Monthly Archives: oktobar 2019

Koliko je sati

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Poseta premijera Rusije Medvedeva došla je Vučiću kao poručena da, pošto je Evropa ohladila Makedoniju, on još malo zagreje svoje odnose sa Rusijom

Ruske teme

Borci “čuvene Krajiške divizije”, piše Branko Ćopić u “Bašti sljezove boje”, koji “danonoćno u borbi, bez predaha i odmora” nastupaju od Aranđelovca prema Beogradu, odmarali su se negde pred ponoć u jednoj udolini ispod puta, kod Boleča. Vojniku Iliji bio je stao sat koji je pre neki dan dobio od komandira čete; uspeo je da ga uz pomoć drugova navije, ali nije znao koliko je sati. Istovremeno, cestom poviše Krajišnika “iz pravca Smedereva već duže prilazi neka jedinica.., prilično uredno”, pa je neko pomislio da bi to mogli biti i Nemci u povlačenju. U jednom trenutku, iznerviran što nikako da sazna tačno vreme, “Ilija se poispravlja na utrnula koljena, savije dlanove oko usta” i vikne: “Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!” I tako nastade sveopšti krkljanac, opisao je pisac “golubijeg srca” jednu bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944, u priči “Koliko je sati”.
Umesto počasti borcima koji su učestvovali u tom velikom poduhvatu, da 20. oktobar bude samo njihov dan, taj slavni datum zaklonjen je fitosanitarnim sporazumom i dispečerskim centrom.

NA TAPETU: Dobro, bila je i vojna parada, mada nije jasno da li je njome Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, hteo da impresionira ili umilostivi Dmitrija Medvedeva, premijera Rusije. A možda se samo rukovodio logikom: ako je Putin imao vojnu paradu, kako da je nema Medvedev, makar u nekom dajdžest izdanju. Pri čemu ostaje potpuno po strani pitanje čemu uopšte ta parada? Sasvim bespotrebno arčenje ljudskih i materijalnih resursa. Umesto da 20. oktobar bude dan sećanja na žrtve – blizu 3.000 poginulih partizana i nešto manje od 1.000 crvenoarmejaca, i 15.000 ranjenih. Da Nemce ne računamo. Mada bi već jednom trebalo da dođe vreme da se i njihove žrtve računaju. Tako bi možda i kupovina “PVO sistema” – PVO, ako neko ne zna, protivvazdušna odbrana – pod nazivom “pancir S” postala besmislena. Osim ako smisao čitavog ovog performansa nije da se iskrivi slika o stvarnim ulogama u ovoj vojnoj operaciji, pa se i datumi proslave pomeraju prema potrebama ruskih lidera. Putin je, da podsetimo, u Beogradu bio 16. oktobra 2014, na sedamdesetogodišnjicu, a Medvedev na proslavi 75 godina oslobođenja, evo, 19. oktobra.
Ovako ispada da je u poseti Srbiji zapravo bila trgovačka misija. Jer, osim oružja, došli su da nam uvale i svoj nuklearni centar i svoj dispečerski centar za Železnice Srbije i izgradnju železničke pruge od Valjeva do Crne Gore, kao i kredit od preko 170 miliona evra, da nabrojimo samo najznačajnije poslove. Sa druge strane, Srbija je dobila samo tzv. fitosanitarni sporazum, koji bi trebalo da omogući jednostavnije i jasnije procedure za izvoz voća i povrća u Rusiju. Suština tog sporazuma je, zapravo, u izbegavanju dvostrukih inspekcija – i na srpskoj i na ruskoj strani. Preciznije rečeno, sporazum bi trebalo da omogući da se dokumentima koje izda naša fitosanitarna inspekcija stopostotno veruje u Rusiji, što znači da ta roba neće biti podvrgavana, što je dosad neretko bio slučaj, dodatnim proverama u Rusiji.
To bi, očekuje se, trebalo da doprinese povećanju izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, koji je prošle godine iznosio 320 miliona dolara. Stvar je, međutim, u tome što taj izvoz poslednjih pet godina opada jer je 2016. bio 340 miliona dolara, a 2014. rekordnih 360 miliona dolara.
Uopšte, velike nade koje su u Srbiji polagane u rusko tržište, nakon što je Rusija u ekonomskom ratu sa Zapadom uvela embargo na robu iz Evrope i Amerike, i to baš na prehrambene proizvode, izjalovile su se. Izvoz u prvo vreme jeste znatno skočio, ali su nas ubrzo druge, konkurentnije zemlje potisnule, tako da je naš izvoz išao silaznom putanjom.
Sada se nešto slično, mada, mora se priznati, mnogo manje euforično govori o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Upravo krajem ove nedelje, u petak 25. oktobra, premijerka Ana Brnabić trebalo bi da u Moskvi potpiše sporazum o slobodnoj trgovini Srbije sa EAEU. “Na tržište od 180 miliona stanovnika – Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Jermenije (koje čine EAEU) na listi proizvoda koji se iz Srbije mogu izvoziti bez carina naći će se ubuduće i visokokvalitetne voćne rakije, vinjak, cigarete, ovčji i kozji sirevi”, ističe su tim povodom u “zvaničnim verzijama”.

