Sukobila su se dva korifeja opozicione društvene scene, nekad (ili sad) viđena čak i kao kandidati za glavnog Vučićevog konkurenta. Dok vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, predsednik SANU Vladimir Kostić misli da nije naše
Iluzija je da će Srbiju primiti u Evropsku uniju – kaže u Vremenu Branko Milanović. Moguće da je tako, ali u obilju drugih, ta je iluzija još i najmanja. Mnogo je veća fantazija da je za Srbiju najbolja (do)sadašnja politika sedenja na četiri stolice. A upravo tu politiku podržava i danas verovatno u svetu najpoznatiji srpski ekonomista: “Te strategije sedenja na četiri stolice možda bi se držao i neko drugi ko bi bio na vlasti”, rekao je istom prilikom. Opozicija, koja ultimativno traži dijalog, nije osetila potrebu da polemiše sa ovim Milanovićevim stavovima. Verovatno zato što i sama tako misli. Makar njen najveći deo.
Ali, da se vratimo korak nazad, zašto je članstvo u EU za Srbiju iluzija? Zato što, objašnjava Milanović, Unija u svojim redovima ne želi “države koje su opterećene unutrašnjim problemima upravljanja, vladavine prava ili slobodnih izbora”.
Ovo nas dovodi do paradoksa. Jer, upravo (spoljna) politika za koju Milanović kaže da je najbolja, Srbiju udaljava od one (unutrašnje) politike koja jedino može Srbiju da dovede do onog navedenog (verujemo i za Milanovića) poželjnog stanja obuhvaćenog pojmom pravne države.
Kina, koju Milanović vidi kao srpski ekonomski oslonac, zapravo je uzrok velikog zagađenja. Ne samo ekološkog (Bor, Smederevo) nego i finansijskog (skupi krediti, naduvane cene), ali i političkog jer se Kina pojavljuje kao sve veći investitor u aktuelnu vlast.
Kada je pak o Putinovoj Rusiji reč, njen maligni uticaj na Srbiju dobro je poznat. Ipak, računalo se (računa tako i Milanović) da zbog svoje energetske zavisnosti od Rusije Srbija nema drugog izbora. Gasovod Balkanski tok je, međutim, doneo jednu slabo primećenu, a takoreći epohalnu novost. Označio je, makar potencijalno, ali u sasvim doglednoj budućnosti, prekid zavisnosti Srbije od (prirodnog gasa iz) Rusije. To još, doduše, ne znači i od ruskog gasa jer će ga i dalje kupovati, ali ne direktno od Rusije nego (posredstvom Bugarske) od Evropske unije. (I po nižim cenama nego ranije – 155 naspram 240 dolara.)
Možda se ovim, s novinarskog stanovišta sad već davnim Milanovićevim intervjuom ne bismo ni bavili, da u međuvremenu nije pokrenuto – mada zapravo sa dnevnog reda nikada nije ni skidano – večno pitanje svih srpskih pitanja: Kosovo.
Sukobila su se dva korifeja opozicione društvene scene, nekad (ili sad) viđena čak i kao kandidati za glavnog Vučićevog konkurenta. Dok vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, predsednik SANU Vladimir Kostić misli da nije naše.
Jedini pravni i politički, pa ako hoćete i (nad)državni okvir u koji zajedno mogu da stanu i Srbija i Kosovo – što Srbiji daje najveće šanse da “dole” sačuva i naciju i nacionalnu baštinu – jeste Evropska unija. U tom slučaju ne mora da čeka ni onih 100 godina, koliko vladika Grigorije misli da može da (se) unapred vidi.
Akademik Kostić se ljuti na evropsku hipokriziju i birokratiju. Ima toga, nije da nema, ali je problem u tome što ih Srbija već decenijama obilato hrani, dajući im za sve njihove poteze praktično savršen alibi. Ovde se odavno (osim kratkog Đinđićevog razdoblja) odnos prema Evropi iskazivao podizanjem srednjeg prsta ili nadole, a ne nagore okrenutim palcem.
Sve u svemu, od zemnog gasa i sasvim prizemnih interesa, pa sve do “nebeske Srbije”, nema nam boljeg rešenja, partnera i društva od Evropske unije.
To je, zapravo, i jedino realno. Sve drugo je iluzija.
Mijat Lakićević
Novi magatin, 14. januar 2021.