao što su dvehiljadite pomogle građankama i građanima Srbije, koji su sloganom „Slobo – Sadame“ najbolje izrazili suštinu tadašnjeg režima, da zbace jednu pljačkašku i ubilačku, zločinačku vlast.

Da je Vučiću zbilja stalo do parole „Balkan balkanskim narodima“, on bi znao da to zapravo znači prihvatanje evropskih vrednosti. Jer, nukleus Evrope, rodno mesto zapadne civilizacije, nalazi se upravo na Balkanu, u drevnoj Atini. Odatle se ona proširila po celom svetu, ne zahvaljujući vojnoj sili (iako je, nažalost, i toga bilo) nego zahvaljujući snazi svoje ideje.

Kao što postoji veza između vrednosti na kojima počiva neka zajednica i karaktera političke vlasti u njoj, tako postoji veza između kvaliteta jedne države i kvaliteta njenog novca. Vučić ne shvata da (američki) dolar kao svetsku valutu niko nije nametnuo niti je to neko planirao nego je do toga došlo spontano, na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Ključnu ulogu u tome odigrale su institucije, ne samo centralna banka nego i druge koje su ograničavale moć i samovolju vladara (bilo naslednog bilo izabranog). I nije reč o tome (kao što po „nacionalnim medijima“ tumače Vučićevi čauši) da sentenca ispisana na novčanici od jednog dolara – In God We Trust – znači da je dolar taj bog u koga Amerikanci veruju već, upravo suprotno, ona ukazuje na moralne temelje jednog društva, od njegovog dna do vrha i sve do jedne tako profane stvari (mada je, zapravo, vrlo sofisticirani proizvod) kao što je novac.

Svaki prosečan, da tako kažem, roditelj razmišlja o tome u kakvoj zemlji želi da žive njegova deca. Nije mu potrebno da ga na to podseća nekakav šeik. Šta onda hoće da poruči Aleksandar Vučić kad kaže da mu je to trivijalno pitanje postavio vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata. U stvari, odgovor je u drugom delu Bin Zajedove rečenice – mada nikad nećemo saznati da li je on to stvarno rekao ili je samo poslužio kao Vučićev „medijum“ – onom gde Vučića opominje da razmisli na koju će stranu Srbija, tj. da li će biti „uz najrazvijenije zemlje sveta koje neće biti isključivo na Zapadu“, te da „ne vodi(m) politiku samo na tri ili četiri godine, do kraja mandata već da gleda(m) u budućnost“. (Ovo pre liči da mu je rekao Zoran Đinđić.)

Sve(t) će se promeniti iz temelja, samo Emirati i Mohamed Bin Zajed neće. Tako ispada po arapskom šeiku za koga Vučić misli da „dobro razume šta se u svetu zbiva“. Vučić očigledno nije načisto kome se „privoleti carstvu. Tim pre što će, kako ističe, „Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.

Predviđa li to Aleksandar Vučić propast Zapada ili makar Evrope? (Uzgred, ko su ti „varvari“ koji stoje pred kapijama Evrope danas? Ne verujem da bi se odgovor koji se nameće svideo njegovim prijateljima sa Istoka.) Računa li da će Istočno, sa Moskvom kao „trećim Rimom“, opstati? Ne bi s tom prognozom bio ni prvi ni poslednji, a ni usamljen u Srbiji kakva je ona danas, čemu je, uostalom, i sam dao veliki doprinos. Nije čudo, otud, da gaji „čelično prijateljstvo“ i „bratske odnose“ s najvećim diktatorima širom sveta. Možda Vučić zaista u tom i takvom svetu vidi svoju i budućnost svog sina, ali omladina Srbije, kao što pokazuju i najnovije ankete, svoju budućnost vidi na suprotnoj strani. Uostalom, baš kao i stanovnici „obećanih“ zemalja. Ne samo, pa ni pre svega žudeći za materijalnim bogatstvom nego tražeći slobodu, demokratiju, vladavinu prava.

Tako da sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, sve je to manje-više pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2023.