PREĆUTANE TEME: Ali – neće automobili. Koliko je puta predsednik (bilo Vlade, bilo Republike) Vučić molio Vladimira Vladimiroviča da dopusti kragujevačkom Fijatu makar kontingentić od 10.000 automobila, verovatno ne zna ni sam. Molio, molio, pa se umorio; i odustao. Sad to više i ne pominje.
Ima, međutim, nešto što i Rusi izbegavaju da pomenu. To je – tok. Nekad Južni, a sada Turski. Naime, prema najavama zvaničnika sa obe strane, gas bi ovim gasovodom trebalo da potekne već za dva meseca, krajem decembra 2019. Dakle, i pripreme za svečano puštanje u rad trebalo bi već da otpočnu. Pa i razgovori o tome. O tome, međutim, tokom, doduše zaista kao šibica nabijenog boravka ruskog premijera, nije bilo ni reči. Ili, da budemo precizniji, i ako se govorilo, o tome ništa nije saopšteno javnosti. Po svoj prilici, Srbija će na toliko željeni “drugi pravac snabdevanja” – što bi joj uz sigurnost donelo i finansijsku uštedu jer bi taj gas trebalo da bude jeftiniji – morati još da pričeka.
Zato kredit može da dobije odmah. Reč je o zajmu od 172,5 miliona evra kredita koji bi trebalo da finansira više stvari: projektovanje i izgradnja novog dispečerskog centra na železnici; izrada projektno-tehničke dokumentacije za nastavak rekonstrukcije barske pruge i izgradnja elektrotehničke infrastrukture brze pruge Beograd – Budimpešta na deonici od Stare Pazove do Novog Sada. Ne zna se, međutim, najvažnije – uslovi pod kojima je kredit dobijen: rok, kamata, poček. Ako je cena po kojoj kupujemo “PVO sistem” vojna tajna – mada ni za to nema razloga – zašto bi to trebalo da bude kredit za železnicu.
Sporazum o istraživačkom centru za nuklearnu tehnologiju – što je, jedni kažu zasluga, drugi kažu maslo ministra bez portfelja Nenada Popovića – mnogi vide kao pokušaj Rusa da nam uvale neku nuklearnu elektranu. Pošto im to nije uspelo u Bugarskoj – gde je trebalo da podignu novu NE “Belene 2” – sada gledaju kako da nadoknade taj gubitak. Kada se ovome doda Centar za vanredne situacije u Nišu, kao i da je saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, ušla u vojnu strategiju Srbije, te da je u delegaciji sa Medvedevom bio i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, ne čudi što mnogi posetu premijera Rusije Dmitrija Medvedeva vide kao još jedan korak ka militarizaciji Srbije.

