Monthly Archives: april 2019

Zapadni Balkan treba što pre uključiti u Evropsku uniju

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Zašto je i za Evropsku uniju bolje da zemlje Zapadnog Balkana odmah primi u svoje članstvo

Intervju Dejan Jović, budući evroparlamentarac

Dejan Jović, iako univerzitetski profesor ne spada u ljude koji se striktno drže katedre i fakultetskih obaveza, nikada nije bežao od javnog angažmana, naročito kao savetnik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića. Sada je, međutim, odlučio da u politiku uđe direktno, te se kandidovao za hrvatskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca u Evropskom parlamentu. To je bio povod za ovaj razgovor.

Odlučili ste da direktno uđete u politiku. Zašto ste to uradili, kakvi su bili vaši motivi?
Više je bilo motiva. Prvo, nekako mi se čini da je prirodno, s obzirom na to da sam u posljednjih pet godina, i u javnom prostoru i na akademskim mjestima, zagovarao jedan drukčiji pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, koji podrazumijeva brzo uključivanje svih tih zemalja i zajedno, ne jednu po jednu, u EU, da se onda pokušam angažirati i da to zagovaram i na mjestu gdje se o tome možda ne odlučuje, ali gdje se u svakom slučaju može mnogo više utjecati. Drugo, moj motiv je bio da pokažem da je potrebno da se ljudi koji se dugo profesionalno bave međunarodnim odnosima, a ja sam u toj struci već skoro tridesetak godina, uključuju u javni i društveni život. Nekako mi se čini da živimo u doba amaterokratije, u kojoj ljudi sve znaju, a malo čitaju i imaju vrlo čvrste stavove o stvarima koje zapravo ne poznaju dovoljno. I ne možemo se žaliti, ako dolazimo iz akademskog svijeta, što nam se to dešava ako se sami ne angažiramo. To su bili moji glavni motivi. Tu još, naravno, postoje i drugi, recimo da mi se čini da je potrebno ohrabriti posebno one koji se osjećaju nepredstavljenima, kao što su pripadnici raznih manjina u samoj Hrvatskoj i u Evropskoj uniji.

Vaš angažman dolazi u vreme velike krize Evrope i evropske ideje.
Meni je zapravo stalo do Evrope i Evropske unije i zabrinut sam bio čitavim nizom negativnih tendencija koje su se pojavile, najviše u Britaniji sa ovim Bregzitom, koji predstavlja pobjedu nacionalizma koji sada dovodi Britaniju u problem. Ne toliko Evropsku uniju koliko Britaniju, i nekako mi se činilo da je svaki glas vrijedan u tom evropskom prostoru koji bi upozoravao na važnost održanja Evropske unije i na negativne posledice koje bi mogle nastati iz njenog raspada.

Međutim, vi se angažujete upravo u trenutku kada iz Evrope prema Zapadnom Balkanu stižu ne baš ohrabrujući glasovi. Kako, s obzirom na to, vidite svoj zadatak i, uopšte, kako tumačite taj skepticizam prema proširenju?
Ja sam protivnik takve politike. Mislim da je ona u svemu pogrešna. Ako se Evropska unija ne proširi tamo gdje može i sad kad može, onda će ostaviti taj prostor drugima. To nisu samo drugi koji su neutralni nego imamo druge koji su moćni, a nisu prijatelji Evropske ideje niti evropskih vrijednosti. Na primjer, skeptični su prema liberalizmu, čak i prema liberalnoj demokratiji, pri tom ne mislim samo na Rusiju i Tursku, koje su otišle u nekom sasvim drugom smjeru, i Kinu, koja je sad tu prilično involvirana, nego mislim i na Sjedinjene Američke Države pod Trampom. Sjedinjene Države se sada pojavljuju kao snažna alternativa evropskoj ideji, ali se meni čini da ta alternativa nije bolja nego je lošija od onoga što je projekt evropskog jedinstva koji se ipak temelji na nekim zajedničkim vrijednostima. 

AKO PROPUSTIMO SADA I OVU PRILIKU, BOJIM SE DA ĆE STVARI IĆI U LOŠEM SMERU, U POTPUNO DRUGOM SMERU

Kad se radi o porukama koje dolaze iz Evropske unije, one su ambivalentne. Na neki način jeste tačno da i dalje prevladava skepticizam prema daljnjem proširenju na Zapadni Balkan, po mom sudu pogrešno, ali istovremeno imamo i neke glasove u drugom smjeru. Recimo, imali smo nedavno izjavu slovenačkog predsjednika Pahora da je proširenje na Zapadni Balkan prioritet i da ga tako treba tretirati. Takvih izjava nije bilo mnogo kad sam ja počeo zagovarati tu ideju 2014. Tada je to izgledalo kao iluzija i utopija, ali mi se čini da je Bregzit ipak malo osvestio ljude – šta bi se moglo desiti ako bi preovladao nacionalizam. Naravno, znamo da bi u našim krajevima u tom slučaju posljedice bile mnogo dramatičnije nego u Velikoj Britaniji. Evropska unija je doživjela neuspeh, relativan, sa Bregzitom, iako ćemo da vidimo na kraju hoće li to da bude neuspeh ili ne jer je Evropa sad jedinstvena, a Britanija razjedinjena. Ali ipak, to što se pokazalo da je mnogo ljudi za izlazak iz Evropske unije jeste neuspeh evropskog projekta. Ja mislim da je sad vrijeme da imamo uspeh evropskog projekta i to upravo na Zapadnom Balkanu. 

DEJAN JOVIĆ: EVROPSKA UNIJA DANAS ČAK DOŽIVLJAVA NEKI SVOJ ZLATNI MOMENAT

Pod tim podrazumevate to da Zapadni Balkan bude uključen u Evropsku uniju?
Da, i to što prije. Ja razumijem skeptičnost prema sadašnjem stanju u pojedinim zemljama Zapadnog Balkana i odnosima između njih. Doista, po mom sudu, ti odnosi nisu tako dobri, možda i unutrašnji karakter tih zemalja nije tako demokratski kao što je bio prije, recimo, 10 godina. Ali moje pitanje je sljedeće: propustili smo priliku kad je Đinđić bio premijer ovdje, propustili smo sa Tadićem tu priliku, i te propuštene prilike na neki način su dovele do sve lošijeg stanja i do daljnjeg udaljavanja, zapravo, unutrašnjeg karaktera zemlje od same Evropske unije. Tako da ako propustimo sada i ovu priliku, ja se bojim da će stvari ići u lošem smeru, u potpuno drugom smeru. Ulazak u Evropsku uniju čak i ovako nesavršenih zemalja, koje ne ispunjavaju sve uslove, ipak je značajan korak napred. S tim što se ja zalažem za to da kad zemlje uđu u Evropsku uniju, to ne bude kraj priče nego da postoje dodatne kvalifikacije za šengen i za evrozonu koje bi ih dalje poticale na reforme. Dakle, ja ne mislim da bi one trebalo da uđu zato da bi zaustavile sve pozitivne reforme koje su dosad napravile nego upravo obrnuto, da bi ih trebalo ohrabriti, da bi trebalo sprečiti taj osećaj odbačenosti, poniženja i isključenosti i onda kad uđu da bi zapravo trebalo nastaviti s tim unutarnjim pritiskom i na njih, kao i na druge zemlje koje su već sada u Evropskoj uniji, da se dodatno demokratizuju.

Da se malo vratimo na Bregzit, nasuprot očekivanjima da će dovesti do paranje Evropske unije, smatra se da je on učvrstio evropsko jedinstvo.
Mislim da je on upozorenje svima koliko je zapravo komplikovano izaći iz Evropske unije. Možda je komplikovanije izaći iz Evropske unije nego u nju ući. Mi znamo za onu izreku da platiš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. I vidite da zapravo nema nekog gregzita ili fregzita, koji su se spominjali prije samog Bregzita, tako da je to dobra situacija za Evropsku uniju. Mislim da Evropska unija čak doživljava neki svoj zlatni moment, on će ostati samo moment, neće to toliko dugo trajati, Evropska unija ima svoje unutrašnje probleme i krize, ali oko pitanja Bregzita 27 zemalja je ujedinjeno na jednoj strani, a ona koja je očekivala da će izlazak pokrenuti cijeli talas tih antievropskih trendova, zapravo je razjedinjena. Ja mislim da je to vrlo važna poruka, tako da očekujem da će na predstojećim izborima antievropske snage, populističke, radikalno desne, dobiti više glasova nego što su dobile 2014, ali ne onoliko koliko smo strahovali da će biti prije nego što smo vidjeli iskustvo Bregzita.

