Ko je danas na političkoj sceni Srbije spreman da penzije i plate u javnom sektoru smanji 15 odsto; da “na ulicu pošalje 100.000 radnika (50.000 zaposlenih u javnom sektoru i 50.000 zaposlenih, iako samo fiktivno, u tzv. preduzećima u restrukturiranju); da proda Telekom; da privatizuje deo EPS-a; da podigne cenu struje za 30 odsto; da privatizuje dobar deo ostalih državnih i komunalnih preduzeća; da poljoprivredu prepusti seljacima i dozvoli prodaju zemlje strancima; da Rusima kaže baj, baj; da se bezuslovno i bezrezervno opredeli za Evropsku uniju; da traži prijem u NATO?

Ode i Vučić. I njemu je odzvonilo. I nije mi žao, daleko mu lepa kuća, sve bi nas k’o mačiće podavio u onom Beogradu na vodi. Na kraju krajeva, tako mu i treba. Imao je takoreći nekontrolisanu političku moć. Dobio je gotovo plebiscitarnu podršku za reforme na izborima – i u tom smislu Kori Udovički je u pravu – ali, umesto da silovito jurne u reforme, Vučić čeka, okleva.

Šta čeka, zašto okleva?

Više je mogućih odgovora i moguće je da u svakom ima pomalo istine. Prvo, te reforme zaista jesu bolne: smanjivanje plata i penzija, otpuštanja, zatvaranje firmi, stečaj, bankrot… Ko to voli da radi? Naravno, to je moguće uraditi i bolje i gore, taj “hirurški rez” može biti manje ili više vešto izveden tako da se prolije manje ili više krvi, figurativno govoreći, razume se, ali bez “krvi” ne može. Tek posle toga, tj. u najboljem slučaju istovremeno i paralelno, ali nikako umesto, dolazi ono što se zove popravljanje poslovnog ambijenta, privlačenje investitora, otvaranje novih radnih mesta itd.

Drugo, Vučić zna da u stvari njegovo biračko telo njemu nije ni dalo podršku za reforme nego da hapsi, preti i, uopšte, trenira strogoću, da uzgred “navata” i nekog stranog investitora, ali da “u sistemu” ništa suštinski ne menja. Doduše, jeste Vučić pobedio sa sloganom “Svom snagom u reforme”, ali su, prvo, te reforme bile potpuno nedefinisane, a drugo, najveći broj njegovih glasača mislio je na jedan drugi, konkretniji i ubojitiji, izborni poklič: “svom snagom protiv korupcije”. I oni su verovali da će se reforme manje-više na tome iscrpiti, naročito posle Vučićevog oštrog predizbornog razlaza sa ljutim zagovornikom ljutih reformi Sašom Radulovićem.

A videli smo – i Vučić i mi – kako je prošao Radulović. Sad je to zaboravljeno, ali nisu samo radnički sindikati, nije se samo “kuka i motika”, nego se i “pero i nalivpero” diglo protiv kratkotrajnog ministra privrede i njegovog navodnog neoliberalizma. Uostalom, Radulovićev više nego skromni izborni rezultat dobro pokazuje koliko je Srbija spremna da “optira” za tu opciju.

Treće, ma koliko se preobrazio u poslednjih godinu-dve, teško je poverovati da je Vučić u tako kratkom roku mogao da postane ubeđeni liberal i zagovornik radikalnih promena, po “diktatu” Vašingtonskog konsenzusa i Međunarodnog monetarnog fonda. Negde, makar duboko, u njemu još uvek čuči populista sa hlebom od tri dinara, a ne reformista modernizator.

Kad smo već kod MMF-a, to je četvrto, zar većina u Srbiji – opet, da naglasimo, ne među običnim svetom nego među elitom – na MMF ne gleda kao na savremenog kolonizatora koji koga god se dohvatio nema koga nije upropastio. O pošastima globalizacije da i ne govorimo.