Izvoz – uvoz

Uvoz iz Rusije otprilike je dvostruko veći od srpskog izvoza: prvi je prošle godine iznosio oko dve milijarde dolara, a drugi upola manje. Srbija, recimo, znatno više (1,5 milijardi USD) izvozi u Bosni i Hercegovinu, a izvoz u Crnu Goru (oko 900 miliona USD) samo je za 100 miliona manji nego na ogromno rusko tržište.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. oktobar 2019.

Vučić i njegova braća

NOVI MAGAZIN
Onaj tenk ispred stadiona Crvene zvezde nije ni maketa ni maskota nego slabo maskirana politika. Doduše, izbijeni su joj zubi, tj. povađeno mu je oružje, ali ima mnogo onih koji snevaju o povratku u bojevo stanje

S kim si, onakav si – kaže naš narod. Ko su najbolji Vučićevi drugovi? U regionu – Orban i Erdogan; u svetu – Putin i Si Đinping. Sve diktator do diktatora, makar u pokušaju, poput ovog Orbana.

Mada se i njihova moć kruni. Doduše, na (dalekom) istoku to mu dođe više kao kamičak u cipeli, ali i žulj ume da stvara nesnosne bolove.

Vučićev favorit No 1 kineski predsednik ne zna gde će pre. Na jug, gde Hongkong diže revoluciju jer neće pod kinesku jurisdikciju, ili na sever u provinciju Sinđang, gde su Ujguri podvrgnuti pravoj pravcatoj torturi.

Putin pak ima problem u centru, u Moskvi, čiji su zatvori odavno pretesni da prime sve političke i druge protivnike hazjajinovog režima.

Što bliže Srbiji, to gore stoje Vučićevi prijatelji. Pre nekoliko meseci, u maju, Redžep Tajip Erdogan izgubio je Carigrad, pošto je prethodno izjavio: “Ko vlada Istambulom, taj vlada Turskom.”

Još pre bi se moglo reći – ko vlada Budimpeštom, vlada Mađarskom. A evo, pre neki dan, u nedelju 13. oktobra Viktor Orban je na lokalnim izborima izgubio glavni grad. Pobedio je Gergelji Karačonji, proevropski nezavisni kandidat, čije bi se prezime moglo prevesti kao – Božić.

“Uvešćemo grad iz 20. u 21. vek, Budimpešta će biti zelena i slobodna. I vratićemo je u Evropu”, rekao je nakon proglašenja rezultata Karačonji, koji je sam svoju pobedu uporedio s pobedom Ekrema Imamoglua u Istanbulu. Analitičari su pak naglasili da je pobeda 44-godišnjeg politikologa veliki udarac Orbanovoj “agresivnoj iliberalnoj” populističkoj vladavini. Odnosno, sa druge strane, snažan podstrek proevropskim, liberalnim snagama u regionu.

S tim u vezi, da se ne zaboravi, onaj tenk ispred stadiona Crvene zvezde nije ni maketa ni maskota nego slabo maskirana politika. Doduše, izbijeni su joj zubi, tj. povađeno mu je oružje, ali ima mnogo onih koji snevaju o povratku u bojevo stanje. Uostalom, zar nije sam Terzić na Jarinju izjavio da je Zvezda Srbija i da zbog toga kosovske vlasti nisu htele da ih puste na svoju teritoriju. Ovdašnji zvaničnici optuživali su“Prištinu” za politizaciju, a onda sami, svojim rečima potvrđivali da tu uopšte nije reč o sportu nego o politici.

Kad smo već kod teritorija, još jedna granica je ostala zatvorena za krezube srpske tenkiste. Ona crnogorska. Kako je došlo do toga da se Zvezda odrekne genija, a dovede idiota, valjda će jednom neko objasniti. Naravno, zvezdašima. Slavni klub nije niže pao. A preostalom građanstvu jedino ostaje da se nada da Zvezda ipak nije Srbija.

