Monthly Archives: februar 2019

Prizren otvoren grad

Kada se moto nacionalista “prvo nacionalna država, onda sve ostalo” primeni na Kosovo, to znači da će kosovske vlasti dobiti više slobode da rade šta hoće na teritoriji pod svojom kontrolom. Jaka Evropska unija, sa svojim pravilima i pravima, najveći je zaštitnik Srba na Kosovu

Kažu da su pre 630 godina, posle boja na Kosovu, zvona zvonila čak u Parizu. Danas bi mir na Kosovu imao još širi odjek. Pa ipak, kao da smo bliži nekom novom ratu nego miru. Zapravo, bitku već imamo, samo što, da parafraziramo Slobodana Miloševića od pre 30 godina, ona više nije oružana, mada ni mogućnost da se takva ponovo desi još nije sasvim isključena. U svakom slučaju, zamrznuti konflikt, čini se, ima najviše vatrenih pristalica.

Oni svoje opredeljenje zasnivaju na dve premise. Prva bi se mogla izraziti kao: “Slaba Unija – jaka Srbija. Setićete se da su srpski nacionalisti zagovarali tezu “Jaka Srbija – jaka Jugoslavija”, te da su optuživali komuniste da su posle Drugog svetskog rata primenili princip “Slaba Srbija – jaka Jugoslavija”. Sada su “obrnuli ćurak”, pa tvrde da interesima Srbije više odgovara slaba Evropska unija, tačnije da bi joj najviše odgovaralo da Unije uopšte ne bude. Nedavno je na jednoj televiziji ministar spoljnih poslova i potpredsednik Vlade Ivica Dačić govorio kako će na izborima za Evropski parlament pobediti tzv. suverenisti, tj. protivnici jačanja Evropske unije. To je dobro za Srbiju, tvrdio je dalje Dačić, jer će oni, navodno, imati više razumevanja za poziciju i zahteve Srbije u vezi sa razrešenjem kosovskog čvora.

Stvari, međutim, stoje potpuno suprotno. Suverenisti su u stvari nacionalisti – protiv kojih bi, “po definiciji”, socijalisti trebalo da budu, ali to je druga priča – koji, opet “po definiciji”, insistiraju na jačanju nacionalne države i manje brinu o univerzalnim ljudskim slobodama i pravima. Njihov moto je: prvo nacionalna država, onda sve ostalo.

Kada se primeni na Kosovo, to znači da će kosovske vlasti dobiti više slobode da rade šta hoće na teritoriji pod svojom kontrolom. A to dalje znači veću opasnost da će slobode i prava srpskog stanovništva, njegove ustanove i imovina, biti ugrožavani bez mogućnosti da neko “sa strane” interveniše. Jaka Evropska unija, sa svojim pravilima i pravima, najveći je zaštitnik Srba na Kosovu.

Druga teza zagovornika zamrznutog konflikta glasi: Vreme radi za nas ili “Dogodine u Prizrenu”. Naravno, to je svojevrsna “replika” jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. Zašto?

Jevrejska ideja/politika imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su posedovali (i poseduju) veliki deo svetskog bogatstva. Neuporedivo veći nego Srbi danas. Zahvaljujući tome, mogli su mnogo više da utiču na postupke najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu. Recimo, na Ameriku mnogo više nego Srbija na Rusiju. Da ne govorimo o razlici između američke i ruske moći.

Drugo, Jevreji su kao nosioci finansijskog kapitala bili neka vrsta pionira globalizacije. Oni koji zastupaju tezu”vreme radi za nas” zapravo su protivnici globalizacije i liberalizacije. A to je kao da se borite protiv okretanja Zemlje oko svoje ose.

Umesto “Dogodine u Prizrenu”, Srbija trebalo da zastupa parolu: “Prizren – otvoren grad”. Dakle, gde god da bude granica između Srbije i Kosova, ona treba da bude otvorena. Da bude dozvoljen slobodan protok robe, kapitala i ljudi. Na taj način će Srbija imati najviše mogućnosti da bude prisutna na Kosovu. Zapravo, jedino tako će “dole” moći da opstane. Jer će moći da investira: i finansijski i intelektualno, kako u privredu tako i u kulturu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2018.

Saveznici za Srbiju

Đilas misli da je njegov odgovor u Briselu da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, pa će posle razmišljati o članstvu, bio dobar i da je naišao na razumevanje. Nema sumnje da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli – da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima

Pošto izbora ili neće biti skoro ili Savez za Srbiju (bar kako sada, krajem februara, tvrdi) na njih neće izaći, mogu opet da se upustim u polemiku sa Draganom Đilasom, nadajući se da će jedan od lidera opozicije pre nego što promeni Srbiju malo promeniti i sebe samog.

Neposredan povod je u poslednje vreme više puta ponovljen Đilasov negativan stav prema Međunarodnom monetarnom fondu. Ne zbog samog Fonda, za njegovu budućnost ne brinem, nego zato što se na tom “pitanju” prelamaju generalna društvena opredeljenja. Dakle, jedna od stvari koja se u javnosti Srbije zamera “svetskom finansijskom policajcu” jeste to što on, kako se kaže, vodi računa samo o tome da zemlja vrati dugove i ništa ga drugo ne zanima.

Ali – zašto je to “samo”? Zar nije dobro da se pozajmljeno vrati? Ko bi uopšte bilo šta dao na zajam ako bi znao da mu se to neće vratiti? Zato to nije samo zakonska nego i moralna obaveza. Dakle, nije mala stvar osposobiti nekoga da ispunjava svoje društvene obaveze. I tako ga spasiti propasti.

Međutim, u Srbiji se više empatije pokazuje prema trošadžijama, tj. dužnicima, nego prema štedišama, tj. poveriocima. Zato je u Srbiji evro potcenjen, a dinar precenjen. Od čega najviše koristi ima Vučić jer se zbog toga bruto domaći proizvod čini većim, a javni dug manjim. Zato je, međutim, štednja u Srbiji niska; niža nego u siromašnijim zemljama. A bez štednje nema investicija.

Drugo, da se vratimo na MMF, pretpostavka da država postane sposobna da vraća svoje dugove jeste uravnoteženje prihoda i rashoda. To se “stručno” zove – finansijska konsolidacija. Dakle, traži se da država ne troši više nego što prihoduje. Zašto bi to bilo loše?

Pošto se to ne može izvesti preko noći – tj. moglo bi, ali bi naglo i drastično smanjenje troškova bilo previše bolno za stanovništvo – MMF čak daje kredit da bi se lakše prošlo kroz prelazno razdoblje koje obično traje 2-3 godine. Međutim, da zemlja posle nekoliko godina ne bi opet došla u sličnu situaciju, MMF pomoć uslovljava određenim reformama. One su kratkoročne i dugoročne. U prve spada smanjivanje rashoda (recimo “kresanje” plata i broja zaposlenih u javnom sektoru) i povećanje prihoda (bolja naplata, nekad uz povećanje poreza).