Kako u tom kontekstu vidite pobedu Zuzane Čaputove u Slovačkoj?
Kao veliko ohrabrenje. To je veoma važno, posebno jer se radi o Slovačkoj, zemlji koja ima veoma veliki broj manjina, Mađara, Roma i drugih, čiji je položaj doista bio sve lošiji. Tamo postoji i radikalno desna stranka, koja je na ovim izborima ipak dobila priličan broj glasova, ali je u krajnjoj liniji poražena. S velikom zabrinutošću gledao sam na to što se poslednjih godina događa u Slovačkoj jer je to srednjoevropska zemlja, ne toliko različita od Hrvatske, Mađarske i Austrije, tako da mi je vrlo drago što se dogodio takav preokret.

A kako vidite odnos Hrvatske i Evropske unije?
Ovo što radimo s našom kampanjom za evropske izbore ima za cilj da testira evropski karakter Hrvatske. Mi smatramo da su to neodvojivi procesi – spoljna politika, odnosno politika prema Evropskoj uniji, i unutarnja politika. Hrvatska je mala zemlja koja s pravom očekuje da je se u Briselu, u evropskom kontekstu, tretira kao ravnopravnu i da ju se poštuje. I ona insistira na svojim specifičnostima, kulturalnim, političkim, ekonomskim i drugim, i ne želi da bude marginalizovana iako je, zapravo, ispod jedan odsto ukupnog broja stanovnika. Ali, ako to očekuje za sebe u Briselu, onda je red da isto to daje i malim zajednicama i ljudima, građanima ili grupama, koji su u manjini u samoj Hrvatskoj. Ne možete biti Evropljanin samo u Briselu, a kad se pojavi, na primer, kulturalna različitost, kada je na primer u pitanju ćirilica ili specifični način javnog iskazivanja nekog identiteta koji je manjinski, pri tom ne mislim samo na etnički manjinski nego na svaki drugi manjinski, onda kažete, čekajte, pa to je sad problem, nama to smeta i to je dezintegrirajuće. Ja mislim da će Hrvatska biti vjerodostojna u evropskom kontekstu onda kada ista pravila koja traži za sebe kao malu zemlju primeni na male zajednice u samom hrvatskom kontekstu.

Često ste u Beogradu, kako biste ocenili ono što Srbija radi u pogledu evropskih integracija?
Srbija ima jedan broj problema koji su specifični u odnosu na druge zemlje – i kandidate i članice Evropske unije. Nisu sasvim različiti jer, recimo, i Kipar ima problem integracije, pa je u Evropskoj uniji. Ali ipak nerazrešeno pitanje statusa Kosova najozbiljniji je problem za bilo kakvo uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Sa druge strane, kada se radi o članstvu, nisam siguran da je pametna i korisna politika uslovljavanja rešavanjem tog pitanja. Evropska unija također treba da shvati da postoje zemlje koje su specifične – Bosna i Hercegovina iz nekih razloga, Srbija, u nekom smislu, čak i Crna Gora, Severna Makedonija takođe. Jer, kao što smo videli u Severnoj Makedoniji, jedan od uslova za približavanje Evropskoj uniji bila je promena imena. Crna Gora je zemlja u kojoj trenutno nema etničke većine i u tom smislu više liči na ono što je ranije bila Bosna nego na sebe samu iz prošlosti. Tako da je manjinsko pitanje još uvek važno, kao evropsko pitanje. Voleo bih da Evropska unija ima malo više razumevanja za te specifičnosti. One ne bi smele da budu prepreka za ulazak u Evropsku uniju, treba naći neki kompromis. Ali istovremeno, naravno, potrebno je da se evropske vrednosti poštuju u unutarnjoj politici tih zemalja. Dakle, tu isto postoji raskorak; ono što vidimo u Hrvatskoj vidim takođe i u Srbiji, i drugde. Postoji razlika između, s jedne strane, retorički proevropske politike, a sa druge strane nespremnosti da se neke od tih evropskih metoda i vrednosti primene unutar same zemlje. Naročito bih rekao da to važi kad se radi o liberalnom i pluralističkom karakteru politike u tim zemljama, o zaštiti onih koji misle drukčije, političkoj manjini, opoziciji i drugim. Mislim da treba pokazati više evropskih vrednosti ako se stvarno želi da Evropa promeni svoju politiku. 

DEJAN JOVIĆ: ŽIVIMO U DOBA AMATEROKRATIJE

A pokazuje li opozicija dovoljno evropskog entuzijazma ili i ona vrlo malo zagovara Evropu?
To je začarani krug. Ako Evropa kaže Kosovo je preduslov bilo kakvog približenja Evropskoj uniji, ili ako se tako razume poruka Evrope, onda je logično da se i vlast i opozicija fokusiraju na taj problem. Ali pogrešno je da se time uslovljava put prema Evropskoj uniji, kao što je pogrešno očekivati da se ta pitanja razreše pre ulaska u Evropsku uniju. Mislim da treba neka pitanja ostaviti za taj solidniji, čvršći kontekst u kojem će biti možda lakše da se te stvari razreše. Ovde ću povući paralelu sa odnosima između Velike Britanije i Republike Irske. One su zajednički ušle u Evropsku uniju, istog momenta, i to je pomoglo. Pitanje Severne Irske nije bilo razrešeno, ono je ostalo nerešeno. Ne samo da je ostalo nerešeno nego je uzrokovalo nasilje još čitav niz godina. Dvadeset i više godina nakon ulaska te dve zemlje u Evropsku uniju mi smo imali terorizam u Severnoj Irskoj, kojega srećom sada nemamo ovde u slučaju Kosova, niti u Bosni i Hercegovini, niti drugde. Ali sam taj evropski okvir veoma je pomogao da se to pitanje stavi izvan dnevnog reda. Kao što sada izlazak Velike Britanije može ponovno vratiti taj problem. Dakle, po mom mišljenju, ulazak u Evropsku uniju ne znači da je ta zemlja riješila sve svoje probleme, ali znači da ipak ima neku mogućnost da to razreši u jednom mirnijem, normalnijem i solidnijem kontekstu.
Kad se radi o opoziciji, voleo bih takođe da vidim i mnogo eksplicitnije proevropsku opoziciju, koja bi možda bila kritičnija prema pojedinim potezima vlasti i gradila evropsko javno mnjenje i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u drugim zemljama. Ako malo pogledate ispitivanje javnog mnjenja, nekako je ta skeptičnost i opreznost prema Evropskoj uniji i Zapadu općenito najveća među Srbima u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj i opozicije i vlasti da povećaju popularnost Evrope, da potiču proevropsko raspoloženje kod stanovnika. 

VOLEO BIH DA VIDIM I MNOGO EKSPLICITNIJU PROEVROPSKU POZICIJU U SRBIJI

Imate li vi istomišljenika u Hrvatskoj ili bilo gde u Evropi, ili ćete biti sasvim usamljeni u Evropskom parlamentu?
Moje mišljenje je manjinsko i u mnogim aspektima drukčije od, ne bih rekao od svih nego od mnogih. Ali nikada, ni kad sam imao državnu poziciju kao savjetnik predsednika Republike, nisam smatrao da zato što je manjinsko ono ne bi trebalo da bude izgovoreno. Ja se zalažem za ono u što vjerujem i što je rezultat i mojih osobnih istraživanja i ekspertize na tom polju. Tako da to nameravam da činim i ubuduće. I dalje vjerujem u mogućnost uvjeravanja, racionalnog argumentiranja i u otvorenost sagovornika. Vidjećemo na izborima koliko u Hrvatskoj ima ljudi koji su spremni da podrže taj program. Ja apeliram na sve, dakle ne samo na ljude jedne nacionalnosti, iako sam na listi SDSS, nego apsolutno na sve građane koji misle da je ovo što predlažem korisno, da to podrže svojim glasom. Što se tiče sagovornika, ja sam ohrabren time što vidim ipak jedan pomak. Stvari koje su 2014. izgledale kao iluzija i utopija, posebno nakon ukrajinske krize, kad smo videli kuda može dovesti neka drukčija politika involviranja drugih aktera, sada nekako postaju, ne bih rekao prihvaćene, ali primaju se s manje otpora. Tako da mi je drago da vidim, recimo, da ipak jedan broj ljudi, uključujući i one na visokim funkcijama, razmišlja o brzom uključenju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Želimo vam sreću, kako na izborima tako i sa vašim idejama.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 25. april 2019.

Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

NOVI MAGAZIN
Najopasnije je kada država viče izdaja. Jer, kao što smo se osvedočili, država u tom slučaju ubija. Ubijen je zbog izdaje Ivan Stambolić, ubijen je Slavko Ćuruvija, ubijen je i Zoran Đinđić. Zato bi u Srbiji reči izdaja i izdajnik trebalo zabraniti

Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Izdaja je postala najjeftinija srpska reč. Načisto se izlizala od prevelike upotrebe.

Najopasnije je, naravno, neuporedivo najopasnije, kada država viče izdaja. Jer, kao što smo se osvedočili, država u tom slučaju ubija. Ubijen je zbog izdaje Ivan Stambolić, ubijen je Slavko Ćuruvija, ubijen je i Zoran Đinđić.

Zato bi u Srbiji – ako stvarno hoćemo ne samo dijalog nego ako uopšte mislimo da postanemo normalno društvo – reči izdaja i izdajnik trebalo zabraniti. Ili makar na njih staviti “moratorijum”. Inače će biti: Ave, Servie, morituri te salutant.

Pre svega zbog Kosova. Jer, kao što nas drevna prošlost uči – iako to uporno odbijamo – na Kosovu je za izdaju optužen onaj ko izdaju nije počinio.

A novija istorija podseća da je pre tačno 30 godina Slobodan Milošević svoj čuveni govor održao u srcu Kosova, na Gazimestanu. Bila je to neka vrsta novog kosovskog zaveta protiv izdaje. Pre neki dan Vučić je o Kosovu govorio u srcu Beograda, na Terazijama, figurativno govoreći. Na Kosovo može da ode samo ako i kada dobije dozvolu vlasti u Prištini.

Vladeta Janković, Koštuničin intimus, ispravno je u “Utisku nedelje” primetio da glavni cilj Vučićevog mitinga 19. aprila nije bio da (se) pokaže čiji je (miting) veći nego da pripremi svoje pristalice, ali i koalicione partnere, pa i celu Srbiju za ono što izgleda dolazi. Šta je to što nam se bliži, Janković nije identifikovao, samo je rekao da se to njemu ne sviđa. U čemu mu se pridružila i nacionalno takođe senzitivna Ljiljana Smajlović. Nažalost, posle je razgovor otišao u drugom smeru, pa je ova tema, ključna za Srbiju, ostala “nedorečena”.

Vučić pak na Glavnom odboru svoje stranke u Sava centru i na velikom narodnom zboru ispred Skupštine – kao da nije bio isti čovek. Vuk i jagnje, takoreći. No, nije to tako neobično u politici.

Ono što je, međutim, na oba skupa bilo gotovo istovetno, bio je pokušaj da se postavi pitanje Kosova. Odnosno, da se nagovesti da je neko rešenje na vidiku. Iako se još ne vidi šta je to. I za to je, praktično u lice, Vučić dobio onaj povik – “izdaja”. Što, po svemu sudeći, nije bilo po protokolu. Pa je brže-bolje za miting regrutovao “vikare” i njihove pomagače.

Problem je što kad stalno vičete izdaja, kao što to radi Vučić, poput onog čobančeta koje je stalno vikalo vuk, (iz)gubite kredibilitet. To se izgleda sad dešava Vučiću. Makar u Evropi. U Rusiji i Kini možda je drugačije.

Iako 29. april u Berlinu, i sastanak šefova država i vlada Srbije, Albanije i Kosova, sa “triom M” (Merkel, Makron, Mogerini) nije “dan D” – štaviše, naročito se ovi “naši” trude da istaknu kako “nemaju nikakva očekivanja” – teško da makar prvo dvoje pomenutih evropskih lidera može i hoće sebi da dozvoli tek samo još jedan “čapraz divan”. U najmanju ruku, biće to suočavanje sa istinom. Kojoj se može pogledati u oči, ali se može i zažmuriti. Kao, recimo, u Rambujeu pre 20 godina.

Čini se, međutim, da u tom pogledu žmuri i opozicija. Jer, šta ona nudi? Neko će reći: i ne mora da nudi, njena je privilegija da može samo da kritikuje. Ipak, pitanje je može li se na programu “možda ne znamo šta hoćemo, ali znamo šta nećemo” osvojiti poverenje građana Srbije. Kojima je možda dosta neizvesnosti. I koji su, više nego opozicija, spremni na suočavanje sa istinom. I spremniji su da je prihvate. Samo što se niko ne usuđuje da ih pita. A morao bi.

Došao je “vakat za fakat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. april 2019.

Status quo, salto mortale

NOVI MAGAZIN
Kada su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji

Kosovo

Ovih dana kao da se uoči evropskih izbora čine poslednji napori da se kosovski čvor rasplete, da ne bi posle morao da se seče. Više to, zapravo, liči na poslednje trzaje “umiruće” briselske administracije. Vide to, naravno, i “ovnovi” na balkanskom brvnu, pa su promenili retoriku, ali im je ćud ostala ista. Ali kad su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji. Sad su sve oči uprte u Berlin između uskršnjih i prvomajskih praznika, mada je Aleksandar Vučić rekao da se 29. aprila, uprkos Emanuelu Makronu i Angeli Merkel, neće desiti ništa.

OPCIJE: Pred Srbijom, Kosovom i čitavim regionom Zapadnog Balkana, da ne idemo dalje, dva su moguća scenarija. Jedan je – u ovom trenutku realniji – da ne dođe ni do kakvog rešenja. Odnosno, rešenje je – jer nisu retki oni koji to tako vide – status quo. Dakle, zamrznuti konflikt. Drugi scenario podrazumeva sporazum Srba i Albanaca, to jest Srbije i Kosova, kakav god da taj sporazum bude. Strogo logički gledano, tri su moguće “opcije”: “reintegracija” Kosova u Srbiju; priznanje Kosova od Srbije ili (takozvano) razgraničenje. U prvo ne veruju ni oni koji to propagiraju. Drugo podrazumeva da priznanje može biti formalno i izričito ili neformalno, odnosno da se Srbija ne suprotstavlja prijemu Kosova u Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije (UNESCO, Interpol itd). U ovom drugom slučaju Srbija bi, naravno, morala da postigne dogovor sa Rusijom. Na prvi pogled paradoksalno, ali iako Moskva često ističe da će u tom pogledu “poštovati volju” Srbije, nije isključeno da bi mogla tome da se suprotstavi iz sopstvenih interesa. Odnosno, nije nezamislivo da Rusija (is)postavi neke sopstvene računice i uslove i traži ustupke za sebe, pre svega od Amerike, što bi čitavu stvar dodatno zakomplikovalo, možda i odložilo.
Kad je pak reč o “razgraničenju”, oko čega su izgleda u jednom trenutku, iako to nijedan od njih nije potvrdio, predsednici Vučić i Tači postigli (kakvu-takvu) saglasnost – i što je, makar spolja, zaličilo na kompromis poput onog između Zaeva i Ciprasa – ono je na obe strane naišlo na snažno odbijanje i izazvalo dodatne podele.
Konfuziju je možda pojačavala činjenica da nije baš bilo jasno šta razgraničenje podrazumeva. Tek kada je ta ideja (definitivno?) propala, Hašim Tači je uneo malo više svetla natuknuvši da se radi o “minimalnoj korekciji granica”. Ipak, ostaje nejasno šta je to “minimalna korekcija” jer ono što je za Srbe minimalno, za Albance može biti maksimalno, tj. neprihvatljivo, i obrnuto. U nekim spekulacijama tim povodom računalo se da bi Srbija trebalo da dobije ceo sever Kosova, tj. od Severne Mitrovice naviše. Malo je verovatno da se to zaista uzimalo u ozbiljno razmatranje. Ima indicija da je Vučić “ciljao” na Gazivode, dok je Tači, sa druge strane, mislio na nekoliko potkopaoničkih sela ili da se granica “vrati” na stanje pre nego što ju je, kažu, Petar Stambolić pomerio ka severu da bi navodno “poboljšao” strukturu stanovništva, tj. povećao “srpski korpus” u pokrajini za koju se tada činilo da će zanavek ostati “srpska”, tačnije u sastavu Srbije.
Ideja o razgraničenju naišla je, međutim, na žestok otpor, kako na Kosovu tako i u Srbiji. U Srbiji, pomalo paradoksalno, kako od onih koji se zalažu za priznavanje Kosova tako i od onih koji su protiv priznavanja po bilo koju cenu.
Tako se, zapravo, stiče utisak da bi bilo kakvo rešenje, odnosno sporazum (političkih predstavnika) dve (zavađene) strane, u jednoj ili drugoj sredini, a možda i u obe, naišao na više protivljenja nego odobravanja. Što znači da će biti potrebno mnogo veštine, odlučnosti i hrabrosti da se ono “p(r)ogura”. Štaviše, da to neće biti ni moguće bez snažne, svesrdne i svestrane potpore međunarodne zajednice. Verovatno čak i njenog direktnog učešća u tom sporazum(evanj)u, praktično nekog novog Dejtona. Što u ovom trenutku ne deluje izgledno.
To ukazuje na širinu konteksta koji određuje (ekonomske) posledice. Naime, iako ne treba imati iluzija u pogledu značaja kosovskog čvora, iako je on sigurno pri kraju liste svetskih problema, on je ipak svetski problem. Za to ne treba bolje potvrde od činjenice da se o njemu i dan-danas raspravlja u Savetu bezbednosti.
Fakat je, takođe, da se danas na Kosovu ne sukobljavaju samo Srbi i Albanci nego i Rusi i Amerikanci. Iako Tramp ne zna gde je Kosovo, on tu ima svoju bazu. A jedva stotinak kilometara dalje ima je, makar simbolično, i Rusija.
Taj kontekst, dakle, utiče i na širinu i dubinu ekonomskih konsekvenci jednog ili drugog rešenja. Jedna je ekonomska perspektiva ako na “Kosovo polju” Rusi i Amerikanci ukrštaju pesnice, a druga ako jedni drugima pruže ruku.
Dakle, za razrešenje kosovskog čvora moguće je zamisliti dve mogućnosti, to jest, dva takoreći “ideal-tipska, scenarija: “crni” i “ružičasti”.

