KK Partizan

„Kad je teško – Čović“

PEŠČANIK, ,
Šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci. Da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio  zaista postane državni projekat? Zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“

Kako čovek koji već godinama otvoreno pokazuje veliki animozitet prema KK Partizan može da bude postavljen za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Reč je o čoveku za koga čak i režimu sklona Politika kaže da je „neko koga ljubitelji ‘crno-belih’ doživljavaju kao najvećeg neprijatelja svog kluba“. Ali, zbilja, zar nije taj čovek – a reč je o Nebojši Čoviću naravno – gotovo svako gostovanje na televiziji (gde se više od njega pojavljivao valjda samo Vučić) koristio za napade na Željka Obradovića. Uprkos tome, nema sumnje da će (1. oktobra kada se održavaju izbori) biti izabran jer je jedini kandidat pošto je njegovu kandidaturu podržalo 30 od 33 delegata Skupštine KSS. Protiv su samo delegati bliski Partizanu. To je taj odnos. (Doduše, biće u novom rukovodstvu i jedan partizanovac – bivši košarkaš Nenad Krstić koji je nedavno na beogradskim izborima podržao listu Aleksandra Vučića.)

U trenutku kada se 2021. najtrofejniji evropski trener, posle dvodecenijskog izbivanja, vratio u Srbiju, Partizan je praktično bio na izdisaju, baš kao fudbalski klub danas. A Crvena zvezda, na čijem čelu je bio Nebojša Čović, po njegovim sopstvenim rečima, zasluživala da „bez obzira šta ko pričao“ postane „državni projekat“. U tom času, dakle, takoreći niotkuda pojavljuju se dva Čačanina – a Čačak je nekako u svim režimima bio „antiprotivan“ – pomenuti Obradović i Ostoja Mijailović, kao predsednik kluba. (Možda je Vučić očekivao da će se Mijailović poneti kao Vučelić, ko zna.) I Partizan se takoreći iz pepela uzdigao do evropskih visina.

Povratak takvog stručnjaka u svakoj drugoj zemlji bio bi dočekan sa oduševljenjem, samo je u Srbiji Željko Obradović dočekan na nož. Najbolje se to videlo na kraju sezone 21/22. kada je Obradoviću (zbog toga što je Partizan, nezadovoljan tretmanom, odbio da igra plej-of domaćeg prvenstva) izrečena kazna bez ikakvog utemeljenja u Statutu i Disciplinskom pravilniku Košarkaške lige Srbije. Sledeće godine protiv Željka su se udružile i političke i crkvene snage te je, posle velikih pritisaka, košarkaš Nikola Mirotić odustao od već utanačenog prelaska u Partizan.

Zatim su na finalnoj utakmici Kupa Radivoja Koraća, početkom ove godine, navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Naravno da takva parola nije bila njihova ideja, otkud bi njima nešto tako uvredljivo palo na pamet. Ako ništa drugo, znali su da je Obradović sa devet titula evropskog šampiona svoj ugled napravio daleko izvan države Srbije. Kada se „popularni Žoc“ zbog takvog omalovažavanja pobunio, Aleksandar Vučić je njegove reči okarakterisao kao „odvratan napad na državu“.

Konačno, pre nekoliko meseci, u završnici Superlige Srbije, Željko Obradović se požalio na „šikaniranje“ od sudija kakvo „nikada nije doživeo“. Nikoga za to nije bilo briga. Samo takmičenje završeno je pod sumnjivim okolnostima, manje-više u sudijskoj i režiji uprave KLS, pobednik je određen „za zelenim stolom“ a Obradović je opet, ni kriv ni dužan, „popio“ kaznu. Nije se žalio jer bi to značilo uvažavanje ljudi koji su zapravo samo pioni u tuđim rukama.

Kad se sve ovo ima u vidu, posle ovakvog iskustva, postavlja se pitanje šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog (i formalnog) zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci.

Najpre, to bi bilo logično, da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio – a biće faktički i ubuduće, kao Vučić na čelu Srpske napredne stranke – zaista postane državni projekat.

Drugo, da košarkaški klub Partizan postane, ako ne baš ono što je napravljeno od fudbalskog kluba – Vučelić je svakog gospodara služio udarnički dajući i više nego što se tražilo – onda u najboljem slučaju da bude „večiti drugi“.

I treće – da rasturi Jadransku ligu. To jest, da se donese odluka da klubovi iz Srbije napuste regionalno takmičenje i da se skoncentrišu na pravljenje „jake domaće lige“. Sudeći po raspoloženju trenutno vladajućih struktura u srpskoj košarci, kritična masa za to već postoji. Jedino Partizan, javno bar, ABA ligu stavlja ispred KLS lige.