Kad smo već kod oružja, šta mislite kako Vučić gleda na to što se Stefanović bogati. Ne mislim Aleksandar nego Andrej. I ne samo Stefanović nego i onaj Petrović, pa Veselinović, pa Vesić… Teško je poverovati da vučići mirno gledaju kako im hijene odnose lovinu ispred nosa.

Neko bi rekao: pao Istanbul, pala Budimpešta, neka se pripremi Beograd.

Mada, iskreno, taj ćemo film malo teže gledati. Jeste da je tamo pobedio Božić, ali ne kaže narod ovde zaludu: nije svaki dan Badnji dan.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Borba protiv ove kriminalne vlasti je moja građanska dužnost

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Naša dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji

Intervju Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke

Sagovornica Novog magazina Dragana Rakić ne bi trebalo da je nepoznata široj javnosti iako, kako se to kaže, živi i radi u provinciji. Tačnije, u Vršcu. Ali postala je prepoznatljiva po svojim tekstovima u novinama u kojima je govorila o maltretiranju kojem je izložena od lokalnih, razume se, naprednjačkih vlasti. Od prošle godine je potpredsednica Demokratske stranke.

Vi ste novo lice na našoj političkoj sceni. Kako je došlo do toga da uđete u politiku u ovim prilično “vunenim vremenima”
Moj politički angažman je odgovor na nenormalnost, bezakonje, nasilje, korupciju i laž u kojoj danas živimo. Sve je počelo tako što sam kao odbornica u Skupštini grada Vršca javno ukazivala na štetne odluke koje je donosila lokalna samouprava. Jedan moj govor u Skupštini o ljudima koji brzopotezno menjaju političke dresove i učlanjuju se u partiju koja je na vlasti, takozvani “preletači”, pre tri godine je završio u emisiji “24 minuta” i preko noći me je učinio popularnom u opozicionim krugovima. Zbog toga sam bila izložena još jačem verbalnom, političkom i medijskom nasilju od funkcionera SNS-a, kao i mobingu na radnom mestu. Više puta prećeno je meni i mom suprugu otkazom. Dobijala sam “dobronamerne” savete i upozorenja da se okanem politike jer mi izvesni ljudi iz vrha SNS-a “rade o glavi”. Moja svakodnevica su lokalni mediji koji godinama vode prljavu kampanju protiv moje porodice, izmišljajući najbezočnije laži i istovremeno mi uskraćujući pravo da ih demantujem. Povrh svega, imam i nekoliko sudskih sporova po tužbama funkcionera SNS-a, čiji je jedini cilj povećanje političkog pritiska na mene. Međutim, ništa me od svega toga nije pokolebalo, naprotiv, samo me je još više učvrstilo u uverenju da je borba protiv aktuelne kriminalne vlasti moja građanska dužnost i obaveza. Nažalost, ja sam samo jedna od mnogih koja trpi odmazdu aktuelnog režima zbog drugačijeg mišljenja.

Često se čuje da su nam potrebna “nova lica” u politici. Slažete li se s takvim stavom?
Nova lica su potrebna uvek i svuda, ne samo u politici. Ne radi se tu samo o očekivanjima građana nego i o realnoj potrebi da se političke partije na taj način osvežavaju posle izvesnog vremena, kao što je to običaj u razvijenim demokratskim državama. Novo lice u politici može biti važan element u potrazi za alternativom, za sistemskim promenama, da bude podstrek i dobra motivacija da se deo umornih, pasiviziranih i apatičnih birača pridobije u borbi za suštinske promene. Dakle, slažem se da su nam potrebna “nova lica” u politici, samo je važno da utvrdimo šta pod tim podrazumevamo. Ja pod tim podrazumevam ljude koji nisu bili eksponirani u izvršnim organima vlasti ili stranaka, koji imaju lični i profesionalni kredibilitet, posvećeni su opštem dobru i spremni su da mu se u potpunosti posvete. Takva lica su neophodna i u zemljama razvijene demokratije, a posebno je važno da budu uključena u političke i društvene procese u zemljama poput Srbije, s nerazvijenom političkom kulturom, privredom i demokratijom. Sa druge strane, trebalo bi izbeći krajnost kojoj smo skloni kao politička bića: da tražimo spasioca u pojedincima. Pogrešno je tražiti mesiju i nekog ko će bolje gospodariti od Vučića. Danas na političkoj sceni Srbije ima mnogo novih ljudi i važno je da oni dobiju poverenje i podršku građana kako bi promovisali i sprovodili nove javne politike i novu političku kulturu.