Dugoročne mere su važnije. One podrazumevaju eliminisanje “žarišta” problema, što znači krupne reforme same države. A jedno od glavnih žarišta su državna preduzeća. Višedecenijsko iskustvo je pokazalo da loše poslovanje državnih preduzeća predstavlja glavni uzrok finansijskih problema cele države. Zbog toga što pokriva (i prikriva) njihove gubitke i dugove, sama država zapada u “predinfarktno” stanje. Da političari, tj. oni koji trenutno vode državu, ne bi opet pali u iskušenje da se igraju preduzetnika, najbolje je uzeti im “igračku”. Drugim rečima – privatizacija državnih preduzeća.

Draganu Đilasu se ne sviđa cena za PKB i RTB, pa se ljuti na MMF. Zar ne bi bilo previše očekivati od njega da vodi i proces privatizacije. Ali, zbilja, mogla je ta cena da bude i veća. Pod određenim uslovima. Recimo, da su prodavana samo preduzeća. To jest, da sa njima kupcu nisu “uvaljivani” i – sindikati. Pet hiljada radnika u Boru i 2.500 u Padinskoj skeli. To je kao kada bi neko prodavao njivu, pa kaže: evo ti njiva, ali da na njoj tri godine seješ samo kukuruz. Ili da neko prodaje stan, pa traži da novi gazda pet godina ne menja nameštaj. Naravno da cena u tom slučaju mora da bude niža. Međutim, i to je bolje od ove “privatizacije” Telekoma pod firmom investicija.

Mnogi će ovde zapitati: a kako nešto može u Nemačkoj, ili Norveškoj, ili Sloveniji, a ne može u Srbiji? Jednostavno: ne samo da je Norveška daleko od Srbije, daleko je i Slovenija. Zemlja u kojoj je samo 10 godina posle Miloševića moguć Vučić – a i to, nemojte sumnjati, utiče na cene – nema pravo da postavlja takva pitanja.

Uostalom, MMF nije otišao ni u Norvešku ni u Sloveniju. Jer, MMF dolazi samo kada ga i gde ga pozovu. A pozovu ga obično kada drugog izlaza nema i kada kataklizma izgleda neizbežna.

To je možda i deo mentaliteta nacije u kojoj, kako je to neko rekao, kad treba zvati lekara zovu popa, a kad treba zvati popa, onda pozovu lekara. U skladu s tim, nije zgoreg podsetiti, 2012. godine je Dačić bacao levičarske anateme na “sotonu u Vašingtonu”. Doduše, Dačić posle toga jeste postao premijer, ali ne verujem da se Đilas rukovodi tom činjenicom. Tim pre što se, pošto je zemlju dovela gotovo do bankrota, od te politike odustalo. Zbog čega ima još manje smisla da je – uprkos, ako to nije “bogohulno” reći, ideološkoj sličnosti lidera socijalista i budućeg lidera socijaldemokrata – Dragan Đilas danas reanimira.

Ono što važi za MMF, važi i za EU. Kao što je MMF sredstvo da se postignu određeni (uži) ekonomski standardi, tako je i Evropska unija pre svega sredstvo za dostizanje određenih (širih) društvenih vrednosti. Đilas verovatno misli da je njegov odgovor u Briselu na pitanje kakav je stav opozicije prema Evropskoj uniji – da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, te da će posle da razmišlja o članstvu – bio dobar i da je naišao na razumevanje. To je, međutim, kao kada bi Partizan i Zvezda rekli da hoće prvo do dostignu evropski kvalitet, pa će posle u ligu šampiona. Dakle, nema sumnje da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli. Da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima.

Uz sve rezerve i ograde, i MMF i EU su saveznici Srbije u izgradnji funkcionalne ekonomije i pravne države. Odreći se tih i takvih saveznika, ne izgleda kao dobitnička politika.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. februar 2019.

Dvanaest pištolja

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. To je slika i prilika vlasti koja je potpuno razobručena i raspojasana. Koja misli da može sve. I tako se ponaša

Kao što je “Dvanaest stolica” Iljfa i Petrova postalo paradigma sovjetske Rusije, tako je “dvanaest pištolja” Stefanovićevog kuma postalo paradigma današnje Srbije. Naravno, prvo je bila komedija; ovo je tragedija.

Ali neću više da pravim analogije, neka je taj biblijski broj jedina veza između “onog” i ovog”. Suviše je među njima velika istorijska distanca i različita im je društvena supstanca. Na kraju krajeva, jedno je ipak književna fikcija, a drugi je surova i, bukvalno, krvava realnost.

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. Nije više ni bitno da li je taj podatak – o broju pištolja koje je posedovao bliski školski/partijski drug (ili šta god da je već) ministra policije, a koji se prvi pojavio u medijima – sasvim tačan ili je malo preuveličan. To je slika i prilika jedne potpuno razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

potpuno jedne
razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti.

. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. februar 2019.

Istorija budućnosti

Naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi

Rukovodeći se poznatom izrekom da čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za novčanik, kad je Vučić započeo ovu kampanju “Budućnost Srbije”, ja sam se dohvatio prošlosti.

I to, da ne bude da sam zlonameran, uzeo sam podatak kojim se aktuelna vlast – osim fiskalnim suficitom, o čemu sam u tekstu “Vučić i suficit manipulacije” već pisao – u poslednje vreme najviše ponosi: pad javnog duga. I da opet ne bude da sam zlonameran, otišao sam na sajt Vlade Republike Srbije, tačnije Ministarstva finansija i Uprave za javni dug da tamo potražim informacije.

I tamo sam našao sledeće. Kada su 2000. godine preuzele upravljanje zemljom demokratske vlasti su zatekle državni, tj. javni dug od 14,2 milijarde evra, što je bilo dvostruko više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. Onda je taj dug počeo da pada, dobrim delom zahvaljujući tome što su nam Pariski (države) i Londonski klub kreditora (banke) otpisali znatan deo duga. Tako je javni dug Srbije na kraju 2008. godine iznosio 8,8 milijardi evra, što je bilo nešto ispod 27 odsto BDP-a. Tada je nastupila svetska ekonomska kriza, pa je dug javnog sektora Srbije počeo da raste. Na kraju 2011. dostigao je 14,8 milijardi evra ili gotovo 43 odsto BDP-a. U maju iduće godine došlo je do izbora na kojima su demokrate izgubile, a vlast je osvojila Srpska napredna stranka. Zato sam kao “prelomnu tačku” uzeo podatke o javnom dugu na dan 30. juna 2012. godine. Tog dana je, dakle, javni dug Srbije iznosio 15,3 milijarde evra.