Nešto se drugo, međutim, ovde ispostavlja kao problem koji onemogućava „ishitrena rešenja“. Pitanje je, naime, šta u tom slučaju sa klubovima iz Podgorice i Banjaluka? Gde će igrati Budućnost i Igokea? Da ih se „ostavi na cedilu“, tj. u nekoj „krnjoj“ ABA ligi, neće biti jednostavno i može izazvati nezadovoljstva različite vrste. Da ih se pak inkorporira u srpsku ligu, pitanje je kako bi sve bilo shvaćeno i opet je vrlo složeno. Mogao bi, recimo, neko (zlonameran) da to shvati kao otelotvorenje „srpskog sveta“, makar u košarci? Ili kao „nukleus“?

Kako god se, dakle, okrene – sve ozbiljni i pipavi zadaci. Ali, zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. septembar 2024.

Željko Obradović, državni neprijatelj

PEŠČANIK, ,
Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „mislim da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti

Od kada se pre tri godine vratio u Srbiju i srpsku košarku, protiv Željka Obradovića se vodi pravi mali specijalni rat. Nižu se pokušaji da se taj čovek istera ako ne iz Srbije, a ono makar iz srpske košarke.

Prvi pokušaj usledio je već 2022. godine. Tada je, naime, Košarkaška liga Srbije, protivno sopstvenom Pravilniku, kaznila Obradovića zato što Partizan, zbog uslova na koje je imao primedbi, nije želeo da igra plej-of. O tome sam već pisao, pa tu priču ovde nećemo ponavljati.

Nakon toga bilo je dosta manjih napada – naročito preko društvenih mreža i naročito osporavanja Obradovićeve ličnosti, ali i stručnosti. Uoči ove sezone, tj. sredinom prošle godine, u tu borbu uključene su ne samo „zemaljske“ nego i „nebeske“ sile: pozivima iz „politike“ i iz „crkve“, kako su kasnije izvestili mediji, sprečen je već utanačen dolazak Nikole Mirotića u Partizan.

Do kulminacije, bar trenutno, došlo je ovih dana, tokom finala Kupa Radivoja Koraća kada su navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Nema sumnje da su tu navijači bili samo nosači; režiseri su bili među onima koji kontrolišu navijače. Već sama terminologija na to ukazuje – navijački rečnik je „sofisticiraniji“, oni pevaju „Željko Turčine…itd.“, da ne ulazimo u detalje. Da ne bude zabune, ni Partizanovi u tom pogledu nisu ništa bolji.

Obradović je na poruku sa „tribina“ odgovorio rekavši da „veća laž od toga nije izgovorena“, što je Aleksandar Vučić sutradan okarakterisao kao „odvratan napad na državu“. Parolu koja je izazvala Obradovićevu reakciju nije komentarisao. A zašto je to „napad na državu“, pogotovo „odvratan“, nije objasnio.

Reći za Obradovića da je „državni projekat“ nesumnjivo zvuči potpuno besmisleno. Pošto se on, posle dvodecenijskog rada u inostranstvu, u Srbiju vratio ne samo kao najtrofejniji već i kao, po takoreći opštem mišljenju, najbolji evropski košarkaški trener, dočekivan aplauzom širom inače zavađenog nam regiona, jasno je da njemu sa te strane država Srbija uopšte nije potrebna. Poput Novaka Đokovića više treba on Srbiji nego Srbija njemu. Da ima političke volje, recimo, mogao bi da bude iskorišćen kao mirovni projekat.

Ima, međutim, neko ko je zaista želeo da bude državni projekat. Naime, 2017. godine, pošto je Crvena zvezda osvojila treću uzastopnu titulu šampiona ABA lige, Nebojša Čović je izjavio: „Mislim da smo zaslužili, bez obzira šta ko pričao, da od ovog trenutka, pa dalje stvarno postanemo državni projekat“. Još je dodao tom prilikom da bi „želeo, naročito zbog Fajnal-fora u Beogradu 2018, da se popnemo stepenik više. I ove godine smo moralno i košarkaški zaslužili da budemo u Top 8. Onda su se umešale više sile i prenele poruku. Vi morate da budete mudri da shvatite tu poruku onako kakva jeste i da se spremite za sledeću sezonu“, rekao je predsednik KK CZ.

Ali usred tog velikog projekta pojavio se Željko Obradović i, pre svega rezultatima u Evroligi, ne samo na sportskom nego i na kulturološkom planu skrenuo pažnju na Beograd i Srbiju kao evropski košarkaški centar. I odjednom, oni koji su do juče bili glavni ili su još uvek glavni u Srbiji, više nisu bili u glavnoj ulozi, tj. više nisu bili glavni u Evropi. A to nije lako podneti.

Pošto se Aleksandar Vučić osetio povređenim, i u Partizan i u Zvezdu odmah je stigla finansijska policija. To je, u suštini, jedino što bi država trebalo da ima sa profesionalnim sportskim klubovima. Ne samo u košarci, naravno, i nikako ne kada je to ćeif Vučiću, nego kao svoj redovan posao.

Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „mislim da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. februar 2024.