CRNI SCENARIO: Status quo, odnosno zamrznuti konflikt, imao bi niz negativnih posledica, direktnih i indirektnih, kratkoročnih i dugoročnih. Pre svega za Srbiju, ali onda u drugom krugu i za region.
Nema sumnje da će Kosovo zadržati (tj. ako nakratko, kao što se ovih dana najavljuje, od njih odustane, vratiće ih) takse na robu iz Srbije (i Bosne i Hercegovine). Srbija je na Kosovo plasirala robe u vrednosti od oko 450 miliona evra. Odmah nakon uvođenja taksi iz Privredne komore Srbije stizale su informacije da Srbija dnevno gubi oko milion evra. Naravno, postoji teoretska šansa da se nađu nova tržišta, ali to nije lako i ne može biti brzo. Ekonomisti su izračunali da bi ostanak taksi na snazi tokom cele 2019. bruto domaći proizvod Srbije smanjio 0,5-0,7 odsto. To je 1,5-2 milijarde evra. Drugi ekonomisti malo sumnjaju u ovu procenu, pojedini privrednici su govorili da bi za deo te robe mogla da se nađu nova tržišta, što znači da bi šteta mogla da bude i manja. Neka bude i upola manja, to je oko milijardu evra, a to su i za znatno razvijenije zemlje od Srbije ogromne pare.
Drugo, među kompanijama koje su pogođene kosovskim merama nalaze se i strane firme u Srbiji (Henkel, Koka kola, Hemofarm itd). One su sigurno u svojim izveštajima navele i šta je uzrok slabijih poslovnih rezultata. To negativno utiče na opšti privredni imidž Srbije, odnosno označilo bi Srbiju kao zemlju s povećanim poslovnim rizikom. To loše utiče, tj. smanjuje investicije.
Treće, s prethodnim povezano, povećan rizik zemlje znači skuplje kredite na međunarodnom finansijskom tržištu. To, s jedne strane, smanjuje mogućnost zaduživanja, a sa druge smanjuje konkurentnost srpskih firmi na međunarodnom tržištu.
Četvrto, zamrznuti konflikt povećao bi uticaj Rusije u Srbiji. To ne bi donelo novac, ali bi donelo porast nedemokratskih i represivnih tendencija, što bi dovelo do iseljavanja domaćeg kapitala.
Peto, druga strana te medalje je usporavanje evropskog puta Srbije, što bi takođe imalo negativne posledice po razvoj.
Šesto, to bi moglo negativno da se odrazi i na poslovne aktivnosti Kine u Srbiji. Naime, za razliku od Rusije, Kini bi i odgovaralo da se Srbija u dogledno vreme nađe u Evropskoj uniji jer bi tako na bolji način bile valorizovane njene investicije i projekti koje kreditira.
Sedmo, niže stope privrednog rasta imalo bi za posledicu dalje zaostajanje, naročito za zemljama centralno-istočne Evrope – umesto da ih polako sustižemo.
Osmo, nepovoljne ekonomske, političke i socijalne prilike dovele bi do nepovoljnih demografskih tokova, odnosno do još većeg iseljavanja stanovništva, naročito mlađih i obrazovanih ljudi. Što bi, naravno, imalo povratan negativan efekat na privredni rast.
Deveto – a možda bi to trebalo staviti na prvo mesto – zamrznuti konflikt bi doveo u teži položaj i srpsko stanovništvo na Kosovu, koje bi počelo (još brže) da se iseljava tražeći perspektivu ili u Srbiji ili (verovatnije) još dalje u Zapadnoj Evropi.
Poslednje, deseto, takva Srbija, opterećena tenzijama, pritisnuta siromaštvom, okovana nacionalizmom, delovala bi destabilizirajuće na ceo Zapadni Balkan, pa i šire. Što bi se, naravno, negativno odrazilo na razvoj celog regiona. U takvoj situaciji nije nemoguće zamisliti neki neformalni “sanitarni kordon” oko onoga što je ostalo od “srpskih zemalja”.