Nova vlast, međutim, nije prekinula nego je nastavila tendenciju (ubrzanog) zaduživanja, pa je 31.12.2012. javni dug dostigao 17,7 milijardi evra, odnosno 53 odsto BDP-a. Dug je nastavio i apsolutno i relativno da raste, pa se posle tri godine, 31.12. 2015, popeo na 24,8 milijardi evra, tj. rekordnih 70,4 odsto BDP-a. U apsolutnom iznosu dug je malo porastao i naredne, 2016. godine – na nešto malo preko 25 milijardi, ali je relativno pao – na 67,8 odsto BDP-a, pa ću kao repernu tačku uzeti 2015. godinu. Ovde, međutim, dugujem jednu napomenu: dati su novi podaci o učešću javnog duga u bruto domaćem proizvodu koji su obračunati nakon povećanja BDP-a usled primene nove metodologije. Zbog toga su nove relativne vrednosti javnog duga niže nego ranije. Prema prvobitnim podacima, recimo, javni dug je na kraju 2015. iznosio gotovo tri četvrtine BDP-a, tj. 74,7 odsto. Otud je i pad javnog duga ispod, kako se hvalio Vučić, mastrihtskih kriterijuma, tj. ispod 57 odsto (na 56,2 odsto 30.11. 2018. godine, što je poslednji zvanični podatak) rezultat te “metodološke promene”. Zanimljivo je da je učešće javnog duga u BDP-u palo i u “predvučićevom” razdoblju, ali mnogo manje nego od 2013. naovamo. Zato ću ubuduće baratati samo apsolutnim brojevima. Uz još jednu, zaista neizbežnu napomenu: precenjen kurs dinara, za jedno 15-20 odsto, izuzetno pogoduje Vladi jer povećava BDP u evrima, čime se smanjuje relativna vrednost javnog duga.

SVIH 6-7 GODINA, KOLIKO JE NA VLASTI, VUČIĆ NEPREKIDNO PRIČA O LIDERSTVU, O PRIVREDNOM NAPRETKU, O TOME KAKO MU JE EKONOMIJA NA PRVOM MESTU. I NEPREKIDNO OBEĆAVA BOLJU BUDUĆNOST. A SRBIJA NEPREKIDNO ZAOSTAJE

Dakle, da se vratim na stvar, demokrate su za poslednje tri i po godine svoje vlasti, koje su se poklopile sa svetskom ekonomskom krizom, javni dug povećale sa 8,8 na 15,3 milijarde evra, tj. za 6,5 milijardi. Sa druge strane, naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi.

Godišnje se, dakle, u vreme kada se najviše, sada već (odavno), bivša vlast zaduživala prosečno za 1,8 milijardi evra, a aktuelna, u vreme dok se ona najviše zaduživala, gotovo za milijardu više, tj. za 2,7 milijardi evra prosečno godišnje.

Naprednjaci su posle toga počeli da se razdužuju. Pomalo, ali ipak. Tako je javni dug Srbije poslednjeg dana protekle godine iznosio 23,3 milijarde evra. To znači da je Vučić za vreme svoje vladavine javni dug zemlje povećao za osam milijardi evra. Kada je pak 2012. godine – da stvar malo personalizujem, kad već Vučić insistira – napuštao vlast, Tadić je zemlju ostavio sa dugom za svega milijardu evra većim od onog, da podsetim, zatečenog dvehiljadite.

Na kraju, ponoviću opet nešto što sam već pisao, ali pošto se naprednjaci vladaju u skladu sa onom (da ne pominjem čijom) devizom kako hiljadu puta ponovljena laž jednom ipak bude prihvaćena kao istina, nema druge nego uporno ponavljati činjenice, čak i kad je pomalo dosadno. Dakle, u prvih osam godina svoje vlasti, do svetske ekonomske krize, demokrate su i smanjivale javni dug i istovremeno uspele da ostvare izuzetno visok privredni rast (oko šest odsto godišnje), kao i da znatno poboljšaju životni standard stanovništva jer su i plate i penzije realno (kada se uzme u obzir rast cena) povećane za dva do dva i po puta. U evrima je povećanje bilo čak i veće: plate su porasle četiri puta (sa 90 na 360 evra), a penzije tri puta (sa 75 na 210 evra).

Vučić je pak potrošio osam milijardi evra tuđih para, ali su, uprkos tome, za skoro isto vreme, tj. za blizu sedam godina, i privreda i životni standard praktično stagnirali. BDP je, dakle, za Vučićevog “vakta” prosečno godišnje rastao oko dva odsto (tek trećina, da podsetim, onog ostvarenog između 2000. i 2008), dok je životni standard tavorio na istom nivou, pošto su i plate i penzije realno bile poprilično opale i tek su se u poslednje vreme povratile.

A za svih tih 6-7 godina Vučić neprekidno priča o liderstvu, o privrednom napretku, o tome kako mu je ekonomija na prvom mestu. I neprekidno obećava bolju budućnost. A Srbija neprekidno zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. februar 2019.

Čovek koji sutra nema

Ne treba biti neki veliki poznavalac Srbije, da bi se znalo da to što na mitinzima pričaju premijerka i predsednik nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i Ana. A zna i Aleksandar

Nja, nja kampanja

Ako se po jutru dan poznaje, onda će politička kampanja koju je ovih dana aktuelna vlast započela protiv opozicije pre svega obilovati neistinama. Čak i više nego obećanjima. I jedino što je neizvesno jeste da li će se u toj kampanji osloniti isključivo na kvantitet, tj. na računicu da će hiljadu puta izgovorena laž postati istina, ili će se potruditi da pokažu neku kreativnost. Mada, sudeći po spotovima koje smo mogli da vidimo, bolje da ovo drugo i ne pokušavaju.
Dakle, preostaju im jedino presing i presija, živi bili Ćosić i Panović.