Srbija: Bliža BRIKSelu nego Briselu

PEŠČANIK, ,
Ako je Zapad i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu. Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove

Kao što je masi ogadio politiku, tako je Vučić izgleda uspeo da eliti ogadi Evropu. Pretvarajući Skupštinu u pljuvaonicu, a političku scenu generalno u poligon za verbalno i svako drugo nasilje, Vučić pokušava da se predstavi kao neko ko je iznad tog brloga i da na tome gradi kult sopstvene ličnosti. Zato njemu partija kao posrednik u ne treba, on komunicira direktno s narodom. Stvaranje „pokreta za narod i državu“, ili kako će se već zvati ta fluidna tvorevina iako je njeno ozvaničenje odloženo, potvrda je tog nauma.

Sa druge strane, Vučić je ako ne rodonačelnik, onda svakako generator antievropske retorike u poslednjih desetak godina. Iz njegovih medija svakodnevno teče paljba po Evropi, Americi i, uopšte, Zapadu.

Otud nije čudo što podrška evropskim integracijama opada. Pre tri meseca u tekstu „Srbija između Brisela i BRIKSela“ bavio sam se strateškim „temama i dilemama“ ove zemlje. Jedno skorašnje istraživanje organizacija Novi treći put pokazalo je da srpsko javno mnjenje više naginje drugom nego prvom. Naime, većina ispitanika, 47 odsto, opredelilo se za ulazak u BRIKS (savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike), a svega 35 odsto za priključenje Evropskoj uniji.

Ako to ne čudi, iznenađuje, međutim, kad teške reči na račun Zapada dolaze iz intelektualnih krugova koji se inače smatraju građanskim, da ne kažem „građanističkim“, kako ovu stranu nazivaju oni sa suprotne strane.

Naravno, niko ne kaže da je Zapad bezgrešan i da nije podložan kritici, ali to nikako ne znači da je njegov uticaj na stanje i prilike u Srbiji, suma sumarum, negativan. Još manje da ga treba odbaciti kao sistem vrednosti, kao partnera (ne samo ekonomskog nego i političkog, ali pre svega kulturnog) i kao zajednicu (naroda i država) kojoj se teži.

Kakve god mane danas da ima, ni on sam nikada nije bio bliži – ni u 19. ni u 20. veku – načelima i ciljevima koje je na svom početku proklamovao, najpregnantnije izraženih u čuvenom sloganu Francuske revolucije. I ono što se danas na Zapadu dešava, što u stvari samo izlazi na videlo, neretko i u ekstremnoj formi, prvenstveno je znak njegovog napretka (krivudavog i isprekidanog) ka slobodi i demokratiji.

Nedavno sam, povodom nemira u Francuskoj, pisao o „prigodnim“ napadima na (neo)liberalizam u Srbiji – i zdesna i sleva. Dok jedni govore o „neoliberalnim bitangama“, drugi govore o „(neo)liberalnom smeću“. Ovima drugima, uglavnom zagovornicima tzv. srpskog stanovišta, liberalna Evropa je glavni neprijatelj, izvor takoreći svih zala i opačina. Da se s njima bude izjednačen, ili makar doveden u vezu, trebalo bi izbegavati takoreći po svaku cenu.

Sve ono što se danas nudi na drugim stranama sveta, pre svega na političkom, ali i geografskom istoku, mnogo je gora alternativa. Tačnije, to i nije nikakva alternativa, to je ono što već imamo, srećom u nešto blažoj formi. A nema veće zablude (ako je uopšte o zabludi reč) nego verovati da Srbija može da vodi neku novu „nesvrstanu“, odnosno politiku sedenja na 2-3-4 stolice, samo što će to buduća vlast činiti bolje i poštenije od Vučića.

Uostalom, kakvi smo to „mi“, pa da nam ne valjaju Evropa i Amerika. Drugim rečima, što je to Srbija nudila Zapadu poslednjih dvadesetak godina, otprilike od atentata na Zorana Đinđića, osim pozicije „devete rupe na svirali“. Posebno šta je, otkako je Vučić došao na vlast, nudila opozicija. Neretko, makar sudeći po onome što se javno govorilo, bila je antizapadno i proruski „nabaždarena“ i više od Vučića. Ako je i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu.

