srbija poljoprivreda

Ova vlast upropašćava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Pre 10 godina Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, danas je u deficitu uprkos ogromnim parama koje su u međuvremenu potrošene; stvar je u tome što se ne stimulišu investicije i produktivnost nego se plaća politička podrška

Goran Živkov, agrarni konsultant

Čini se da ni u jednoj privrednoj grani ne vlada takvo nezadovoljstvo kao što je to slučaj sa poljoprivredom. Nezadovoljni su svi, i proizvođači i potrošači a i država. To je bila tema razgovora sa Goranom Živkovim, vlasnikom i direktorom konsultantske kuće Seedev koji prevashodno radi u inostranstvu.

Da počnemo od nekih poslednjih događaja kao što je vraćanje nekih naših poljoprivrednih proizvoda iz Slovenije, Hrvatske… Zašto se to dešava?
Problem je u tome što je Evropska unija zabranila korišćenje tog pesticida, hlorpirofosa,koji je inače bio široko korišćen 40 godina, dok je Srbija takođe zabranila njegovo korišćenje ali tek od iduće godine. Tako da se može desiti da ukoliko u voću ili povrću ostani ti takozvani rezidui, to bude razlog za zabranu izvoza. Ova priča, međutim, ima i svoju širu dimenziju. Evropa je odlučna da zaštiti životnu sredinu i to važi i za poljoprivredu, čak i po cenu pada proizvodnje hrane. U Francuskoj imate proteste poljoprivrednika koji traže da se ne ukinu određeni pesticidi ili herbicidi.

Nešto slično imali smo pre godinu-dve dana u Holandiji.
Holandija je takođe prednost dala ekologiji po cenu da se smanji stočarska proizvodnja. Ali Holandija ima više od četiri takozvana uslovna grla po hektaru dok Srbija ima ispod 0,2 grla. Evropa već odavno ne povećava svoju proizvodnju, naprotiv, ona je postavila druge ciljeve i verovatno će proizvodnja u njoj ubuduće padati. To može biti šansa za Srbiju, ali država to mora da shvati i da tome prilagodi svoju regulativu.

Hoćete da kažete da naša država ne reaguje adekvatno na signale koji dolaze iz Evrope, sa tržišta?
Naša država uopšte nema proaktivnu strategiju. Kada bi sad pitali ministarku poljoprivrede kakva je naša pozicija, da li hoćemo da pratimo to što su evropski trendovi, pa da i mi nama postavimo neke targete za smanjenje potrošnje đubriva i pesticida, za povećanje organske proizvodnje i slično, vi ovde nećete dobiti nikakav odgovor. Tačnije, nećete moći nikako da kroz agrarnu politiku vidite u kom pravcu mi idemo.

Vidimo da je poljoprivreda veliki zagađivač, imamo li mi neku odbranu od tog zagađenja koje pravi poljoprivreda?
Nama poljoprivreda u ukupnoj emisiji gasova učestvuje otprilike na nivou bruto nacionalnog dohotka, oko 12 odsto. Inače, naša prosečna emisija po stanovniku je veća nego u Evropskoj uniji i ona dolazi prvenstveno iz energetike, iz termoelektrana. Ali zemlje zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima, spada u zemlje koje treba da smanje emisiju ali nemaju obavezu da pomažu drugima u tome kao što je slučaj sa razvijenim zemljama zapadne Evrope. Tako da su naši ciljevi relativno lako ostvarivi. I mi to možemo da iskoristimo za povećanje poljoprivredne proizvodnje i da popunjavamo prazninu na tržištu do čega će doći u Evropskoj uniji.

Ali mi imamo velike probleme sa izvozom, kakve su uopšte naše sposobnosti da povećamo izvoz?
Sa tri i po miliona hektara obradive površine Srbija može da bez problema pokrije svoje potrebe i da nam ostane dosta za izvoz. Naš izvoz je 2022. bio blizu pet milijardi evra. Da li može da bude veći? Definitivno može. Nažalost dosta nam u poslednje vreme opada proizvodnja po kojoj smo bili prepoznati, povrtarstvo i voćarstvo, za račun ratarstva. Naime, zbog subvencija po hektaru došlo je do ekspanzije ratarske proizvodnje iako je ona manje produktivna.

