telekom | Mijat Lakićević

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Jan Palah na Kalemegdanu

Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća

Verujem da svaki građanin Češke Republike zna ko je Jan Palah, pa verujem da to zna i predsednik češke vlade Andrej Babiš. A i vlasnik Telenora Peter Kelner morao bi to da zna.

Ne verujem, međutim, da je to poznato i većini građana Srbije, naročito onim mlađim, pa ću pružiti osnovnu informaciju. Jan Palah je mladić, Čeh naravno, koji se u znak protesta januara 1969. polio benzinom i zapalio na glavnim praškom trgu Vaclavskim namjestima, pošto je nekoliko meseci ranije Sovjetski Savez okupirao Češku.

To znači da Česi imaju osećaj šta znači boriti se za slobodu.

Zbog toga ni češkom premijeru ne može biti svejedno ako neko iz češke dolazi da okupira Srbiju. Ako mu je češki ambasador, povodom sporazuma Telekoma i Telenora da unište SBB, stvarno rekao da se tu radi o “sporu između privatnih kompanija” – kao što je Babiš izjavio na konferenciji za štampu prilikom svoje posete (10. februara) Beogradu – onda je sasvim krivo informisan. Jer, najmanje se tu radi o veličini tržišnog “kolača”. Mnogo su krupnije stvari ovde u igri; u krajnjoj liniji reč je o slobodi. Otud, iako Telenor jeste u privatnom vlasništvu, nijedna nacija, a pogotovo njeni najviši predstavnici, ne smeju da se “prave ludi” ako se pod njenom zastavom, u njeno ime takoreći, u nekoj zemlji gaze sloboda i osnovna ljudska prava. Doduše, ne čini se to sada tenkovima, kao Sovjeti pre 50 i kusur godina, sredstva “komunikacije” su danas mnogo sofisticiranija, ali je suština ista. A ima još jedna sličnost: kao što su pre pola veka postojali neki domaćini, tj. Česi, koji su pozvali Sovjete da dođu u Češku, tako i danas postoje neki domaćini Srbi, koji su pozvali Čehe da dođu i za njih obave prljav posao u Srbiji.

Beograd je tada pružio podršku češkom narodu, ne bi bilo rđavo ako bi se Prag toga sada setio.

A da se ovde ne radi ni o kakvom poslovnom dogovoru ili ugovoru između srpske državne kompanije Telekom i češke kompanije norveškog imena (trebalo bi zbog toga da se zabrinu i Norvežani) nego o političkom sporazumu, pokazao je i dokazao ovih dana sam Telenor. To jest, njegovo beogradsko rukovodstvo. Kompanija Telenor je, naime, tužila urednike televizije N1 i portala Nova S i istovremeno zatražila da se ovim medijima zabrani emitovanje bilo kakvih vesti o Telenoru. Eto kako je ova nestrpljivost zapravo pokazala netrpeljivost i razotkrila prave namere ne samo Telekoma nego i Telenora. Gašenje slobode, slobodne reči i slobodnog duha – to je njihov glavni, ultimativni cilj. Pred tim saznanjem sve drugo, naročito ono prošlo, što se može staviti na teret SBB-u, N1 i Novoj S postaje, makar trenutno, irelevantno.

Uprava Telenora žali se još u pomenutoj tužbi da je pretrpela štetu, koju je sama procenila na oko milion evra. Verujem, u ovom slučaju, da u tome ima istine. I dobro je da je tako. Ali za to je kriv sam Telenor. Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća.

Niko se neće spaliti, ne brinite, ali javno spaljivanje ugovora hiljada Telenorovih klijenata, recimo, ispred njegove poslovne zgrade ili ispred češke ambasade, ili bojkot Telenorove mobilne telefonije, nešto je što nije teško zamisliti. A ni organizovati. Bar se takav zaključak može izvući iz raspoloženja ljudi na društvenim mrežama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. februar 2021.