ISTINE I LAŽI: Evo, recimo, predsednica Vlade Ana Brnabić rekla je na mitingu u Pančevu “da se u Srbiji više ne vodi politika od danas do sutra”. Ana je u pravu. S politikom koju vodi aktuelna vlast sutra teško da ćemo dočekati. A budućnost koju nam obećavaju dočekaćemo – malo sutra. Tako da izgleda naš predsednik – da parafraziramo onaj slavni narodnjački evergrin: “Vetrovi me lome”, Džej Ramadanovski, 1997 – stvarno postaje “čovek koji sutra nema”.
Kaže premijerka Srbije kako su “promene koje su do toga dovele počele 2014. godine, kada je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić postao premijer”.
To formalno nije laž, ali je suštinski istina da je Vučić vodio i onu vladu na čijem je čelu nominalno bio Ivica Dačić. Nije fer ni prema Vučiću da mu Ana ne računa vreme dok je formalno bio prvi potpredsednik Vlade jer je skraćenica njegove funkcije PPV vrlo brzo prekvalifikovana u njegovu stvarnu ulogu – pravi predsednik Vlade. Možda je, u stvari, premijerka htela da predsednika poštedi podsećanja na njegove prve rezultate. Naime, u te tri prve godine 2012, 2013. i 2014. Srbija je imala fiskalne deficite, što bi Vučić rekao, “veće nego ikad”. U godini kada su došli na vlast naprednjaci su u državnoj kasi zabeležili minus od fantastičnih 245 milijardi dinara (dakle, nešto preko dve milijarde evra); iduće godine to su uspeli da smanje na 212 milijardi, ali su zato u 2014, prvoj godini Vučićevog predsednikovanja, zabeležili rekord – gotovo 260 milijardi iliti blizu 2,2 milijarde evra.
Uopšte, te prve godine Vučićeve vladavine bile su za Srbiju prilično traumatične. Jer, ni sa rastom bruto domaćeg proizvoda nije išlo ni približno kako je premijer obećavao. U prve tri godine kako je faktički preuzeo kormilo zemlje, 2012-2014, Srbija je ostvarila rast bruto domaćeg proizvoda od svega 0,6 odsto, odnosno prosečno 0,2 odsto godišnje. Praktično, nikakvog rasta nije bilo, zemlja je stagnirala. U prvoj godini u kojoj je preuzeo premijerski položaj, 2014, zabeležen je pad BDP-a od 1,6 odsto. Čak i ako se uzme po Vučića najpovoljnije razdoblje, od 2013. do 2017. zaključno, Srbija je ostvarila ukupni rast od 8,4 odsto, odnosno prosečno 1,7 odsto godišnje. To je daleko ispod proseka centralno-istočne Evrope i najgore u regionu Zapadnog Balkana. A kad je došao na vlast, Vučić se zaklinjao da će Srbija biti lider u regionu po brzini privrednog rasta. I obećao je prosečnu platu od 500 evra još u 2017. godini. Ništa od toga nije se desilo.
Sve u svemu, kada Vučić danas obećava “Budućnost Srbije”, onda to znači da nam, u stvari, obećava prošlost. To jest, ono što je već davno, upravo prema njegovim rečima sudeći, trebalo da se desi.

ANA BRNABIĆ JE U PRAVU. OVA VLAST ZBILJA NE VODI POLITIKU
OD DANAS DO SUTRA. JER SA OVOM VLAŠĆU SUTRA I NE POSTOJI

ISTORIJA BUDUĆNOSTI: Vraća nas, međutim, Aleksandar Vučić u prošlost na još jedan način. Kad kaže, naime, da nas on “čuva od onih koji bi da Srbiju vrate u prošlost, pljačkaške privatizacije i razorene fabrike”. Hteo-ne hteo (čak i ako nikad u njoj nije bio), čovek se vrati u poslednju deceniju 20. veka, kada su partije čije su podmlatke vodili njihovi današnji lideri – Dačić socijalista i Vučić eks/radikala – izvele “Dance macabre” kakav nije viđen u inače svakojakim pošastima i strahotama bogatoj istoriji Srbije. S jedne strane, preko zajma za privredni preporod, hiperinflacije, stare devizne štednje i drugih “mehanizama”, građani Srbije su temeljno opljačkani; najmanje 10 milijardi evra “čistih para” prešlo je iz njihovih u džepove pojedinaca i grupa na vlasti i bliskih vlasti. Sa druge strane, privreda je “i materijalno i moralno” razorena.
Podaci su jezivi. Bruto domaći proizvod je prepolovljen, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme kapital privrede – zbog toga što se godinama investiralo u nacionalističke projekte i referendume tipa “da strana noga nikad ne kroči na Kosovo” – takođe je praktično prepolovljen.
Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.
Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Sa jedne strane, zato što nije bilo mogućnosti za održavanje tehničko-tehnološkog koraka sa svetom znanje se topilo, a sa druge – najbolji stručnjaci napuštali su zemlju bežeći od ratnog ludila.
Tako da je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla sa fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jedino je, zapravo, ovog poslednjeg bilo u izobilju, pošto je blizu milion radnika i dalje bilo zaposleno u još uvek društvenim preduzećima u kojima nije imalo šta da se radi.
Konačno, ta crveno-crna koalicija gurnula je zemlju u rat protiv celog demokratskog sveta, iz kojeg je Srbija izašla ne samo fizički razorena i vojnički poražena nego i moralno osakaćena.
Tako da su demokratske snage, kada su početkom 2001. formiranjem vlade Zorana Đinđića preuzele vlast, zatekle ekonomski i kadrovski potpuno ruiniranu zemlju. I privatizacija je, da parafraziramo Vučića, praktično bila završena i fabrike su bile razorene. Pa ipak, uspeli su postpetooktobarci da ostvare znatno bolje rezultate nego vučićevci: Prosečan godišnji privredni rast do 2008. iznosio je šest odsto, plate su učetvorostručene (skočile su sa 90 na 360 evra), a penzije utrostručene (povećane sa 75 na 210 evra).
Tako da kada Ana Brnabić danas po mitinzima priča, citiramo: “Svaki dan mogu da navodim primere koliko ih ništa nije zanimalo, koliko ih nije zanimala ekonomija, kao ni građani, koliko ih nisu zanimale bolnice, škole, putevi, da li mladi odlaze i da li porodice imaju budućnost. Sve je to počelo da se menja kada je Vučić postao premijer i kada se videlo da Srbija može da pobeđuje i da se takmiči sa najboljima, kao i da ima potencijal da pobeđuje najbolje”, onda čovek i ne treba da bude neki veliki poznavalac Srbije da bi znao da to nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i premijerka. A zna i predsednik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. februar 2019.

Ruski tok i kineski put – svilen gajtan za Srbiju

Veliki infrastrukturni projekti koji se finansiraju iz ruskih i kineskih kredita predstavljaju mehanizam preko kojeg državni vrh danas pljačka građane Srbije, koje će taj isti Vučić uskoro obići da čuje šta ih tišti

Poslovni trougao

Nije slučajno šta su najveći srpski kreditori poslednjih godina Rusija i Kina, s kojima se veliki infrastrukturni projekti dogovaraju isključivo direktnom pogodbom, bez javnog konkursa i u “četiri oka”. Na milijardu evra jedan odsto je 10 miliona, a dosad uzeti zajmovi od ove dve zemlje dvostruko su veći, dok su provizije višestruko veće, ponegde i desetostruko. Jer, petsto miliona evra koje je ovih dana pomenuo – to je njegov cilj.
Kako vreme više prolazi, tako se sve češće nameće utisak da je čitava ta fiskalna stabilizacija smišljena kao manevar koji je poslužio da se zemlja ekonomski konsoliduje i tako pripremi “teren” za dugogodišnju pljačku građana.
Na drugi pogled, to se ipak učini preteranim. Teško je, naime, poverovati da je to bio neki unapred smišljen plan. Ne toliko zbog toga što bi se sumnjalo u mefistofelski (politički) karakter Tomislava Nikolića ili Aleksandra Vučića nego zato što na početku svoje vladavine, pogotovo prvi, ali ni drugi, nisu raspolagali potrebnim “znanjima”. A ni moćima.
Na kraju krajeva, fiskalna stabilizacija uopšte nije bila stvar dobre volje – uostalom, Vučić-Dačićeva koalicija započela je svoj mandat suprotnom politikom – već je tu odluku diktirao goli instinkt samoodržanja na vlasti. Da je nastavila dotadašnjim putem, vladajuća garnitura bi zemlju ubrzo dovela do bankrota, koji bi istovremeno značio i njen (politički, pa i svaki drugi) bankrot. Valjalo je, dakle, spasavati sopstvenu glavu.
Ali, kad je to završeno, tačnije, kako se taj proces duže odvijao i približavao kraju, tako su se vlastodršcima otvarali novi vidici. I nove mogućnosti da svoju vlast materijalno i finansijski “valorizuju”.