Kad smo kod subvencija, poslednjih godina one se stalno povećavaju, naročito su ove godine povećane, povećan je agrarni budžet. Kakvi su efekti takve politike, da li su to bačene pare?
Ovo što mi radimo su u najvećoj meri bačene pare. Ne želim da kažem da je podrška poljoprivrednicima generalno loša, nego je pitanje kako ih podržavate. Ovako kako ih mi podržavamo, tako što dajete plaćanja po hektaru i plaćanja po grlu, to je čisto bacanje para. Ne postoji nijedan agrarni ekonomista koji će vam reći da to doprinosi većoj produktivnosti, ili većem izvozu, ili većoj konkurentnosti, osim većem prihodu onih koji primaju te subvencije.

Evropa takođe daje po hektaru.
Tačno, ali Evropa je to učinila u trenutku kada više nije želela da povećava proizvodnju – do čega je doveo prethodni sistem cenovne podrške – nego je samo želela da omogući farmerima dobar standard bez povećavanja proizvodnje.

Kakva bi po vašem mišljenju trebalo da bude podrška poljoprivrednicima u Srbiji?
Mi moramo da imamo investicionu podršku. Naša ulaganja su izuzetno mala, kako god da gledate – po ukupnom broju traktora koje imamo, po broju novih traktora koji uđu u proizvodnju, po broju novih prerađivačkih kapaciteta i zato moramo da povećamo investicije. Zato budžet treba da bude orijentisan ka podršci investicijama. U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe, ode svega 1-2 odsto budžeta. Eto, mogli bi u tome da pratimo Evropsku uniju, ili da pratimo neke zemlje koje zaista jako napreduju, poput Albanije, koja 90 odsto svog budžeta daje za investicije. Moram ovde da podsetim, i Srbija je 2004, 2005, 2006. godine imala budžet koji je preko polovine išao za podršku investicijama. U tom slučaju može da se kaže da podrška ima smisla jer priprema

U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe ode svega 1-2 odsto budžeta

poljoprivrednika za tržišnu utakmicu, da on bude bolji. Ako vi njemu date 150 evra na njegovih sto hektara to je 15.000 evra, ogromna je verovatnoća da će on pre kupiti novi auto nego što će ulagati u poljoprivredu. A ako vi njemu date na njegovu investiciju 30 ili 35 odsto, ako kupi novi traktor ili napravi novu hladnjaču, onda ste sigurni da su pare uložene u nešto što će povećati konkurentnost.

Kako stoji stvar sa tržištima izvan Evropske unije, recimo sa Rusijom?
Rusija nikad nije prelazila 10 odsto našeg agrarnog izvoza, čak i kada smo jedino mi iz Evrope mogli tamo da izvozimo. Sada se izvoz smanjuje jer su i same rute mnogo komplikovanije. Jednostavno, nama je prirodno da izvozite u Cefta zemlje, da mi u potpunosti držimo ovo tržište i da izvozimo u Evropsku uniju koja je veliko bogato tržište sa dobrim standardima. Problem je što mi gubimo utakmicu na Cefta tržištu, konstantno nam opada udeo izvoza, zato što se oni isto tako otvaraju, i Bosna i Hercegovina, i Albanija, i Kosovo, i Crna Gora se otvaraju prema Evropskoj uniji. Mi u nekim proizvodima gde smo tradicionalno bili jako dobri, kao što su na primer mesne prerađevine, gubimo to tržište. To je s jedne strane rezultat a sa druge strane posledica velike krize u kojoj se nalazi naše stočarstvo.

