Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. pokušao da otvori kosovsko pitanje, Koštunica je rekao da nije vreme. Od tada je prošlo dve decenije, a vremenske prilike samo su se pogoršale. Iz svake ozbiljnije analize jasnoo je da se tu na budućnost zapravo i ne računa

Kako proces (kakve takve) konsolidacije i objedinjavanja opozicije odmiče, sve je izglednije da će jedan od glavnih vezivnih elemenata njene platforme biti – zamrznuti konflikt. Reč je, naravno, o odnosu prema Kosovu. Iz nedavnog intervjua predsednika DSS-a Miloša Jovanovića Danasu, recimo, nedvosmisleno proizlazi da veći deo Saveza za Srbiju ima stanovište da razrešenje (ili presecanje, kako god) kosovskog čvora treba ostaviti za “bolja vremena”. Isto zagovara i dobar deo intelektualne elite, koji nije, makar ne direktno, partijski angažovan. Dakle – reč je o prilično rasprostranjenom stanovištu.

Prvo što ovde privlači pažnju jeste da niko od zagovornika tog stanovišta ništa ne govori o tome kako bi ta bolja vremena trebalo da izgledaju niti kada će doći. Setimo se, kada je Zoran Đinđić krajem 2002. pokušao da otvori kosovsko pitanje, Vojislav Koštunica je rekao da još nije vreme. Od tada je prošlo gotovo dve decenije, a vremenske prilike samo su se pogoršale. U stvari, pošto svaka iole ozbiljnija analiza pokazuje da se bolja vremena u dogledno vreme ne mogu očekivati, jasno je da se tu na vreme, tj. na budućnost, zapravo i ne računa. Ono sa čim se stvarno računa, to je – inat. Drugim rečima, ne vodi se računa ni o posledicama, tj. ceni takvog stanovišta. Cenu zamrzavanja treba platiti, bez obzira na to kolika je. Pogotovo što je zagovornici tog stanovišta neće platiti; platiće je “sirotinja raja”, da se tako figurativno izrazimo.

Kad smo, međutim, već kod cene, jasno je da će ona biti vrlo visoka. Prema proceni koju je sredinom aprila iznela grupa stručnjaka, na čelu sa Miladinom Kovačevićem, direktorom Republičkog zavoda za statistiku, zamrznuti konflikt bi imao teške demografske i ekonomske posledice. Broj stanovnika Srbije 2060. godine bio bi gotovo prepolovljen, tj. sveden na četiri miliona, dok bi bruto domaći proizvod bio manji za oko 30 milijardi evra.

Još jednu dimenziju, ekološku, ovog problema pruža i skorašnja studija Fiskalnog saveta. Prema toj studiji, Srbiji za rešavanje nagomilanih ekoloških problema u narednih 10-15 godina treba 8,5 milijardi evra. Jasno je da pare za te investicije mogu doći samo iz i uz pomoć Evropske unije. U suprotnom, Srbija (p)ostaje i bukvalno zemlja nezdrava za život.

Sa druge strane, otklon od Evropske unije neminovno bi doveo do još većeg uticaja Rusije – koja već ionako obilato finansira srpske desničare – a i Kine. Oslonac na danas najmoćnije autoritarne režime u svetu nesumnjivo bi doveo do negativnih posledica na političke i opšte društvene prilike u Srbiji. Na demokratiju i vladavinu prava, pre svega. Ali, imao bi nepovoljne posledice i po ekonomiju. Jer, poslovi sa Rusijom i Kinom, kao što je na ovom mestu već više puta pisano, zapravo Srbiju drže u podređenom položaju, tako da iz tih aranžmana i ruske i kineske firme izvlače nesrazmerno veće koristi. Što već samo po sebi vodi našem daljem zaostajanju.

Konačno, ni nada da će propagiranje zamrznutog konflikta doneti kratkoročnu korist, to jest (preko potrebnu) smenu Vučića sa vlasti na izborima, ne čini se realnom. Zamrznuti konflikt održava Vučića na vlasti. Vučić, kao što je demonstrirao svih ovih godina, vrlo vešto (ma koliko se mnogima ne dopada da se Vučiću pripisuje bilo kakva veština) jaše oba konja – i nacionalističkog i evropejskog. Štaviše, on je u narodnoj nošnji mnogo uverljiviji nego u građanskom odelu. I on će u Evropu ujahati – ako do toga ikada dođe, razume se – ne kao najveći srpski Evropejac nego kao “najveći navijač Novaka Đokovića”. Misliti da se Vučića može pobediti na nacionalističkoj platformi, velika je zabluda.

Ako je, naravno, o zabludi – makar kod pojedinih aktera ove utrke, kao kod Vuka Jeremića, na primer – uopšte reč. Naime, nacionalisti (i njihovi ruski mentori) uopšte neće imati mnogo problema da prihvate taj (novi) Vučićev salto. Vučić u novoj staroj nacionalističkoj ulozi na vlasti za njih je manje zlo od Srbije u Evropi i normalizacije odnosa sa Kosovom zajedno. Kao što je, uostalom, i Slobodan Milošević bio prihvatljiv u svojoj ranoj nacionalističkoj fazi i bio odbačen tek onda kada je pokušao da promeni politiku. Odnosno, kada su računi tog stanovišta počeli da stižu na naplatu, pa je trebalo na brzinu oprati biografije.

Sve u svemu, niti ćemo rešiti Kosovo niti ćemo se rešiti Vučića.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 17. jul 2018.