2013: Trinaest. Tačnije, da se “džejmsbondovski” izrazim, dve hiljade trinaest. Ta godina bila je presudna. Krajem novembra (24) predsednik Srbije Tomislav Nikolić, čuvenom rečenicom “dugo ste čekali – počnite”, označio je početak izgradnje gasovoda Južni tok. Bio je to ogroman projekat: vrednost blizu dve milijarde evra (tačno 1,9), na kojem je, što direktno što indirektno, trebalo da bude angažovano 100.000 ljudi. Rok za završetak radova kroz Srbiju bio je dve godine, dakle kraj 2015, dok je do krajnjih potrošača u zapadnoj Evropi, kako je obećao predsednik Upravnog odbora Gazproma i desna Putinova ruka Aleksej Miler, gas imao da stigne do kraja 2016. godine.
Već sledećih dana – novi “bum”. Na “Samitu 16 plus jedan” 25. i 26. novembra 2013. u Bukureštu postignut je dogovor o novom velikom projektu. Reč je o izgradnji pruge (a da brze, nego kako drugačije) Beograd – Budimpešta. Dogovor su postigli premijeri Srbije, Mađarske i Kine – Ivica Dačić, Viktor Orban i Li Kećijang. I to je bio projekat od oko dve milijarde evra. Koji je trebalo da promeni lice Srbije

BEZ FISKALNE KONSOLIDACIJE NE BI BILO VELIKIH KREDITA, BEZ KOJIH NE BI BILO INFRASTRUKTURNIH INVESTICIJA, BEZ KOJIH NEMA PROVIZIJA

Dok su njegovi partneri zidali kule u vazduhu, Vučić se, u liku prvog potpredsednika vlade, znojio nad državnim knjigovodstvom. Jer, kolika je otprilike bila vrednost pomenutih poslova pojedinačno, toliko je godišnje Srbija beležila manjkove u državnoj blagajni. Budžetski deficit se, naime, u 2013. opasno približio sumi od dve milijarde evra, da bi je naredne godine čak i premašio.
Zato je odlučio da umesto “nejakog” Lazara (Krstića), na mesto ministra finansija dovede Dušana “silnog” (Vujovića). A sam je, zbacivši sa trona brojnim aferama prethodno izlupanog Dačića, zaseo u fotelju predsednika Vlade. Sa tog mesta je lično, na novom skupu “Pojas i put” održanom 16. i 17. decembra 2014. u Beogradu, najavio da će brza pruga do mađarske prestonice biti završena “juna 2017. godine”. Kineski premijer nije bio ništa uzdržaniji. Rekavši da je “postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte”, Kećijang je dodao “da će se nastojati da pruga bude izgrađena za dve godine”.
Dakle, ako su nas Nikolić i Vučić obmanjivali, u tome su im Rusi i Kinezi svojski pomagali.
Logika je, da rezimiramo, bila otprilike ova: nema velikih investicija bez novih kredita, a novih kredita nema bez uređenja javnih finansija. A kad počnu da dotiču stotine miliona evra, i jedan odsto donosi pravo bogatstvo.
Ukratko: Bez fiskalne konsolidacije ne bi bilo velikih kredita, bez kojih ne bi bilo infrastrukturnih investicija, bez kojih nema provizija

2022: “Pale su”, kao što vidimo, i petnaesta i sedamnaesta, evo gazimo i 2019, a od Južnog toka ni traga ni glasa. Sada se, međutim, oglasio Turski tok. Tačnije, oglasio se predsednik (svega) Vučić, koji je (26. januara, u intervjuu za RIA Novosti) objavio da će “izgradnja Turskog toka kroz Srbiju početi za nekoliko nedelja, a možda čak i za nekoliko dana”. Taj posao bi – kao i onaj njegov “nerođeni brat” blizanac – takođe trebalo da bude završen za dve godine, dakle početkom 2022.
Nije Aleksandar V. takoreći ni završio rečenicu, a “nadovezala” se ministarka za građevinarstvo i infrastrukturu Zorana Mihajlović. Samo što je ministarka imala mnogo teži zadatak. Pošto nije mogla da kaže da predsednik Vučić nije ispunio obećanje, morala je da saopšti da će železnički saobraćaj između Beograda i Novog Sada biti obustavljen. Do daljnjeg. I da će pruga od glavnog grada do Subotice biti završena, kakve li podudarnosti, kao i Turski tok, isto tako do 2022. godine

DOK VRAĆA KREDITE EVROPI I AMERICI, SRBIJA SE ZADUŽUJE U RUSIJI I KINI. A NIJE ISTO BITI DUŽNIK ZAPADNIH DEMOKRATIJA I ISTOČNJAČKIH DESPOTIJA

Doduše, za taj “vlak bez voznog reda” po svemu sudeći nisu krivi samo, pa ni prvenstveno, Kinezi. Naime, “problematični” deo pruge od Stare Pazove do Novog Sada, koji ide preko teškog terena, posebno klizišta – gde treba podići jedan veliki vijadukt i probiti dugačak tunel – grade Rusi, pošto je to bio uslov da odobre kredit kojim se radovi finansiraju. Kinezi su se pokazali veštijim, pa su na sebe preuzeli ravničarske, neuporedivo lakše delove pruge: od Beograda do Stare Pazove i od Novog Sada do Subotice. Bilo kako bilo, simbolično i bukvalno, na “žili kucavici” Srbije našle su se Kina i Rusija da je po volji puštaju ili stežu.
Od srdačnim rukovanjima i širokim osmesima objavljenih međudržavn(ičk)ih dogovora do njihovog sprovođenja u delo proteći će, dakle, čitava decenija. A verovatno i više.
Konkretnije govoreći: od trenutka kada ih je 2013. lansirala do završetka gasovoda i brze pruge kroz Srbiju aktuelnoj vlasti će biti potrebno 10 godina. Ako i to bude dovoljno.