RUŽIČASTI SCENARIO: Sa druge strane, “ružičasti scenario”, to jest neko rešenje koje bi bilo prihvaćeno – makar i uz proteste kakvih je bilo u Grčkoj (više) i Makedoniji (manje) nakon sporazuma o imenu ove druge – na obe strane, imao bi pozitivne efekte.
1) Najpre, to je sigurno vraćanje trgovine u normalne uzuse, sa svim pozitivnim posledicama koje iz toga proističu.
2) To rešenje moralo bi da bude sveobuhvatno, pa bi njime bili rešena dva problema koja su proteklih meseci bila u fokusu javnosti. Prvi je početkom februara ponovo aktuelizovana sudbina Rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata (skraćeno RMHK) Trepča, kako se ovaj socijalistički gigant, a danas obična ruina, svojevremeno zvao. Ovde se, čisto ilustracije radi, može notirati samo jedan problem koji možda i nije najveći. Rudarska okna jesu na teritoriji Kosova, ali je rudno telo na teritoriji Srbije. Slično je i kod drugog “hroničnog” spora: hidroelektrane i jezera Gazivode. Naime, sama hidroelektrana i veći deo jezera jesu na teritoriji Kosova, ali reke dolaze sa teritorije Srbije. Rešenje ovih problema, koje je tehnički relativno lako izvodljivo, pre svega privatizacija Trepče, imalo bi višestruko povoljan uticaj.
3) Rešenje bi omogućilo “slobodan protok kapitala”. Dakle, Srbija bi – to jest njeni biznismeni, kao i drugi, razume se – mogla da investira u tzv. srpske enklave, što bi bio garant i razvoja i opstanka tamošnjeg stanovništva.
4) Evropska perspektiva Kosova i Srbije smanjila bi rizike i povećala strane investicije, naročito na Kosovu. Pored onih u metalurgiju olova, cinka i nikla, posebno u eksploataciju rudnika uglja, odnosno izgradnju termoelektrana koje bi mogle da reše problem snabdevanja električnom energijom celog regiona.
5) Konačno, privredno prosperitetna, stabilna i demokratska Srbija vukla bi kao motor ceo region. Takva Srbija poboljšava investicioni ambijent – kako za ulaganja lokalnog tako i regionalnog (infrastrukturnog) karaktera: gasovodi, putevi, pruge – što bi sve omogućilo znatno brži ekonomski razvoj Zapadnog Balkana.
Kakav bi bio brojčani izraz “crnog”, odnosno “ružičastog scenarija”, nije lako izračunati. Tako nešto pak uradili su pre oko godinu dana stručnjaci iz Republičkog zavoda za statistiku na čelu sa Miladinom Kovačevićem. Prema toj analizi (rogobatnog naziva: Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine), posebno bi bili nepovoljni dugoročni demografski efekti. Broj stanovnika Srbije opao bi u slučaju zamrznutog konflikta sa 7,1 milion 2015. na nešto manje od četiri miliona 2060. godine. Sporazum, doduše, negativne demografske tendencije koje postoje već odavno, ne bi mogao da zaustavi, ali bi ih znatno ublažio, pa bi se broj stanovnika Srbije za 40 godina smanjio na (svega) 5,6 miliona.
Kada je reč o ekonomskim posledicama, u prvom slučaju prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda do 2060. godine iznosila bi 1,3 odsto, dok bi u drugom slučaju rast bio gotovo tri puta veći – 3,2 odsto. Najupečatljiviji pokazatelj ipak je visina BDP-a: sporazum donosi u 2030. BDP od oko 86 milijardi evra (što je više nego dvostruko i iznad prošlogodišnjeg), dok bi u suprotnom BDP bio oko 66 milijardi evra.
Kad smo već kod dugoročnih perspektiva, zagovornici zamrznutog konflikta, čija je osnovna ideja da se sačekaju “bolja vremena”, kao svoj moto otvoreno ili još češće prikriveno ističu slogan “dogodine u Prizrenu”. Naravno, kao repliku jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. O tome je bilo reči pre nešto više od mesec dana u uvodniku “Prizren, otvoren grad”, ali neke stvari nije zgoreg ponoviti. Dakle, jevrejska ideja/politika/cilj imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su kao nacija bili vlasnici velikog dela svetskog bogatstva. Neuporedivo većeg nego Srbi danas. Zahvaljujući tome mogli su mnogo više da utiču na politike najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu.
Drugo – kao posledica – imali su jakog saveznika. Toliko jakog, da se jači ne može zamisliti – Ameriku kada je bila na vrhuncu moći. Srbija za svoj cilj nema takvog saveznika. Naprotiv. Njen saveznik – Rusija, nema ni približno tu moć. A nema ni interes. Tako da je igra na rusku kartu – unapred izgubljena igra.
Da “rezimiramo”: ono što bi za Srbiju i čitav region bilo najbolje – nije realno; a ono što je realno – to je najgore. Tako bi se mogla sumirati analiza različitih “opcija”, tj. mogućnosti za (raz)rešenje kosovskog Gordijevog čvora. A šansa da se pojavi neki novi Aleksandar Veliki (svaka sličnost sa aktuelnim političkim ličnostima je slučajna) i preseče ga, svakim danom sve je manja.

Resursi

Mnogi su intervenciju međunarodnih snaga na Kosovu pre dve decenije objašnjavali upravo ekonomskim razlozima. To jest, (navodnim) velikim prirodnim bogatstvima Kosova (i Metohije). Kakvo je zbilja to bogatstvo?
Prirodni resursi:
– Ugalj: 13-14 milijardi tona (10-12 na Kosovu i dve milijarde tona u Metohiji; vrednost procenjena na 400-500 milijardi dolara);
– Ruda olova i cinka: 46 miliona tona (5-6% metala u rudi, znatno ispod svetskog proseka);
– Ruda nikla: 18 miliona tona (1,3% metala u rudi);
– Ruda magnezita: osam miliona tona;
– Boksit: 1,6 miliona tona
– Voda: Značajne rezerve u planinskim masivima Mokre gore i Prokletija, izvori vrlo kvalitetne vode kapaciteta 10 kubnih metara u sekundi;
– Geotermalna energija: ležišta tople vode (60-80 stepeni Celzijusovih), rezerve pet milijardi kubika, iskoristivo oko milijardu kubika (ekvivalentno četiri miliona tona tečnih goriva);
– Poljoprivredno zemljište: 585.000 hektara (0,28 ha po stanovniku; Srbija 0,56 ha po stanovniku).
Sve u svemu, Kosovo ne može da se pohvali nekim velikim prirodnim bogatstvima. Najznačajnije su rezerve uglja, ali reč je o niskokvalitetnom lignitu koji je upotrebljiv jedino za proizvodnju električne energije.
Pored prirodnih resursa, tu su i “veštački”. Prema podacima koje je svojevremeno iznelo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, preduzeća iz Srbije imaju – ili je tačnije reći: imala su – u (nekadašnjoj) pokrajini 1.358 objekata. Samo imovina EPS-a procenjena je na oko tri milijarde evra. Što se tiče Železnica Srbije, knjigovodstvena vrednost njene imovine na Kosovu, računajući infrastrukturu i vozila, premašuje 200 miliona evra, dok je tržišna vrednost verovatno višestruko veća.
Prema u ovom trenutku raspoloživim podacima, na Kosovu je privatizovano više od 350 društvenih preduzeća, a prihod od privatizacije iznosi 350 miliona evra.
U vlasništvu države Srbije, prema podacima istog (sada nepostojećeg) ministarstva, nalazi(lo) se i 24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, službene zgrade površine veće od 1,4 miliona kvadratnih metara, više od 145.000 kvadratnih metara poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene i 750.000 kvadrata ostalih građevinskih objekata. Ukupna vrednost tog dela državne imovine bila je procenjena na 220 miliona evra.
A sveukupno, po beogradskim medijima ukupna vrednost srpske imovine na Kosovu procenjivana je na čak 200 milijardi evra. Sve ove podatke, međutim, treba uzeti s velikom rezervom (jer je za vreme vanrednog stanja na Kosovu, početkom devedesetih, znatan broj kosovskih firmi jednostavno priključivan firmama iz centralne Srbije) i ovde su navedeni kao ilustracija, a ne kao činjenica.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. april 2019.

Ana u zemlji nasilja

PEŠČANIK
Nasilje vlasti bilo je usmereno protiv opozicije i imalo je neuporedivo teže, direktne ili indirektne posledice. Izgubljeno je 10 ljudskih života, a još veći broj izbegnut je zahvaljujući samo sticaju srećnih okolnosti. A materijalna šteta je ogromna, bar hiljadu puta veća od onih nekoliko slomljenih stakala na zgradi RTS-a

“Zato ne, za atmosferu nasilja u društvu nismo odgovorni mi, već oni…” Na tu rečenicu mogao bi se svesti autorski tekst predsednice Vlade Srbije u Politici. “Mi” to je, naravno, vlast, “oni” su, naravno, opozicija.

Da se opoziciji ima mnogo toga zameriti, nije sporno. Na kraju krajeva, dobar deo onoga što je napisala, Ana Brnabić nije morala sama da smišlja – sve je to mogla naći u međusobnim (verbalnim) obračunima između raznoraznih delova šarolike opozicione političke scene. Jer, opozicija niti je bila jedinstvena niti sada govori tako unisono kao vlast. U kojoj se zapravo čuje samo jedan glas, glas predsednika Vučića, bez obzira na to kroz čija usta izlazi.

Međutim, nije to najvažnije. Ključno je da u traženju uzroka svakako nezadovoljavajućeg stanja u društvu, a pre svega za atmosferu nasilja, predsednica Vlade nije našla ništa, ni najmanju greščicu, na strani vlasti. Jedini i isključivi krivac je opozicija.

Recimo, nije ni pomenula slučaj Borka Stefanovića, kome je u Kruševcu razbijena glava udarcem koji ga je lako mogao i ubiti.

Ili, recimo, slučaj žene Stanije Gligorijević, koja je smrtno stradala zbog nasilničkog ponašanja vlasti na drumu.