Opšti trend u svetu je da slabi poverenje građana u političke stranke. U Srbiji se kao mantra ponavlja da su “svi političari isti”. Može li se i kako prevazići ovaj problem?
Jedan od razloga što opada poverenje građana u klasične političke partije i političare jeste nizak nivo integriteta kako samih političara tako i njihovih stranaka. Građani jednostavno ne veruju da će stranke i političari iskreno zastupati javne interese i boriti se za opšte dobro već će pre svoju političku moć iskoristiti za ostvarenje ličnih i uskostranačkih ciljeva. Politika je od profesije namenjene onima s najvećim vrlinama u medijskoj sferi i u glavama velikog broja građana postala utočište za razne muljatore, smutljivce, prevarante. Jedan od pravaca prevazilaženja ovog jaza između građana i onih koji ih predstavljaju u političkim telima jeste politika ličnog primera. Nema boljeg načina od ličnog primera za sticanje poverenja građana. Lični primer je najsnažniji pokretač i najubedljiviji argument u komunikaciji. Politika može da bude častan i pošten posao ako se njome bave časni i pošteni ljudi. Zato je važno da odgovorni, obrazovani i posvećeni opštem dobru dobiju pravu priliku. Na Demokratskoj stranci je da sopstvenim primerom utiče na to da se takva slika menja. To će biti najbolja kampanja koju DS može da uradi za povratak razočaranih i pridobijanje novih birača u cilju suštinskih promena u društvu.

Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na narednim izborima, krenuli ste u kampanju bojkota, kakvi su vam utisci sa terena?
Veliki broj građana za čiju podršku možemo da se borimo i koji s nama zajedno protestuju širom zemlje od decembra prošle godine pa, evo, sve dosad jasno poručuje da ne želi više da učestvuje na lažnim izborima. To je bio jedan od zahteva protesta #1od5miliona, a to je i jedna od naših obaveza iz “Sporazuma s narodom”, koji je potpisalo blizu 200.000 ljudi. Svi ti ljudi očigledno misle da bi izlaskom na lažirane izbore na kojima se pobednik unapred zna samo dali legitimitet Aleksandru Vučiću i postali njegovi saučesnici u daljem razaranju vlastite države i svih njenih institucija. Izbori koji bi trebalo da se održe u drugoj polovini marta sledeće godine već su rešeni. Već su kupili, zaplašili, ucenili i obmanuli ljude. Najveći broj ljudi u zemlji o nama zna samo ono što su čuli u Vučićevim medijima, a tamo su čuli sve najgore. U takvoj situaciji nema uslova ni za elementarni politički život, a kamoli slobodne i poštene izbore. Svaki čovek zaključke donosi na osnovu informacija kojima raspolaže, a najveći broj ljudi u ovoj zemlji o nama svakog dana sluša da smo lopovi koji su sve pokrali i uništili, pa bi sad ponovo da se vrate na vlast i još više kradu.