NAMERE: Ako se od “slovenske braće” tome i moglo nadati, od Kineza, koji su svojom pet hiljada godina dugom državnom i kulturnom tradicijom ulivali strahopoštovanje, očekivalo se više ozbiljnosti. I to je prvo što u poslovanju Srbije sa Kinom izaziva velike rezerve, bolje reći nezadovoljstvo. Mnogo je “vatrometa”, za šta su Kinezi stari majstori, tj. memoranduma i pisama o dobrim namerama, a malo rezultata. Recimo, “sporazum” o izgradnji industrijskog parka kod Borče prvi put je, kao ministar privrede, potpisao još Željko Sertić pre pet godina i od tada svake godine, praktično, neki ministar potpisuje novi.
Kuriozuma radi, istom prilikom je i Vučić najavio izvoz jagnjećih papaka u Kinu, ali pošto od toga nije bilo ništa, sad je prešao na pileće nogice.
Ako su pak kineske nakane stvarno plemenite, onda mi imamo tu nesreću da se baš na našem primeru kao retko kad potvrdila stara izreka da je put u pakao popločan dobrim namerama. Naime, svi ti poslovi ugovaraju se direktno, u “četiri oka”, bez tendera i bez konkurencije. Tako da, kao što je NM pisao pre više od godinu dana – broj 347, u Temi broja pod nazivom “Skriveni troškovi” – em su kineski zajmovi koje Srbija uzima skuplji nego krediti međunarodnih finansijskih organizacija, em su cene puteva i pruga koje se tim kreditima finansiraju iznad realnih, em se u njihovoj realizaciji pretežno koriste kineski ljudski i materijalni resursi. I poslovanje sa Rusijom – mada je ono posle prodaje Naftne industrije znatno slabije nego sa Kinom – odvija se u skladu sa istim “principima”. NIS su Rusi dobili “upola cene” i na konto Južnog toka, koji nikada nije izgrađen. A kad je ugovaran Južni tok Srbija je bila jedina zemlja, od svih s kojima je Rusija sklapala takve sporazume, koja je imala manjinski (49 odsto) udeo; u svim drugim slučajevima odnos je bio “fifti – fifti”

OD TRENUTKA KADA IH JE 2013. LANSIRALA, DO ZAVRŠETKA GASOVODA I BRZE PRUGE KROZ SRBIJU AKTUELNOJ VLASTI ĆE BITI POTREBNO 10 GODINA. AKO I TO BUDE DOVOLJNO

Jedna od zakonitih posledica tako netransparentnih odnosa je – korupcija, po kojoj su i Kina i Rusija u svetskom vrhu.
Sve u svemu, osim što su mutni, ti odnosi su i izrazito neravnopravni. To se, nije suvišno podsetiti, posebno vidi u trgovini, pošto Srbija upravo sa Kinom i Rusijom ostvaruje najveće minuse u robnoj razmeni. Ali, naravno, još više važi za politiku. Jer, “gabariti” ovih zemalja su neuporedivi, pa je neuporediv i njihov uticaj na međunarodnoj sceni. Tako da je i navodno “partnerstvo” Srbije sa Rusijom i Kinom, kojom vole da se hvale naši političari, samo prazna priča. Koju, međutim, kao što je opisano, iz svojih džepova plaćaju građani Srbije.
Da rezimiramo: Dok vraća kredite Evropi i Americi, Srbija se zadužuje u Rusiji i Kini. A nije isto biti dužnik zapadnih demokratija i istočnjačkih despotija.

KONTROLA: Ni to, međutim, nije najgore. Ili bar nije sve. Kada se pogleda malo šire, Srbija je svoj privredni razvoj, pa i svoju budućnost, dakle, stavila u tuđe ruke. Koje sad i taj razvoj i tu budućnost mogu da oblikuju prema sopstvenim potrebama. Crna i obojena metalurgija (čelik i bakar) takoreći sasvim su u kineskim rukama, naftna privreda je u ruskim rukama. Kinezi su preko TE “Kostolac” ušli u elektroprivredu, a isto će ponovo, tzv. revitalizacijom HE “Đerdap 2” učiniti i Rusi; izgradnja infrastrukture je pod kineskom (više) i ruskom (manje) kontrolom; Rusija je preko Sputnjika i aplikacije Yandex, koju su pojedine zemlje optužile da zapravo ima obaveštajnu ulogu, ušla u informaciono-komunikacionu sferu, a sporazumi koje je tokom Putinove posete Beogradu potpisao ministar zadužen za visoke tehnologije Nenad Popović, obećavaju znatno dublji ruski prodor na tom “frontu”.
Ruski geopolitički interes za Zapadni Balkan stara je i dobro poznata stvar. Putin, kao što je to već više puta pokazao, u ovom regionu podržava konzervativne i antievropske snage. Kina, kaže se, za razliku od Rusije, nema geopolitičke već samo geoekonomske ambicije. Nju interesuje plasman sopstvene robe, kapitala i ljudi. Ali, sa druge strane, kao zemlja (u) kojoj su ljudske slobode deveta rupa na svirali, Kini uopšte ne smeta da (in/direktno) finansira opstanak autoritarnih režima. Ostvarujući tako, trenutno, svoj ekonomski interes koji – ako se ukaže prilika i potreba – lako može da preraste u politički.
I Kina i Rusija, na jedan ili drugi način, svoj društveni model protežiraju u Srbiji.
Ruski tok i kineski put, u sadašnjoj situaciji, to je “svilen gajtan” za Srbiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. februar 2019.

Glad

Iako se u Srbiji prilično loše živi, pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom

Ministar finansija Siniša Mali pohvalio se pre neki dan (sreda, 30. januar) da je Srbija popravila svoj plasman na Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije za 11 mesta. Sa 80. prošle, popela sa ne 69. mesto na listi za 2019. godinu. Kao i prethodnih godina, Srbija se i dalje nalazi u grupi tzv. delimično slobodnih zemalja; ispred nje su slobodne i uglavnom slobodne, a iza uglavnom neslobodne zemlje i represivni režimi.

Dobro je, naravno, da se ekonomske slobode u zemlji Srbiji povećavaju i ministar nije mogao propustiti priliku da se pohvali. Ali, kad se malo zagrebe ispod površine, tj. malo detaljnije pogleda šta sve ima u toj analizi, vidi se da Mali nije rekao celokupnu istinu. Jer, kad se otkrije cela slika, onda se vidi da privredni ambijent pati od brojnih i krupnih nedostataka koji pokazuju da za neko veliko zadovoljstvo, zapravo, i nema razloga, naprotiv.

