Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju

Kao što srpskom fudbalu ne treba evropski dokazani Nemanja Vidić, tako ni srpskoj košarci ne treba evropski dokazani Željko Obradović. Vidić je oteran besramnom kampanjom, tj. povukao se kada je shvatio da je Skupština FS Srbije organizovana bolje nego ona čuvena 8. sednica CK SK Srbije.

Kampanja protiv Obradovića je u toku i zahuktava se. Košarkaš Partizana Matijas Lesor je tu samo kolateralna šteta (naravno, zbog udaranja protivničkog igrača Filipa Petruševa, treba da bude primereno kažnjen) kao što je kolateralna šteta i oštećeni Petrušev, koga primoravaju da se povlači po policiji i radi ono što očigledno nije izabrao svojom voljom.

U stvari, kada je o Obradoviću reč, to je samo nastavak prošlogodišnjeg pokušaja (o čemu sam već pisao) eliminacije najtrofejnijeg evropskog trenera (devet titula šampiona „Starog kontinenta“) iz domaćeg sporta. Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju.

Zašto je Dragan Džajić stavljen na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije videlo se već u njegovom „inaugurativnom“ govoru, kada je rekao da „radikalnih promena neće biti“, a još bolje po njegovoj prvoj odluci – da na mestu generalnog sekretara FSS ostane Jovan Šurbatović. Reč je o čoveku za koga je šira javnost čula tek kada je obelodanjeno da je on za plasman fudbalske reprezentacije na svetsko prvenstvo u Kataru dobio 350.000 evra, tri i po puta više od fudbalera koji su taj plasman izborili (po 100.000 evra). Jer, zamislite ovo, takav je, naime, Pravilnik.

Smisao rečenice (za slabije upućene, iz saopštenja KK Crvena zvezda) malo prepričano: „ABA liga će biti liga svih klubova ili je neće biti“ isti je kao one čuvene izjave Slobodana Miloševića: „Srbija će biti cela ili je neće biti“. To je duh i pečat Miloševićevog vremena. Ta pretnja, od pre tri i kusur decenije, kao što znamo, posle godina stradanja i silnih žrtava, najviše se obila o glavu srpskom narodu.

Valjda im se to neće ponovo dozvoliti.

Sve ovo što se dešava u sportu (fudbal i košarka nisu izuzeci, to je pravilo, samo u drugim oblastima, koje nisu tako masovne, slični slučajevi ne izazivaju toliku pažnju javnosti) samo je nekoliko kockica u mozaiku raspolućenog srpskog društva. To jest, društva u kojem se zaoštrava polarizacija i u kojem jača represija. O razmerama svedoči činjenica da ni noseći stubovi državne strukture to više ne mogu da podnesu – čak su se i državni tužioci pobunili. Nakon čega je vrlo brzo tužiteljki koja je među prvima digla svoj glas iz vrhova aktuelne vlasti stigla neskrivena pretnja: „Loše ćeš proći.“

U situaciji kada ljudi koji su silom svoje profesije malo više prisutni na javnoj sceni bivaju prinuđeni da napuštaju svoja prebivališta, čak i da se sklone u inostranstvo, na tajne adrese, te reči imaju posebnu, zlokobnu težinu.

Prirodna posledica takvog stanja je neka vrsta „institucionalizacije“, te podele formiranjem tzv. narodnog pokreta za državu. Tada će, naime, svi koji nisu u tom pokretu (ili nisu izričito uz taj pokret) moći lako da budu proglašeni za državne neprijatelje i narodne izdajnike.

Krajnji smisao narodnog pokreta za državu jeste, u stvari, narodna država. To je pak devetnaestovekovni koncept prema kojem se, kako je pisala Latinka Perović, država vidi „kao velika zadruga koja organizuje proizvodnju i obezbeđuje pravednu raspodelu“.

Naravno, 150 godina kasnije, ambijent i forma moraju biti drugačiji, ali zar se Aleksandar Vučić u Srbiji danas ne ponaša kao neki pater familias, tj. domaćin zadruge koji brine o svemu i odlučuje o svačemu – i da za čeljad bude hleba, i ko će šta da radi, pa i o tome ko može, a ko ne može da dobije nacionalnu penziju.

Naravno, i da stadioni budu pravilno raspoređeni po celoj Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2023.‘