Konačno, zar sve ovo što se upravo ovih dana dešava, čitava ta priča oko Vulina – što daje materijala opoziciji kad se činilo da je već ostala bez „municije“ – nije pokazatelj ne toliko na čijoj, koliko na kojoj strani obale je Zapad. I ako ćemo pošteno, nije to ni prvi put. Što bi rekao Mak Dizdar: „Široka je, duboka je“, ali „valja nama preko rijeke“.

Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. jul 2023.

Istok i Zapad

PEŠČANIK, , ,
Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“

Predsednik Rusije Vladimir Putin reče pre neki dan da „sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nanose štetu zemljama koje su ih uvele“. Na srpskim (para)državnim, tj. medijima s „nacionalnom frekvencijom“, po pravilu se čuje još „tvrđa“ verzija – da od tih sankcija više štete ima Evropa nego Rusija. Ovo drugo je teško dokazati, naročito u „dubokoj Rusiji“, ali da Evropa trpi štete od politike koju vodi – nesporno je.

Međutim, to samo govori u prilog Evropi, Zapadu i zapadnoj civilizaciji uopšte.

Zapadu se često, u Srbiji naročito, pripisuju samoživost i sebičluk, da vodi računa samo o svojim interesima i slično.

Na ukrajinskom primeru Evropa je pokazala da nije zaboravila na evropske vrednosti. Da se rukovodila pre svega sopstvenim interesima, pustila bi Ukrajinu niz vodu, a svoje odnose sa Rusijom nastavila kao da se ništa ne događa. Imala bi gasa i nafte koliko hoće, možda samo nešto malo skuplje, ne bi je brinule nestašice hrane i mogla bi mirno da nastavi sa razvojem i oporavkom od teških posledica dvogodišnje krize izazvane epidemijom korone. Ne, nova kriza uopšte joj nije bila potrebna.

Uprkos tome, Evropa je izabrala da se suprotstavi ruskoj agresiji i stane na stranu Ukrajine. Neposredno uključenje u rat, zbog ruske pretnje da će upotrebiti atomsko oružje – koja se ipak nije mogla smatrati praznom puškom – bilo je suviše rizično. Nema sumnje da bi u tom ratu Zapad pobedio, ali bi cena, pre svega u ljudskim životima, bila nesaglediva. Za Zapad ljudski život nešto znači, za Putina to je samo potrošni materijal. Da ne govorimo o nesrazmernom materijalnom bogatstvu koje bi bilo uništeno na jednoj i drugoj strani.

Pomažući slabijem i napadnutom od mnogostruko jačeg, i sama zbog toga trpeći veliku štetu, Evropa je pokazala svoju ljudskost.

Kada je pak o Srbiji reč, Srbija je izabrala da podržava Ukrajinu, ali tako da je to ništa ne košta. Štaviše, nastavljajući dobre odnose sa Rusijom, ona iz toga izvlači (makar očekuje da će izvući) veliku materijalnu korist. Prelazeći ćutke preko razaranja ukrajinskih gradova i stradanja ukrajinskih civila, podržavajući praktično Rusiju – možda ne toliko zvanično, ali preko Vučiću bliskih medija nesumnjivo – Srbija je pokazala svoje dehumanizovano lice i veliku moralnu anomiju. I, naravno, potpuno okrenula leđa Evropi.

Istovremeno, kakve li neslane šale, Vučić govori da „Evropska unija nema alternativu“ i da će Srbija još odlučnije biti na evropskom putu. I to odmah pokušava da materijalizuje praveći sa Stelantisom, velikim automobilskim konzorcijumom (petnaestak članova: Fijat, Opel, Pežo, Sitroen, Krajsler, Maserati, Lanča… da pomenem samo najpoznatije) dogovor o proizvodnji električnih automobila u Kragujevcu.

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. maj 2022.