Najpre, ako se, zauzevši 69. mesto među 180 zemalja, Srbija našla za malo u prvoj trećini zemalja u svetu, kada se u obzir uzme samo Evropa, Srbija je sa 34. pozicijom među 44 zemlje ušla tek u poslednju četvrtinu. Doduše – eto još jednog “pozitivnog brojanja” za Srbiju – ona je tu iza sebe ostavila i neke članice Evropske unije: Francusku (71. na svetskoj rang listi, 35. na evropskoj) Italiju (80, odn. 46) Hrvatsku (86, odn. 38) i Grčku (106, odn. 43). Pored ovih, da i to kažem, iza Srbije su i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Moldavija, Rusija, Belorusija i Ukrajina. Svi drugi su (na čelu sa Švajcarskom i Irskom, koje su potpuno slobodne), dakle, ispred. A ako se još jednom osvrnemo na pomenute članice EU, videćemo da su zemlje sa (naj)manjim ekonomskim slobodama upravo one koje danas imaju najveće privredne, socijalne i političke probleme.

Da se vratimo u Srbiju. Skok na listi ona je postigla pre svega zahvaljujući ekonomskim reformama koje je sprovela poslednjih nekoliko godina. Dakle, fiskalnoj i monetarnoj stabilizaciji, odnosno eliminisanju budžetskog deficita i smanjenju javnog duga, sa jedne, te niskoj inflaciji, sa druge strane.

Međutim, dok je u toj čisto ekonomskoj sferi stanje znatno popravljeno u opštedruštvenoj je, praktično, pogoršano. Reč je o onome što se obuhvata (relativno širokim) pojmom vladavine prava. Dakle, kada se radi o poštovanju zakona, o nezavisnosti sudstva, o integritetu vlade – tu je Srbija dobila manje od polovine raspoloživog broja bodova. Dok je od 100 mogućih za fiskalnu i monetarnu stabilnost dobila 90, odnosno 80 poena, za zakonitost je dobila 50, za pravosuđe 45, a za principijelnost i profesionalnost (što znači i odsustvo korupcije) državne uprave svega 37 bodova. Sve je to daleko ispod evropskog, a osim kod sudstva, i ispod svetskog proseka, s tim što je u ovom poslednjem slučaju Srbija čak dobila nižu ocenu nego prošle 2018. godine. Dakle, ostvarila je apsolutni pad.

Na ovaj način je, u stvari, Heritidžov indeks samo potvrdio ono što su pokazala druga dva, takođe nedavno objavljena izveštaja. Sredinom januara, naime, objavljeni su Barometar slobode fondacije Fridrih Nojman i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Kada je reč o ovom drugom, Srbija je dobila ocenu 6,41 (najviša je 10) i svrstana u slabe demokratije. Što je najgore, ta ionako krhka demokratija poslednjih godina sve više slabi. Jer, poslednja ocena niža je ne samo od one pre tri godine (6,71) nego i pre čak 12 godina (6,62).

Na Barometru slobode, koji naglasak stavlja na političke slobode, Srbija je zauzela 35. mesto među 45 zemalja Evrope (ne obrađuju se sve zemlje) i centralne Azije. Dakle, opet je među najgorima. Što je još gore, i ovde posebno zabrinjavaju trendovi. Naime, kada je reč o demokratičnosti izbornih procesa, o medijskim slobodama i o nezavisnosti sudstva, za sve te tri izuzetno važne oblasti konstatuje se da su “u ubrzanom padu”.

Kada je reč o društvenim merenjima, u ovom kontekstu nije zgoreg podsetiti na jedno prošlogodišnje istraživanje koje kao da je malo ignorisano od javnosti. Naime, Gordana Matković i Katarina Stanić iz Centra za socijalnu politiku objavile su septembra 2018. rad o nejednakosti u Srbiji. Prema toj studiji, ako se u istraživanje uključe i naturalni prihodi, onda socijalna nejednakost u Srbiji iznosi oko 30 džinija, a ako se nejednakost meri po potrošnji – svega 26 džinija. Tako su praktično “demantovani” podaci državnog Zavoda za statistiku prema kojima je nejednakost u Srbiji nešto iznad 38 džinija. I drugo, možda važnije, konstatovano je da se, s obzirom na te rezultate, socijalna nejednakost u Srbiji kreće u granicama evropskog proseka.

Iz svega ovoga na kraju se može zaključiti da u pogledu ljudskih prava i demokratije Srbija stoji mnogo gore nego u pogledu socijalne pravde. Što se na neki način ogleda i u aktuelnim građanskim protestima. Iako se, naravno, u Srbiji prilično loše živi, ta pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom.

Glad za slobodom, da se tako izrazim, mnogo je veća od gladi za hlebom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. februar 2019.

Vučić, Putin i Turski tok

Tek što je Putin u Beogradu izjavio da izgradnja Turskog toka trenutno ne zavisi od Rusije, Vučić je u Davosu najavio izgradnju Turskog toka kroz Srbiju

Energetika i politika

Izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počeće za nekoliko nedelja, a možda čak i nekoliko dana. To je najsenzacionalnija vest koja je prošle sedmice sa Svetskog ekonomskog forma u Davosu stigla u Srbiju. Senzacionalnija čak i od one da će za dve godine mediji u Srbiji biti potpuno oslobođeni. I za jednu i za drugu zaslužan je predsednik Aleksandar Vučić. Da drugu ostavimo po strani – ona je ionako naširoko i nadugačko razglabana u domaćoj javnosti – prva je u Srbiju stigla posredstvom RIA Novosti. U intervjuu, dakle, koji je 26. januara, tokom boravka u najslavnijem selu na svetu, dao Ruskoj informativnoj agenciji, Vučić je, osim pomenute informacije, još saopštio da su “Rusija i Srbija nadomak usaglašavanja konačne cene izgradnje nastavka gasovoda”. Reč je, da ne bude zabune, o njegovoj deonici od granice sa Bugarskom na istoku do granice sa Mađarskom na severu.
U stvari, ne bi ta vest bila tako senzacionalna da samo nedelju dana ranije (tačnije – 17. januara) tokom boravka u Beogradu, ruski predsednik Vladimir Putin nije rekao nešto potpuno drugačije, odnosno da su Rusiji u pogledu realizacije tog projekta ruke praktično vezane. “Rusija je spremna za izgradnju Turskog toka kroz Srbiju, ali to zavisi dugih zemalja”, izjavio je ruski predsednik. Odnosno, kako je malo opširnije objasnio: “Kao što znamo, i Južni tok je zaustavljen, ali ne zbog naše krivice. Bugarska je sada pokazala interesovanje da se priključi na Turski tok koji bi dalje išao kroz Srbiju i Evropu, i spremni smo, ponavljam, da investiramo, ali za dalje malo šta zavisi od nas”, istakao je Putin dodajući da je Rusija “praktično već obezbedila” i 1,4 milijarde evra, koliko je potrebno za tu investiciju.

