Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama

Izgleda da se situacija u Srbiji razvija, tako da će profane stvari, poput javnih finansija, postajati sve sporednije. Od njih se, doduše, živi, ali u nekim drugim zemljama, ne u Srbiji.

Pogotovo to važi za nešto što se čini davnom prošlošću, mada je bilo takoreći juče, kao što je bilans državnih prihoda i rashoda. Tačnije – Završni račun budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Analiza ovog dokumenta (dostavljenog Skupštini sa tri i po meseca zakašnjenja – umesto do 15. jula tek 4. novembra), koju je uradio Fiskalni savet, pokazuje vrlo komotan odnos prema narodnom novcu. Stotine milijardi dinara ili, ako vam je tako lakše, milijarde evra troše se bez obrazloženja, objašnjenja i opravdanja.

Vidi se to već na prvi pogled. Svi budžetski korisnici, naime, dužni su da navedu razloge odstupanja od plana. Ta obaveza ispunjava se samo formalno, a objašnjenja su u stilu: plan nije ispunjen zato što je potrošeno više (ili manje – mada se to ređe dešava) nego što je planom predviđeno. I – to je to.

Proizvoljnost pak najviše dolazi do izražaja u potrošnji tzv. tekuće budžetske rezerve. To su sredstva namenjena za “gašenje požara” u vanrednim situacijama (elementarne nepogode). Prošle godine ona su dostigla čak 100 milijardi dinara, što je nerazumljivo visoka suma. Povrh toga, dobar njen deo (oko 16 milijardi) uopšte nije prikazan u Službenom glasniku iako je to zakonska obaveza. Posebno je “pikantan” detalj da je više od 40 odluka o korišćenju budžetske rezerve (14 milijardi dinara) proglašeno državnom tajnom. O zloupotrebi ovog instituta najbolje govori činjenica da su pečatom poverljivosti od javnosti sakriveni ne samo rashodi Vojske nego i Generalnog sekretarijata Vlade ili Republičke direkcije za imovinu.

Još jednim mehanizmom preraspodele Vlada se sasvim samovoljno koristila. Reč je o budžetskim pozajmicama koje su, dostigavši 43 milijarde dinara, “bile rekordno visoke” i “znatno probile budžetski plan” (za pet milijardi), ali su uprkos tome ostale praktično neobjašnjene. Naime, u Završnom računu može se utvrditi namena tek za jednu desetinu potrošenih sredstava, što je, konstatuje FS, posebno problematično ako se ima u vidu da su pozajmice iz budžeta prošle godine bile čak pet puta veće nego pretprošle. Do nekih saznanja o ovim rashodima može se doći tek zaobilaznim kanalima, recimo iz izveštaja Državnog revizora. Pa tako doznajemo da je lani država (opet) debelo potpomogla Er Srbiju (sa 12 milijardi) i (sa pet milijardi) Srbijagas. Da ne bude nedoumica, iako je formalno reč o kreditima, jasno je da te pare nikada neće biti vraćene vlasnicima, građanima Srbije.

Stara boljka aktuelne vlasti su kazne i penali. Prošle godine tako je straćeno čak 23 milijarde dinara. Veličinu štete najbolje ilustruje podatak da je ova suma četiri puta veća od budžeta Ministarstva za životnu sredinu (5,5 milijardi). Zbog čega su te globe plaćene, ima li nekoga ko je za to odgovoran, o tome, nažalost, u “završnom računu” – ni mukajet.

Isto važi i za subvencije za privlačenje (stranih) investitora. Na njih je 2020. potrošeno 10 milijardi dinara, a građani Srbije ne znaju ni kome, ni koliko, ni zašto su poklonjene njihove pare.

Na kraju, mada najvažnije, javne investicije. Godišnje se troše milijarde evra, ali su podaci vrlo šturi i sumarni, umesto da su raščlanjeni i detaljni i da se za svaki projekat zna šta je urađeno i koliko je to koštalo. I, što je najvažnije, da li to što je urađeno – kvantitativno i kvalitativno – zaista vredi onoliko koliko je plaćeno.

Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. decembar 2021.