Sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, manje-više je pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu
Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli iako to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušava da prevari Brisel kao „kodža“ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta).
Vidi se to iz njegovog rečnika – prihvatio je, recimo, termin „kolektivni Zapad“, koji koriste najljući neprijatelji Evrope i Amerike – ali i, što je naravno mnogo važnije, iz njegovih stavova. Prihvatajući, naime, Putinovu i Đinpingovu „mantru“, i Aleksandar Vučić kaže da se politika Zapada „svodi na to da nameće svoje vrednosti od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije“.
Kao da Egipćani, Indonežani, Rusi, Kinezi… ne ljube slobodu, ne vole demokratiju, ne žele pravnu državu nego im sve to treba silom nametati. Upravo je suprotno: razni diktatori, veliki i mali, pokušavaju na sve načine da onemoguće i spreče prodor slobode i demokratije, kako u njihove tako i u druge zemlje. U tome ne biraju sredstva, pa se, evo, i na globalnom planu povezuju i udružuju da bi svoje narode zadržali u ropstvu i neznanju.
Evropska unija je mirovni projekat, projekat „za“, vođen pre svega htenjem evropskih nacija da urede i poboljšaju međusobne odnose, dok je BRIKS projekat „protiv“, inspirisan potrebom autoritarnih režima Rusije i Kine, usmeren prvenstveno protiv „zapadnih vrednosti“ koje ugrožavaju tu njihovu poziciju.
Takozvane zapadne vrednosti – takozvane jer su zapravo opštečovečanske, samo što su na Zapadu kao takve i priznate i ugrađene u politički sistem – ne mora niko sa strane da nameće ljudima i narodima, one su njihova nasušna potreba, kao vazduh i voda.
Liberalno-demokratske zemlje mogu ponekad, možda i ređe nego što bi prilike zahtevale, s manje ili više uspeha u tome da im pomažu, kao što su dvehiljadite pomogle građankama i građanima Srbije, koji su sloganom „Slobo – Sadame“ najbolje izrazili suštinu tadašnjeg režima, da zbace jednu pljačkašku i ubilačku, zločinačku vlast.
Da je Vučiću zbilja stalo do parole „Balkan balkanskim narodima“, on bi znao da to zapravo znači prihvatanje evropskih vrednosti. Jer, nukleus Evrope, rodno mesto zapadne civilizacije, nalazi se upravo na Balkanu, u drevnoj Atini. Odatle se ona proširila po celom svetu, ne zahvaljujući vojnoj sili (iako je, nažalost, i toga bilo) nego zahvaljujući snazi svoje ideje.
Kao što postoji veza između vrednosti na kojima počiva neka zajednica i karaktera političke vlasti u njoj, tako postoji veza između kvaliteta jedne države i kvaliteta njenog novca. Vučić ne shvata da (američki) dolar kao svetsku valutu niko nije nametnuo niti je to neko planirao nego je do toga došlo spontano, na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Ključnu ulogu u tome odigrale su institucije, ne samo centralna banka nego i druge koje su ograničavale moć i samovolju vladara (bilo naslednog bilo izabranog). I nije reč o tome (kao što po „nacionalnim medijima“ tumače Vučićevi čauši) da sentenca ispisana na novčanici od jednog dolara – In God We Trust – znači da je dolar taj bog u koga Amerikanci veruju već, upravo suprotno, ona ukazuje na moralne temelje jednog društva, od njegovog dna do vrha i sve do jedne tako profane stvari (mada je, zapravo, vrlo sofisticirani proizvod) kao što je novac.
Svaki prosečan, da tako kažem, roditelj razmišlja o tome u kakvoj zemlji želi da žive njegova deca. Nije mu potrebno da ga na to podseća nekakav šeik. Šta onda hoće da poruči Aleksandar Vučić kad kaže da mu je to trivijalno pitanje postavio vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata. U stvari, odgovor je u drugom delu Bin Zajedove rečenice – mada nikad nećemo saznati da li je on to stvarno rekao ili je samo poslužio kao Vučićev „medijum“ – onom gde Vučića opominje da razmisli na koju će stranu Srbija, tj. da li će biti „uz najrazvijenije zemlje sveta koje neće biti isključivo na Zapadu“, te da „ne vodi(m) politiku samo na tri ili četiri godine, do kraja mandata već da gleda(m) u budućnost“. (Ovo pre liči da mu je rekao Zoran Đinđić.)
Sve(t) će se promeniti iz temelja, samo Emirati i Mohamed Bin Zajed neće. Tako ispada po arapskom šeiku za koga Vučić misli da „dobro razume šta se u svetu zbiva“. Vučić očigledno nije načisto kome se „privoleti carstvu. Tim pre što će, kako ističe, „Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.
Predviđa li to Aleksandar Vučić propast Zapada ili makar Evrope? (Uzgred, ko su ti „varvari“ koji stoje pred kapijama Evrope danas? Ne verujem da bi se odgovor koji se nameće svideo njegovim prijateljima sa Istoka.) Računa li da će Istočno, sa Moskvom kao „trećim Rimom“, opstati? Ne bi s tom prognozom bio ni prvi ni poslednji, a ni usamljen u Srbiji kakva je ona danas, čemu je, uostalom, i sam dao veliki doprinos. Nije čudo, otud, da gaji „čelično prijateljstvo“ i „bratske odnose“ s najvećim diktatorima širom sveta. Možda Vučić zaista u tom i takvom svetu vidi svoju i budućnost svog sina, ali omladina Srbije, kao što pokazuju i najnovije ankete, svoju budućnost vidi na suprotnoj strani. Uostalom, baš kao i stanovnici „obećanih“ zemalja. Ne samo, pa ni pre svega žudeći za materijalnim bogatstvom nego tražeći slobodu, demokratiju, vladavinu prava.
Tako da sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, sve je to manje-više pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2023.