Tako smo, takoreći neosetno, prešli na teren spoljne politike. Orijentacija na Evropsku uniju u Srbiji ima mnogo uticajnih protivnika, iako oni, kada kritikuju premijerovih prvih sto dana, to neće pomenuti. Od Vučićevog rezolutnog – makar samo deklarativno – opredeljenja da četiri Jeremićeve i Dačićeve “stajne noge” srpske spoljne politike zameni praktično samo jednom, Evropskom unijom sa naglaskom na Nemačkoj, mnogima se diže kosa na glavi.

Ulazak u NATO, to je šesto, niko ne sme ni da pomene. Ono što je (u do juče) zaostaloj, patrijarhalnoj crnogorskoj državici postalo i stvarno i moguće, u Srbiji je nezamislivo.

Konačno, najvažnije, sedma je Rusija. Otkako su Miloševićevi generali, na čelu sa Mirjanom Marković, tamo našli sklonište od međunarodne i naše ovdašnje kakve-takve pravde, ona u Srbiji nije imala više krtica niti jače uporište.

To je “skrining” društvenog stanja, mnjenja i raspoloženja u Srbiji danas. Ako se sve to – taj idejni, socijalni, politički galimatijas – ima u vidu, nekako i nehotice čoveku se smekša srce. Znam da će nekome ove reči zazvučati bogohulno i da sam dirnuo u osinje gnezdo “pokazujući” empatiju za Vučića. Ali, ne radi se ni o kakvoj empatiji za bilo koga. Radi se o pitanju: da li u srpskom društvu ili, još bolje, preciznije, da li u srpskoj društvenoj (političkoj, intelektualnoj, poslovnoj) eliti postoji istinski i suštinski konsenzus oko toga gde Srbija treba da ide, odnosno “šta da se radi”?

Ko je danas na političkoj sceni Srbije spreman da penzije i plate u javnom sektoru smanji 15 odsto; da “na ulicu pošalje 100.000 radnika (50.000 zaposlenih u javnom sektoru i 50.000 zaposlenih, iako samo fiktivno, u tzv. preduzećima u restrukturiranju); da proda Telekom; da privatizuje deo EPS-a; da podigne cenu struje za 30 odsto; da privatizuje dobar deo ostalih državnih i komunalnih preduzeća; da poljoprivredu prepusti seljacima i dozvoli prodaju zemlje strancima; da Rusima kaže baj, baj; da se bezuslovno i bezrezervno opredeli za Evropsku uniju; da traži prijem u NATO? A sve je to, uz možda jedan, najviše dva izuzetka, neophodno i neizbežno da bi Srbija stala na put normalnosti i da bismo mi u Srbiji jednog dana mogli da živimo kao sav normalan svet, tj. u pravnoj državi čiji je temelj i osnovni preduslov privatizacija, tj. privatna svojina. Ne obrnuto. Vladavina prava je kao engleska trava: treba vam jedno 300 godina da je šišate i zalivate da bi bila prava. A mi, uzgred, živimo u zemlji u kojoj ljudi “zaduženi” za odbranu i izgradnju pravne države, mislim naravno na advokate, izbegavaju plaćanje poreza gore od najgoreg kafedžije sa neke provincijske periferije…

Ko je spreman, dakle, da uradi sve ono što je gore “taksativno” navedeno? A da ima više od pet odsto glasova, razume se? Mada, kad malo bolje razmislim, ne mora ni tih pet odsto da ima.

I da li bi taj “da sam ja netko”, ko bi se usudio da tako nešto započne, imao podršku svih današnjih najoštrijih Vučićevih kritičara?

U tom trenutku, sa tim pitanjem na usnama, probudio sam se. Vučić je i dalje na svom mestu, a Dačić, Pajtić, Tadić… na svom. Ode sanak pusti. Ili je to bila noćna mora? Odlučite sami.

Mijat Lakićević

3. avgust 2014.