Treće, paljenje kuće, praktično pokušaj ubistva novinara Milana Jovanovića u Grockoj, sa čim je direktno povezan visoki funkcioner vladajuće stranke.

Četvrto, “slučaj Jutka” – za koji bi predsednica Vlade imala pravo da pokaže i povećanu osetljivost, a nije pokazala nikakvu – seksualno nasilje opet visokog funkcionera vladajuće stranke i predsednika opštine Brus.

Kad smo već “na lokalu”, nedavni izbori u Lučanima školski su primer nasilja kojim se urušava demokratija i onemogućava slobodno izražavanje političke volje građana.

U tom kontekstu – ucene i pretnje kojima su izloženi zaposleni u javnim ustanovama da bi ih se nateralo da idu na mitinge Aleksandra Vučića predstavljaju nasilje kojem po širini i obimu nema premca u Srbiji.

Zabrana prevoznicima i čak ukidanje redovnih autobuskih linija da ljudi koji to dobrovoljno žele ne bi mogli da dođu na proteste opozicije.

Ili, da se vratimo malo u prošlost – rušenje u Savamali, gde ne samo da su nekakvi “fantomi” srušili legalno izgrađene objekte nego je i taj nasilnički čin bio praćen još jednim smrtnim ishodom.

Deveto, pad helikoptera i sedam ljudskih žrtava koje su platile glavom marketinški egzibicionizam jednog ministra.

Deseto, slučajevi “Vulinova tetka” i “Nebojšin tata”, koji zaslužuju da budu navedeni i posebno, ali ih ovde navodimo zajedno. Ana će se dosetiti zašto.

Kad smo već kod snaga reda i zakona koji promovišu bezakonje, ne možemo a da ne pomenemo slučaj Vranjskih. U očajanju, posle višegodišnjih neprekidnih pokušaja finansijske policije da uguši novine, njihov vlasnik Vukašin Obradović stupio je u štrajk glađu. Štrajk je već bio poodmakao kada se Ana Brnabić našla u Vranju, ali nije našla za shodno da poseti Obradovića; “vadila” se da nije dovoljno upoznata sa celim slučajem.

Na kraju ovog “spiska”, koji bi mogao da bude i znatno duži – Oliver Ivanović. Šta god u vezi sa ubistvom jednog od lidera opozicije bude otkriveno, a teško da će se ikada pronaći i ubice i nalogodavci, TV-spot kojim je Ivanović bukvalno “satanizovan” uoči izbora na severu Kosova bio je akt brutalnog političkog nasilja. U svakoj slobodnoj, demokratskoj i normalnoj zemlji tako nešto ne bi bilo ni snimljeno, a kamoli danima emitovano na televiziji koju predsednik najviše voli i koja najviše voli predsednika.

Sve u svemu, nasilje opozicije bilo je praćeno jednim (svakako nedopustivim) šamarom, i to između pripadnika opozicije; nasilje vlasti bilo je usmereno protiv opozicije i imalo je neuporedivo teže, direktne ili indirektne posledice. Izgubljeno je 10 ljudskih života, a još veći broj izbegnut je zahvaljujući samo sticaju srećnih okolnosti. A materijalna šteta je ogromna, bar hiljadu puta veća od onih nekoliko slomljenih stakala na zgradi RTS-a.

Ništa od toga u svom “autorskom tekstu” nije videla predsednica Vlade Srbije. Blago Ani Brnabić. To ne bi mogao svako.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. april 2019.

VV vs. VW

PEŠČANIK
Za poslednjih pet godina Srbija je uskraćena za (najmanje) 10 milijardi evra investicija. Za toliko je Vučić svojom lošom vladavinom oštetio Srbiju. I usporio njen razvoj. I unazadio rast životnog standarda građana Srbije

Hronologija ide ovako. Prvo je u utorak 9. aprila ministar odbrane prizivao državni udar. “Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara” – puklo je kao grom iz vedra neba saopštenje sa “zajedničke sednice kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba”. Zatim je sutradan, na “ružičastoj televiziji”, isti taj Vulin objašnjavao kako od državnog udara nema ništa. Mora da ga je Vučić zvao telefonom i skrenuo mu pažnju da takvim “dizanjem tenzije” i “sejanjem panike” podriva njegovu, Vučićevu, “hrabru borbu za strane investicije”, kako je u već pomenutoj prilici istakao sam Vulin.

Međutim, u četvrtak 11. aprila, verovatno misleći da će time zabašuriti glupost koju je napravio, Vulin je najavio štrajk glađu. Sad je ministar odbrane morao lično na ribanje kod “vrhovnog komandanta”, pa je u petak ujutru 12. aprila objavio da odustaje od štrajka. Ali, da bi se nekako skrenula pozornost javnosti sa te bruke, Srpska napredna stranka odlučuje da još te iste noći organizuje prepad na nekoliko lokalnih i republičku skupštinu.

Najzad, u subotu 13. aprila stiže vest nemačke agencije DPA da je Srbija ispala iz trke za investiciju Folksvagena vrednu 1,4 milijarde evra, koja bi trebalo da zaposli oko 5.000 ljudi. Siroti Nemci, verovatno nisu mogli da dođu sebi od čuda kakve vesti stižu iz “lidera u regionu”.

Ako se, dakle, vest u konačnici ispostavi kao tačna, toliko će, 1,4 milijarde evra, građane Srbije koštati Vulin. To jest, toliku je štetu napravio. Najmanje što bi Vučić u ovom trenutku morao da uradi jeste da smeni Vulina. Kad će ako ne sad? Ali, kako da izbaci najboljeg učenika? On ga je, ako ne napravio – upravo počivšoj Mirjani Marković ne mogu se oduzeti sve zasluge – a ono svakako do(g)radio i usavršio.

Ne može zato što nije premijer? Pa kako je mogao da ga zove na “razgovor” koji nije uvek bio “tihim tonom”, kao to reče Vulin. Možete li da zamislite kako se predsednik tresao dok je “ministar vojni” na njega vikao.

Ali, sad ozbiljno, gubitak bi za Srbiju bio, odnosno biće, zaista ogroman. Ne samo zato što neće doći jedna velika svetska kompanija i što smo ostali bez 1,4 milijarde evra nego zato što automobilska industrija spada u one s najvećim tzv. multiplikatorom. To jest, najviše umnožava investicione efekte. Mnogo više nego, kako je to nedavno rekao Miroljub Labus, finansijske usluge, trgovina ili rudarstvo, u koje odlazi najveći deo stranih investicija u Srbiji.

Međutim, kada je o investicijama generalno reč, ne samo stranim, one su poslednjih pola decenije, otkako je Vučić neprikosnoveni gospodar situacije, u proseku iznosile oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda godišnje. To je znatno, oko četiri odsto, ispod prosečnih ulaganja u zemljama Zapadnog Balkana i centralno-istočne Evrope. Tek u prošloj godini investicije u Srbiji dostigle su (blizu) 19 odsto BDP-a. Ali i to je još uvek daleko od investicija koje bi Srbija morala da ima – 24, pa i svih 25 odsto – da bi počela da sustiže zemlje CIE. Prevedeno u apsolutne brojeve, ulaganja su u Srbiji godišnje bila niža za oko dve milijarde evra od (preko) potrebnih. Ali, da ne bude zabune, ne zato što nije bilo para nego zato što nije bilo – prava. Nepoštovanje ugovora i prava svojine, sa jedne, i visoka korupcija, sa druge strane, jednom rečju nedostatak pravne sigurnosti, prema svim analizama i merenjima kvaliteta poslovnog ambijenta, osnovni su uzrok niskim investicijama.

Za poslednjih pet godina, dakle, Srbija je uskraćena za (najmanje) 10 milijardi evra investicija. Za toliko je Vučić svojom lošom vladavinom oštetio Srbiju. I usporio njen razvoj. I unazadio rast životnog standarda građana Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. april 2019.