A zašto je stočarstvo u krizi kad su tamo otišle najveće subvencije?
Upravo zato. Preko 70 odsto subvencija ide za vrlo mali broj stočarskih proizvođača. I to je sve počelo 2012. godine. U tom času Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, u mesu i mleku. Od tada se svake godine on smanjuje. Nova vlast 2012. suštinski menja agrarnu politiku, uvode se subvencije po grlu, za stočarstvo se izdvajaju ogromna sredstva koja od tada neprekidno rastu, evo i nedavno su opet subvencije povećane. Uprkos tome, spoljnotrgovinski bilans je sve lošiji tako da smo sad došli u situaciju da smo neto uvoznik svih tih stočarskih proizvoda. Znači što više para dajemo to su nam rezultati slabiji. Zašto je to tako za svakog ko se bavi ovim poslom je jasno, to smo gledali više puta, ne samo kod nas nego i u Hrvatskoj i Sloveniji. Prosto, velike subvencije destimulišu proizvodnju.

To se dešava i u Srbiji
To se dešava svuda, to su apsolutno uvek efekti subvencija tog tipa. Od 2012, kada imamo veliki suficit država s jedne strane povećava subvencije stočarstvu a s druge strane nam raste uvoz i smanjuje se izvoz.

Kome idu te subvencije?
Najpre kada je reč o sistemu dodele subvencija moram da kažem da veliki problem seljacima predstavljaju stalne izmene propisa. Srbija je svetski šampion u tome. U Srbiji se svake nedelje donese neka nova uredba koja menja uslove za dobijanje subvencija. A i u poljoprivredi, kao i u svakoj drugoj privredi jako je bitna stabilnost i predvidljivost. U Evropskoj uniji se po sedam godina ne menjaju propisi, ovde jedva da traju sedam dana.

Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra

Kada je reč o tome ko dobija subvencije, mali proizvođači čak ni ne mogu da ih dobiju zato što nemaju umatičena goveda. Kad bi se pravila analiza koliko ljudi zaista dobije te subvencije po grlu videlo bi se da je to relativno jedan uzan broj ljudi. Koliko tačno teško je reći pošto nema podataka. U Evropskoj uniji je sve je toliko transparentno da se zna ime svakog dobitnika subvencije i tačno se zna koliko je ko dobio, svaka firma, svaki pojedinac. Kod nas toga nema, pa se ne može ni tačno reći ko su korisnici subvencija, ali otprilike je kao neka proporcija 20:80, dvadeset odsto onih najvećih dobije osamdeset odsto para. Ne bi me čudilo da je kod nas to još i malo više.

Da li uspevamo da potrošimo sredstva iz evropskih fondova?
U prošlom finansijskom periodu od sedam godina Srbija je od EU dobila 175 miliona evra ili oko 25 miliona godišnje. Mi nismo uspeli da potrošimo tih 175 miliona, videćemo koliko ćemo vratiti, verovatno 60-70-80 miliona evra, preko trećine sigurno. Nismo ih koristili zato što je naša administracija sve jako sporo radila. Naša Uprava za agrarna plaćanja je razvlačila te projekte do besvesti.

Vlast je mnogo govorila o izvozu u Kinu kao velikoj šansi, da li su ispunjena obećanja?
Mi smo otvorili kinesko tržište i mi izvozimo. Nažalost, te cene su mnogo niže od onih koje dobijamo prilikom izvoza na Cefta tržište. Takođe, simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo možemo samo da pretpostavljamo. Lično mislim da Kina za nas nije nikakva šansa, jer u kineskim poslovima često nema ekonomije – u jednom trenutku traže ogromne količine robe a u sledećem momentu im ne treba ništa. Nikada budućnost ne bih bazirao na izvozu u Kinu.

Simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo, možemo samo da pretpostavljamo

Na čemu onda zasnivati tu budućnost?
Poljoprivredno okruženje se jako menja pod uticajem klimatskih promena i zahteva Evropske unije za izuzetno strogim propisima u vezi sa tim. Mi moramo da pronađemo naš interes i naše mogućnosti i takvom okruženju. Lično mislim da imamo dobre šanse ako se prilagodimo tim promenama. To može da bude jedan od novih pokretača rasta. Nažalost, mi u poljoprivredi nemamo apsolutno nikakvu viziju i nikakvu strategiju, nego imamo samo ad hoc rešenja, kao reakciju na proteste ovih ili onih proizvođača.