ŠAJKAŠ, 24.11.2013: “Dugo ste čekali, počnite”. Tim rečima je Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije, pre punih pet godina objavio početak radova na izgradnji gasovoda Južni tok. Bio je to, makar je tako predstavljan, “poduhvat decenije”: investicija teška 1,9 milijardi evra, izgradnja cevovoda dugog 420 kilometara (takođe od Bugarske do Mađarske, ali sa kracima za Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, potencijalno i prema Makedoniji) i kapaciteta od čak 40 milijardi kubnih metara gasa, koja je trebalo da angažuje direktno 2.500, a indirektno i svih 100.000 radnika i da, na kraju, Srbiji od tranzitnih taksi donosi godišnji prihod od čak 300 miliona evra. Već u tom trenutku, međutim, znalo se da je to, kako je NM pisao, “čardak na nebu”. Jer je izgradnja gasovoda dugog oko 2.000 kilometara – koliko bi on bio dugačak od izvora do krajnjih potrošača u zapadnoj Evropi – od čega oko 900 kilometara po dnu Crnog mora, u tom trenutku stvarno (ako ne računamo performans za srpske novinare) nije bila počela ni u Rusiji. U najkraćem, iz raznih razloga, i ekonomskih i političkih, Evropska unija nije dala saglasnost za taj projekat. Tako da je i ta predstava u vojvođanskom selu Šajkaš, koja je zapravo bila priređena za unutrašnju upotrebu, brzo pala u zaborav. A od gasovoda, čije su puštanje u pogon visoki i srpski i ruski zvaničnici najavljivali za 2016. godinu, ni do dana današnjeg nije bilo ništa.
Kad smo se već vratili u surovu stvarnost, slično je danas stanje i sa Turskim tokom. Zapravo, možda je nešto i bolje, pošto će Rusija do kraja ove godine okončati polaganje cevi ispod Crnog mora kapaciteta oko 17 milijardi kubika gasa, ali je on namenjen isključivo za turske potrebe (pošto kapaciteti davno izgrađenog gasovoda Plavi tok više nisu dovoljni). Ali, postavljanje druge cevi kojom bi išao gas za Evropu pod znakom je pitanja jer se tome – zbog trgovinskog, ali i političkog hladnog rata – suprotstavljaju i Evropska unija i Sjedinjene Države. Tako da je Vladimir Putin pošteno priznao da u ovom trenutku, tj. sve dok se odnosi između Rusije i Zapada ne vrate u normalu, na gas iz Turskog toka ne treba računati. Što znači da ni izgradnja njegovog parčeta kroz Srbiju nema smisla.

SRPSKI TOK
: Ako neko, međutim, misli da je ova ideja o izgradnji Turskog toka kroz Srbiju predsedniku Vučiću iznenada sinula u Davosu – greši. Pre oko godinu dana, kao što je blagovremeno pisao Novi magazin, predsednica vlade Ana Brnabić je najavila izgradnju – Srpskog toka. Doduše, tada je isticano da je taj “srpski” tok, koji je počinjao takođe na bugarskoj, a završavao se na mađarskoj granici, trebalo da bude zamena za Južni tok. Mada je to svejedno jer gas dolazi iz manje-više istog područja, samo je ovaj drugi put, preko Turske, “malo” zaobilazan.
Zanimljivo je, međutim, da je tada premijerka takođe najavila da će preduzeće formirano za realizaciju projekta Južni tok, a koje se tako i zvalo, uskoro biti preimenovano u Srpski tok, te da je u toku projektovanje gasovoda Niš – Dimitrovgrad. “To je plan Vlade i jedan od prioriteta u okviru Berlinskog procesa, pošto Bugarska preko Turskog toka postaje jedno od gasnih čvorišta ovog dela Evrope”, dodala je Brnabić.
I tada je sve oko “transformacije Južnog u Srpski tok” bilo maglovito, a pogotovo “glavno pitanje – odakle će dolaziti gas. Da li iz Turskog toka, koji je ruski projekat i kojim teče ruski gas, ili iz tzv. Južnog koridora, koji je evropski projekat i koji računa na više izvora gasa (Azerbejdžan, Turkmenistan, Irak, Iran), od kojih nijedan nije u Rusiji? Bez obzira na to što nisu rešena ključna pitanja, po našem starom običaju, završetak izgradnje planiran je za kraj ove, 2019. godine. Ono što je, međutim, ulivalo neku nadu da taj poduhvat ipak nije, bar ne sasvim, čardak na nebu, bila je u tom trenutku sveža informacija da je Evropska unija za izgradnju gasnog interkonektora na granici Srbije i Bugarske (računajući na vezu sa gasovodom iz Južnog koridora) izdvojila 40 miliona evra. Interkonektor, možda nije zgoreg napomenuti, omogućava protok gasa u oba smera, a ne samo u jednom, kao “klasični” gasovod.
Međutim, navedena izjava Ane Brnabić bila je samo “replika” izjave predsednika Vučića koji je sredinom 2017. govorio o potrebi izgradnje gasovoda kroz Srbiju od Bugarske prema Mađarskoj. A krajem iste te 2017. godine direktor Srbijagasa Dušan Bajatović najavio je da se planira izgradnja gasovoda koji će povezati planirani interkonektor Niš – Dimitrovgrad sa Batajnicom. U međuvremenu i Južni tok je promenio ime, ali ne u Srpski tok nego u Gastrans. Uzgred, osnivači preduzeća su, naravno, ostali isti, ruski Gasprom i srpski Srbijagas, ali i, uprkos svekolikom bratstvu, vlasnički odnos. Kao ni u jednom drugom slučaju uređenja partnerskih odnosa između zemalja i kompanija angažovanih na projektu, gde je odnos uvek bio 50:50, Rusima je pripao većinski (51 odsto) udeo.

ODAKLE PARE: Znači li sve ovo, postavlja se na kraju pitanje, da su se sad sve “kockice složile” i da bi uskoro, za koju nedelju, a možda i pre, i Aleksandar Vučić, poput svog prethodnika Nikolića, mogao svečano da kaže: “Počnite”. Moguće je, naravno. Ako Srbija punom parom gradi brzu prugu Beograd – Budimpešta, za koju Mađari još nisu raspisali ni tender, moguće je da gradi i Turski tok, koji još nije napravljen ni u Turskoj. Preciznije, onaj njegov deo koji od Turske treba da vodi ka Evropi. Ali, kao što postoji nada da u jednom trenutku i Mađari počnu da grade svoj deo pruge, nije isključeno ni da će “geo-ekonomski” i “strateško-energetski” rat između Rusije i Zapada jednom biti završen. Ili makar da će neki od mnogobrojnih planova o izgradnji gasovoda na jugoistoku Evrope biti ostvaren, pa da se onda odatle jedna cev preko Bugarske “popne” i do Srbije. A u međuvremenu, veliki infrastrukturni projekti dobro dođu za podizanje posustalog privrednog rasta, a nisu loši ni za poboljšanje i ličnog i kolektivnog finansijskog krvotoka.
Kad smo već kod finansija – to mu dođe kao šlag na torti – još se ne zna ni odakle će doći pare za izgradnju niti pod kojim uslovima. A nema ni “pravnog okvira” koji bi taj veliki i skup projekat regulisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 31. januar 2019.