Zuzana, Srbija i Evropa

PEŠČANIK
Važno je sada, kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode, da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije

Pobeda Zuzane Čaputove na predsedničkim izborima u Slovačkoj prošla je u Srbiji sasvim nezapaženo. Ne mislim pri tome toliko na aktuelnu vlast, gde se osim Vučića protokolarnom čestitkom – uzgred, ona Erdoganu, iako baš i nije pobedio, bila je mnogo srdačnija – niko nije oglasio, koliko na opoziciju. Koja nije ni beknula. Što i nije neko iznenađenje jer je isto bilo i kada je u Makedoniji pobedio Zaev. Jedino je Dragan Šutanovac, tadašnji šef Demokratske stranke, pokazao smelost da se sretne s novim makedonskim premijerom.

Još “indikativnije”, Zuzanu nije konstatovao ni dobar deo (opozicione) intelektualne elite. Oni koji su svojevremeno za pobede Orbana (koga već od “milja” zovu Viktator) i Kačinjskog (o)krivili Evropu, pronalazeći uzroke tih pobeda u slabosti Unije i istrošenosti njenog koncepta, sad kada su do izražaja došle suprotne snage i tendencije “gromoglasno ćute”. Upadljivo su izostale analize šta trijumf – bukvalno, ne figurativno – takve opcije znači za Evropu, a posebno šta bi mogao da znači za Srbiju.

U vezi sa ovim treba napomenuti da je i u objašnjenju “krize Evrope” došlo do potpune “inverzije”. Uzmimo, na primer, nama najbližu i najpoznatiju Grčku. Ispalo je, prema mnogim ovdašnjim analitičarima, da je krizu u Grčkoj izazvala Evropska unija, a ne da je zapravo Grčka svojim ogromnim javnim dugom ugrozila Evropu.

A krizu u Grčkoj, da i to bude jasno, nisu izazvale “pohlepne banke” nego (halapljiva?) grčka država. Koja je praktično potkupljivala svoje građane tako što je uzimala zajmove i onda im taj novac delila kroz plate, penzije i druge prinadležnosti za koje nije bilo realnog osnova u snazi nacionalne ekonomije. I, naravno, kad je došlo vreme da se dugovi vrate, onda kuku-lele. Štaviše, oni koji su prethodno godinama trošili nezarađeno nisu hteli da preuzmu odgovornost za svoje nerazumno ponašanje nego su krivicu bacali na svakoga ko im se učinio zgodan – a populistima svih boja i profesija uvek na pamet prvo padnu banke i Međunarodni monetarni fond. Uglavnom, svi su bili krivi sem onih koji su zajam uzeli i potrošili.

Da nije bilo Evrope, njene vlade i centralne banke, Grčka bi propala, a njeno bi se stanovništvo suočilo s posledicama prema kojima bi i Velika depresija iz 1929. bila “mačiji kašalj”. A slična sudbina zadesila bi verovatno i ostale tri zemlje iz slavnog PIGS sazvežđa – Portugaliju, Italiju i Španiju. Ovako, posle nekoliko godina ne baš tako stroge apstinencije – kad više nije bilo 13, 14. i 15. plate i kad su penzije pale ispod nemačkih – sunce i pesak u Grčkoj skupi su kao da su u Norveškoj. Isto važi i za one druge tri, gorepomenute.

Koliko je Evropa blagotvorna za njene članice najbolje je pokazao Bregzit. Nasuprot nadanjima, blago rečeno “evroskeptika”, da će početi “paranje” Evrope, a bogami i radnjama da se to desi, njeno jedinstvo je čvršće nego ikad u poslednjih desetak godina.

Naravno, to ne znači da u Evropi nema problema, uspona i padova. U stvari, njena istorija je sačinjena uglavnom od kriza. Za razliku od Sovjetskog Saveza, koji je stalno pucao od zdravlja – dok nije sasvim pukao.

Ali, u projektovanu sliku umorne i stare Evrope, koja samo što nije izdahnula, novo lice Zuzane Čaputove nikako se ne uklapa. Kao ni Zorana Zaeva, koji pošto-poto hoće u NATO.

Politički profil nove predsednice Slovačke obeležava borba za zaštitu čovekove okoline, sa jedne, i ljudska prava, sa druge strane. Čaputova je, dakle, pobedila zagovarajući autentične evropske vrednosti. U Slovačkoj, kao članici Evropske unije, ona to i nije morala da naglašava. Ali u Srbiji je to neophodno. Možda članstvo u Evropskoj uniji nije dovoljno za uspostavljanje vladavine prava, ali da je to nužan uslov, nesumnjivo jeste. Evropa, kao sredstvo i cilj, jedini je način da se u Srbiji izgrade evropske institucije.

Naročito je to važno sad kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode. Idealan je trenutak da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije.

Viktator je prošlost; Zuzana je budućnost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2019.

Ana i Boško

PEŠČANIK
Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve

Prosto ne znam kako da počnem. Znam da to nije dobar početak, ali ne mogu drugačije. Jer, može recimo ovako, ozbiljno. Nijedna biblijska izreka nije se u Srbiji tako lepo primila kao ona da je “batina iz raja izašla”. Od demagoga do pedagoga, od dna do vrha društvene piramide, nema ko to ne zagovara.

A može i ovako, infantilno. Pada mi na pamet ona stara dečija pesmica: “Ana i Boško, to su srca dva, ljubili se grlili, sve do pola dva”. Jer, evo, dvoje ljudi koji se nalaze, ili bolje, misle da se nalaze na suprotnim polovima političke scene, u proteklih nekoliko dana posegli su (tačnije, zapretili su, mada ko zna šta bi bilo kad bi bilo) za istim sredstvom u obračunu s političkim protivnicima – policijskim pendrekom. Figurativno rečeno.

Dakle, u Srbiji nije važno da li ste muško ili žensko, jeste li završili visoke škole u inostranstvu ili u zemlji, da li ste gej ili strejt, imate li ćerke ili sinove – ako počnete da se bavite politikom, tj. ako ste političar(ka), sva je prilika da ćete završiti kao batinaš(ica).

Najpre se premijerka Ana Brnabić na mitingu vladajuće Srpske napredne stranke u Požarevcu okupljenoj masi “izvinila” što protiv građana koji širom Srbije već danima protestuju nije upotrebila policiju. Uopšte, predsednica Vlade se sve viši trudi da dokaže da ona nije i neće da bude fikus. A cinizam koji pri tome manifestuje sve je ubedljiviji. Ana je opet pokazala da je dobar i vredan učenik, a ni talenat joj se ne može osporiti.

Sa druge strane, Boško Obradović se još nije ni domogao vladarskog žezla, a već je počeo da preti palicom. Kakav je to pandurski mentalitet ukorenjen u Srbima i Srpkinjama koji izbije čim ih malo zagrebete ispod kože? Opisali su to i Branislav Nušić u “Sumnjivom licu” i Dušan Kovačević u “Balkanskom špijunu”, ali džabe. Ismejemo se i izađemo kao da se radi o nekom drugom. I sutra opet po starom.

Prisećam se u ovom trenutku kako je pre 30 i kusur godina na zlokobnoj Osmoj sednici (CK SK Srbije) Radoš Smiljković sa govornice uskliknuo “Na ljutu ranu – ljuta trava”. Ljuta rana bila je, naravno, Kosovo i demonstracije tamošnjih Albanaca, a ljuta trava – tenkovi. Deceniju i po nakon toga srpska politika je svaki problem pokušavala da reši prvo silom. Pa onda opet silom. Pa silom. I tako, evo, do dana današnjeg. Doduše, pošto su nam u međuvremenu izbili (skoro) sve zube, sad uglavnom kevćemo i pomalo režimo. Ali, što reče mudri – i zato brzo zaboravljeni Desimir Tošić – da mi slučajno imamo tu silu kojom raspolažu Amerikanci – jao svetu.

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. U Srbiji se između politike i policije ne pravi (gotovo) nikakva razlika. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. april 2019.

Vučić oštetio Srbiju za 3,5 milijardi evra

PEŠČANIK
Sadašnji predsednik, a nekadašnji premijer je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Kako izveštavaju mediji iz mnogih gradova Srbije, Aleksandar Vučić je zabranio autobuskim firmama da prevoze građane na miting opozicije 13. aprila u Beogradu. Videćemo koliko će ta zabrana biti poštovana, ali iskustvo govori da će dobar broj prevoznika ustuknuti pred silom. Uz razne druge, to će imati i negativne ekonomske posledice jer će niz preduzeća ostati bez prihoda i zarade.