Dakle – reakcionarna politika, da se malo našalimo.
Baš tako. Zato mi se čini da ćemo i ovu šansu propustiti. Tim pre što ni opozicija nije bolja, vidim da sad neki obećavaju 300 evra po hektaru.

A šta bi mogli da budu ti pokretači razvoja?
Početkom dvehiljaditih nama je pokretač razvoja bilo to što smo imali poljoprivrednike. Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra. Od 2010. naovamo apsolutno smo po rastu uprosečeni sa svim ostalim zemljama, tj. sa novim članicama Evropske unije. Verovatno ćemo u sledećoj dekadi da padnemo još niže.

Da se zadržimo još malo na pokretačima rasta.
Drugi pokretač rasta bilo je otvaranje, mnogi su počeli da neke stvari uvoze, neke stvari da izvoze, dobili smo tržište, otvorila se Cefta u potpunosti. Sada moramo da pronađeno nove pokretače rasta. Kao što sam rekao to bi moglo da bude ovo susprezanje proizvodnje u Evropskoj uniji. Naša priroda još uvek nije u tolikoj meri uništena tako da mi imamo odlične prirodne resurse i prirodne uslove. Još jedan novi pokretač rasta trebalo bi da budu investicije. I to sam već rekao, u Srbiji se investira jako malo, naročito se malo ulaže u prerađivačku industriju. Treba stimulisati investicije

A šta bi trebalo da radi i uradi država?
Država najbolje da ne smeta. Poljoprivrednici će pronaći svoj put. Zapravo, država trebala da postavi neki jasan, transparentan okvir, da taj sistem bude uređen, da bude predvidljiv, da ne bude korupcije, da ne bude voluntarizma državne administracije. Poenta je da naš budžet nije mali, samo što ga bacamo i nije uopšte u funkciji razvoja, a nama je razvoj očajnički potreban. Mi jako zaostajemo i po prinosima. Recimo, kada bi naši ratari umesto osam imali 12 tona kukuruza po hektaru, ta razlika od četiri tone njima bi dole prihod od 600, 700, 800 evra; u tom slučaju 150 evra koliko dobijaju kao subvenciju potpuno je nebitno. Ali država radi sve kontra takvoj logici i toj računici.

Mijat Lakićević; foto: Zoran Raš
Novi magazin, 21. septembar 2023.

Netržišnim merama država uništava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija

Goran Živkov, agrarni konsultant

Odavno u Srbiji – a i, istine radi, u celom svetu – problem s hranom. S jedne strane, zbog rastućih cena, a sa druge, zbog opadajuće proizvodnje. To je tema razgovora s poljoprivrednim stručnjakom Goranom Živkovim, vlasnikom konsultantske kuće SEEDEV.

Prethodne nedelje u Srbiji je palo mnogo kiše. Da li je ona popravila stanje kultura čija se žetva očekuje – kukuruza, soje i suncokreta, pre svega?
Ne. Žetva svih ovih kultura je obavljana već početkom avgusta, kada je suša dostigla svoj vrhunac i kada je izgubljena zelena masa. Posle toga nema prostora za popravku. Opet, pošto se najavljuje da će u naredna tri meseca postojati značajan deficit vlage, naročito na području Vojvodine, ova kiša je važna da mogu da se poseju ozimi usevi. Uljana repica već treba da se seje.

Koliko je velika bila suša u Srbiji ove godine?
Izuzetno velika, kako po intenzitetu – jačini i dužini trajanja tako i po teritorijalnom obuhvatu. Za sušu su potrebne visoke temperature i/ili nedostatak padavina. Ove godine smo imali ekstremno niske padavine i visoke temperature u dugom periodu koji je bez izuzetka zahvatio celu Srbiju, tako da ne možemo, kako je to obično, da kažemo da su istočni delovi više stradali ili da su planinski zadržali vlagu i slično.