Ovo je samo najnoviji u nizu primera nasilja Vučićeve vlasti nad privrednim životom. O mnogima sam već pisao, pa neću ponavljati, ali želim da podsetim na jednu skorašnju analizu koja je objedinila i kvantifikovala posledice te ekonomske represije. Reč je o radu koji su ekonomisti Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, te Darko Brčerević (takođe Fiskalni savet) i Mirjana Gligorić (Ekonomski fakultet, Beograd) predstavili na martovskom Kopaonik biznis forumu. U najkraćem, empirijsko istraživanje koje je sproveo pomenuti trio pokazalo je da Srbija ostvaruje privredni rast koji je znatno “ispod potencijalnog nivoa”, odnosno ispod nivoa koji su u proseku ostvarile zemlje centralno-istočne Evrope. Preciznije, rast je bio manji za oko dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Umesto oko pet, Srbija je imala rast od oko tri odsto. Ako se to prevede u novac – što autori studije, istina, nisu uradili, ali nije teško izračunati – proizlazi da je od 2014. do 2018. zaključno Srbija izgubila 3,5 milijardi evra. Naime, bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih pet godina iznosio je prosečno oko 35 milijardi evra, dva odsto je 700 miliona evra, puta pet – to je tri i po milijarde. Toliko je, dakle, za pola decenije Vučićevog formalnog vladanja Srbijom građanima izbijeno iz džepa. Drugim rečima, 500 evra po stanovniku; čak i “bebi u kolevci”. U ovu sumu, kao što se vidi, nisu uračunate druga polovina 2012. niti 2013. godina, kada AV nije i formalno bio prvi čovek u državi, mada faktički jeste. Kad bismo i to uzeli u obzir, šteta bi se popela na blizu četiri milijarde evra, ali računam da je i tri i po “sasvim dovoljno”. Mislim, dovoljno da bi se videle razmere katastrofe.

Zapravo, vrlo minucioznom analizom Petrović, Brčerević i Gligorićeva su utvrdili da se oko polovina tog gubitka u rastu BDP-a (dakle oko jedan odsto) može pripisati slaboj vladavini prava i “jakoj” korupciji, 0,7 odsto je rezultat niskih investicija, a ostatak lošeg obrazovanja. Međutim, u suštini, sva ta četiri uzroka mogu se svesti na jedan – na nasilje. Jer, nasilje – direktno ili indirektno, u ovom ili onom obliku, kao činjenje ili izbegavanje da se učini ono što je neophodno – osnovni je uzrok i bednih institucija, i neprijateljskog investicionog ambijenta, i krupnih mana prosvetnog sistema.

Najopasnije po jedno društvo jeste nasilje, vidljivo i nevidljivo, koje razara pravni poredak. Srbija je u tom pogledu – kao što pokazuje World Governance Index Svetske banke, koji meri različite parametre kvaliteta institucija – temeljito razorena zemlja. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih država koja je za vladavinu prava i visinu korupcije u 2017. godini dobila negativnu ocenu. Na skali od -2,5 do +2,5 ocenjena je sa -0,28. Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, recimo, sa prosečnom ocenom od +0,16, bile su mnogo bolje od Srbije, dok je prosek zemalja centralno-istočne Evrope bio tri puta bolji i iznosio je +0,56. Da ne bude zabune, tj. da neko ne pomisli da je Svetska banka nešto pristrasna, slične negativne ocene za vladavinu prava i korupciju Srbiji daju i druge međunarodne organizacije – Transparency International, World Justice Project, World Economic Forum itd.

Nije, međutim, problem samo u tome što Srbija ima (gotovo) najgori rezultat. Posle dvehiljadite godine ovi pokazatelji postepeno su se popravljali. Sve do 2014. godine. Otkako je Vučić preuzeo vlast pozitivni trendovi su prekinuti, a Srbija poslednjih pet godina beleži sve gore i gore rezultate. Po podacima WGI, rezultat Srbije u korupciji i vladavini prava pogoršan je sa -0,19 iz 2014. godine na pomenutih -0,28. U isto vreme zemlje CIE ostvarile su, istina malo, ali ipak poboljšanje – sa +0,54 na +0,56. “Identične trendove pogoršanja ovih indikatora u prethodnih 4-5 godina pokazuju i druga relevantna istraživanja”, konstatovano je u navedenoj studiji.

Deluje deplasirano – a možda i stvarno jeste –podsećati sada da je Vučić na vlast došao obećavajući pojačanu borbu protiv korupcije, jačanje pravne države i ubrzani privredni napredak. Ništa od tih obećanja nije ispunio; desilo se uglavnom sve suprotno.

Sada je jasno zašto Vučić nije išao na “Srpski Davos” iako je na prvi pogled, s obzirom na prošlogodišnji rast, imao čime da se pohvali. Nije jer bi zapravo morao da se suoči sa poražavajućim rezultatima svoje vladavine. A ne bi bilo nikog da ga, kao Vesića, brani “golim grudima”. Nekako sumnjam da bi Ana, Zorana i Suzana to učinile.

Nije ni važno. Aleksandar Vučić je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2019.

O malinama i ruži

NOVI MAGAZIN
Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

Nije baš jasno da li je to minimalna ili maksimalna, ili možda srednja proizvođačka cena. Odnosno, nije jasno kakvog uopšte ima smisla utvrđivati proizvođačku cenu – bilo čega, pa i maline – kao da svaki malinar ne zna koliko ga proizvodnja jednog kilograma robe košta. (Druga je stvar šta će javno da priča.)

Naravno, nije ovde od samog početka poenta bila u proizvođačkoj ceni nego u prodajnoj. Tzv. otkupnoj. I zbilja, kaže se dalje u istoj vesti, sad pošto je utvrđena proizvođačka, otkupna cena maline neće moći da bude ispod 1,45 evra. Kako se došlo do te cene i kako se uopšte sa dinara prešlo na evre, naravno opet nije jasno, ali valjda je presudila “logika” da proizvođači moraju nešto i da zarade. Što je odmah i propisano. Da se ljudi ne muče i ne strepe. Zasadiš i ne misliš – da parafraziram onu reklamu za (motorno) ulje. Mada nije isključeno da uskoro za malinarima krenu i uljari. Pošto su mesari to već učinili.

Jedva da je, naime, prošlo 4-5 dana, a i stočari su istupili sa sličnim zahtevom. Oni traže da država otkupi 50.000 tovljenika, a da se džabe ne bi trošili vreme i novac na “radnu grupu”, odmah su odredili i cene: za prvu klasu (svinje težine od 95 do 110 kg) 180 dinara po kilogramu; za drugu klasu (110-130 kg) 160 din/kg i za treću (130-160 kg) 140 din/kg.

Znate šta je ovde najzanimljivije. To što nema sektora u poljoprivredi, a ni u čitavoj privredi, u kojima se država tako angažovala kao što su to malinarstvo i stočarstvo. Proizvod po kojem je Srbija (bila) prepoznatljiva u celom svetu, gde ima mnoge komparativne prednosti, koji se naziva(o) “crvenim zlatom” i koji je zbog toga poslednjih godina bio pod posebnom paskom države, sada je postao privredni problem broj jedan. U stvari, dok se država o njemu nije brinula lepo je napredovao. (Sve se bojim da i IT tako ne prođe.)

Kada je pak reč o stočarstvu, dovoljno je reći da već godinama pola agrarnog budžeta ide na podršku, subvencije i stimulacije upravo stočarima. I – kakav je efekat? Takav da više ni to nije dovoljno nego se sada zahteva obavezan otkup.

Umesto što je arčila pare na besmislene i neselektivne subvencije, mnogo je bolje bilo da je odgovornom i stručnom deviznom politikom onemogućeno neosnovano, nerealno i štetno jačanje dinara. Koje destimuliše izvoz i izvoznike, a stimuliše uvoz i uvoznike. Pa je tako smanjivalo izvoznu zaradu malinarima, odnosno povećavalo uvoznu konkurenciju stočarima. Ali takav, precenjen dinar koristi (i) aktuelnim vlastima. Pošto veštački podiže bruto domaći proizvod (u stranoj valuti) i smanjuje javni dug.

Mnogo se očekivalo od aktuelnog ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića. Ali, kažu oni koji ga pravdaju, on se u svoj posao mnogo i ne meša. Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. april 2019.