Da li je suša i u kojoj meri pogodila pšenicu. Imamo li je i za izvoz, treba li da strahujemo od nestašice brašna?
Pšenica je vegetacioni period završila pre početka suše i imali smo jednu sasvim prosečnu žetvu. Srbija ima višak pšenice, izvoz je intenzivan i ukoliko se u narednih nekoliko meseci ne pretera sa izvozom, koji bi doveo do toga da posle nemamo pšenicu za sopstvene potrebe, nemamo o čemu da brinemo. Osim, naravno, o ceni, za koju se očekuje da dodatno raste.

Kakav će biti ovogodišnji rod voća i povrća, veći ili manji nego prošle godine, koji proizvodi su prošli bolje, a koji gore?
Nijednoj poljoprivrednoj kulturi ne odgovaraju visoke temperature i malo padavina. Čak i pored navodnjavanja. Tako da će svi usevi koji rode u jesen kao što su jabuke, kruške, šargarepa, krompir i druge, imati manji rod, dok one koje su ranije rodile kao jagodičasto voće – maline, jagode, borovnice, odnosno koštuničavo voće – breskve, šljive, kajsije, kao i rano povrće, imaju pristojan rod.

Ovih dana se suočavamo s nestašicom mleka. Zašto?
Zbog izuzetno loše agrarne politike prema sektoru mleka, nedostatku i visokim cenama hrane, dodatno, kad su velike vrućine krave daju manje mleka, što važi i u slučaju slabijeg kvaliteta hrane. Troškovi su porasli više nego finalna cena i mnogi proizvođači gube novac ili ostvaruju prihode koji su manji nego ako bi radili druge kulture umesto proizvodili hranu za krave. Zato se odlučuju da smanjuju ili u potpunosti napuštaju proizvodnju mleka. Pre koju godinu Srbija je postala neto uvoznik mleka i mlečnih proizvoda i naš deficit se iz godine u godinu povećava. Pre samo desetak godina suvereno smo držali tržište regiona.

Šta se, s tim u vezi, dešava na tržištu mesa? Kakvog smisla ima zamrzavati cene generalno, tj. cenu svinjskog buta, konkretno?
Nema nikakvog smisla zamrzavati bilo koje cene, a pogotovo ne mesa i ne u ovakvim godinama. U slučaju mesa lakše se ulazi i izlazi u proizvodnju i iz nje, pa štete ne moraju biti toliko velike kao u slučaju mleka, gde nije lako napraviti nova stada mlečnih krava.

Može li i kako ovogodišnja suša uticati na predstojeću setvu šećerne repe i proizvodnju šećera?
Državno ograničavanje cena šećera je verovatno poslednji ekser u mrtvačkom sanduku šećerne industrije u Srbiji. Ove godine zasejane površine pod šećernom repom – 28.000 tona – najmanje su ikada zabeležene i dovoljne su da obezbede dovoljno šećera za domaće potrebe, ali ne i za ispunjenje izvozne kvote prema EU. Ugovorena cena za šećernu repu, troškovi energenata, troškovi transporta uz ovako malu proizvodnju dovode do visoke cene proizvodnje šećera. A sa druge strane, državnim merama se njegova cena ograničava. Interes proizvođača za setvu šećerne repe i prerađivača za proizvodnju šećera smanjuje se iz godine u godinu i nismo daleko od dana kada će taj interes u potpunosti nestati.

DRŽAVNO OGRANIČAVANJE CENA ŠEĆERA VEROVATNO JE POSLEDNJI EKSER U MRTVAČKOM SANDUKU ŠEĆERNE INDUSTRIJE U SRBIJI

Sve u svemu, kakve će biti posledice suše za srpsku poljoprivredu, za koliko će biti manji njen BDP?
Poprilično, pošto je značajan pad proizvodnje u mnogim velikim sektorima, a povećanje cene to ne može da nadoknadi.

Aktuelna vlast je pre nekoliko godina obećavala velike investicije u zalivne sisteme i povećanje procenta navodnjavanog zemljišta. Šta je zaista na tom planu urađeno i šta bi trebalo uraditi?
Lično sam video samo da je doneta Strategija za navodnjavanje, iz koje smo saznali da je bolje navodnjavati nego ne navodnjavati i da je još bolje ukoliko navodnjavamo visoko vredne kulture, koje stižu kasnije. Takođe sam video da je još dodatno centralizovan i uništen institucionalni sistem vodoprivrednih organizacija, da je privatizovan Institut „Jaroslav Černi“. Možda ima i drugih lepih stvari koje nisam video.

Kako se boriti protiv suše, da li je potrebna preorijentacija na nove sorte, genetski modifikovane tako da budu otpornije na nedostatak vode?
Između ostalih mera prilagođavanja i ublažavanja, nove bolje sorte jesu jedna od opcija. Da li GMO ili ne nije toliko ni bitno koliko je bitno da postoji sistem i da se aktivno radi s proizvođačima na ovim merama.

Da pređemo na međunarodni nivo. Kakva je situacija u regionu?
Kad je reč o suši, ista kao i kod nas. Kada je reč o razvoju slična je, s tim što neke zemlje, kao što su Hrvatska, Albanija, donose dobre odluke, pa imaju lep rast u mnogim sektorima.

Koliko je suša pogodila Evropu?
Ovo je, kako su Evropljani izvestili, najveća suša u poslednjih 500 godina, tj. otkad se prate meteorološki podaci. Pre svega je bila strašna po intenzitetu, ali isto tako po površini koju je obuhvatila, a to je celo prostranstvo Evrope, do granice Ukrajine i Belorusije.

Da li je suša zahvatila celu Planetu, tj. koji su njeni delovi prošli bolje, a koji gore?
Azija, Australija i Rusija imaju dobru proizvodnu godinu, Južna i Severna Amerika prosečnu, Afrika uobičajeno komplikovanu.

Preti li svetu glad? I u boljim vremenima Afrika je patila od nedostatka hrane. Kakva će posle ovako loše godine u tom pogledu biti situacija?
Pšenice će se proizvesti 5,6 miliona tona ili za 0,8 odsto manje nego prethodne godine. Kukuruza će biti 3,4 odsto ili 40 miliona tona manje, dok će soje biti više od 40 miliona tona više. Značajno smanjenje suncokreta od čak 13 odsto u odnosu na prethodnu godinu biće nadoknađeno povećanjem proizvodnje ostalih uljarica, koja će biti čak 50 miliona tona veća nego prethodne godine. Kada imate visoke cene, potrošnja pada, tako da će i ova smanjenja proizvodnje da se nivelišu s nivoom potrošnje. Problem je što neke države prave nefunkcionalne zalihe osnovnih prehrambenih proizvoda, pa je potrebna veća proizvodnja i bolja organizacija da bi roba stigla do krajnjih potrošača.

Preti li glad još nekim delovima čovečanstva?
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija.

Šta bi mogla da bude svetska perspektiva u proizvodnji hrane, s obzirom na klimatske promene?
Pronalaženje optimalne politike koja će pronaći balans između klimatskih promena, zaštite životne sredine i poljoprivrede obeležiće naredne decenije. Videli smo na nedavnim primerima kako će taj proizvodno-ekološki problem postajati i socijalni. Srbija zaostaje i čak se uopšte ne bavi ovim izazovima. SEEDEV zato želi da se sa ovim temama vrati i da počne na njima da radi u Srbiji, na profesionalan i sveobuhvatan način. Želimo da ove teme nametnemo kreatorima politike, proizvođačima i građanstvu.

Gejts

Kako ocenjujete napore koje u pogledu razvoja poljoprivrede ulaže Bil Gejts?
Već decenijama se njegova fondacija i on lično bave povećanjem hrane u Africi. Ja imam veliko poštovanje prema njemu, njegovom altruističkom pristupu i rezultatima koje postiže.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. septembar 2022.