Koji su vaši lični politički potezi u narednom periodu?
U okviru kampanje “Bojkot” ove nedelje obilazim mesta po Srbiji, gde ću sa građanima osim o bojkotu razgovarati i o drugim temama koje ih muče. Naredne nedelje učestvujem u radu “Socijaldemokratske regionalne akademije ženskog liderstva”. Moja generacija nije imala sreće da uživa u bezbrižnim tinejdžerskim i studentskim danima jer je devedesetih godina besneo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, a mi u Srbiji imali smo sankcije, prazne prodavnice, hiperinflaciju, NATO bombe i Slobodana Miloševića. Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Kao što već rekoh, naša građanska i roditeljska dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji. Ko god nam bio protivnik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Istorija jednog instituta kao istorija celog društva

NOVI MAGAZIN
Zbilja je neobično u kojoj meri se istorija Instituta za filozofiju i društvenu teoriju prožima sa istorijom srpskog društva; toliko da su danas u gotovo istoj poziciji: oboje se bore za opstanak

Oktobarski memento

Retko kada se dešava, ako se uopšte ikada desilo, da se u istoriji jedne jedine institucije, pogotovo naučne, tako i u toj meri ogleda istorija čitavog društva, kao što je to slučaj sa beogradskim Institutom za filozofiju i društvenu teoriju. To je, međutim, belodano pokazala knjiga “Građenje jedne kontrainstitucije” Igora Cvejića, Olge Nikolić i Mihala Sladečeka, nedavno objavljena u izdanju samog Instituta. U izvesnom smislu buni činjenica da se delo pojavljuje u času kada se to ne bi očekivalo. Uobičajeno je, naime da se ovakve monografije publikuju u prigodnim prilikama, povodom nekih godišnjica i slično. Sa ovom, međutim, to nije slučaj. IFDN je osnovan 1981. kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju, a sada je 2019, dakle, jubileja ni blizu.

PRITISCI: Razlog, naravno, ipak postoji i povod je, nažalost, daleko ozbiljniji od svečarskog. Kažemo “nažalost”, jer se Institut nalazi pod velikim pritiskom vlasti. Vlada Srbije, naime, postavila je u aprilu Zorana Avramovića, visokog funkcionera Srpske napredne stranke i profesora na Megatrendu, za predsednika Upravnog odbora IFDT, a Dragana Simeunovića, profesora FPN, Zorana Jevtovića sa Filozofskog fakulteta u Nišu i Ninu Mudrinić Milovanović iz Centra za savremenu umetnost, za članove. To je izazvalo žestoke proteste, o čemu je i Novi magazin pisao u tekstu “Nečastivi na Institutu”.
Da u tom “grmu leži zec”, svedoči i Uvodna reč iz pera direktora IFDN Petra Bojanića. “U poslednjih deset godina strukture vlasti ne prepoznaju Institut kao mesto ekspertize upravo zato što im nedostaje vizija koja prevazilazi kratkotrajne i utilitarne političke ciljeve. Institucija države danas postaje groteskna institucija nad institucijama i, pretendujući da ima sposobnost upravljanja Institutom, namerava da mu oduzme akademsku autonomiju. Nekompetentni i iracionalni, u savezu s neradnicima i pasivnima, uvek će predstavljati novi izazov za naš otpor i zajedničku akciju”, napisao je Bojanić.
U petak 27. septembra u Institutu je organizovana rasprava o knjizi u kojoj su, pored dvoje autora Nikolićeve i Cvejića, učestvovali i Dragoljub Mićunović, Latinka Perović i Želimir Žilnik. Mićunović, koji je bio direktor Centra za filozofiju i društvenu teoriju u periodu od 1982. do 1988, pošao je od toga čime je Bojanić završio – od (večne) borbe za dostojanstvo Instituta i od otpora nasilju vlasti. Dakle, tamo gde smo kao društvo, zajedno sa Institutom, bili i pre četvrt i pre pola veka.
Postavlja se pitanje, rekao je Mićunović,”šta je to naše društvo, koji je to usud koji nas prati”. Počeo je anegdotom o britanskom generalu koji je devedesetih pokušavao da sebi i drugima objasni šta se to dešava u Bosni. Da li je to građanski rat? Nije, nema klasa, svi ti ljudi pripadaju manje-više istom sloju. Da li je verski rat? Nije ni to jer malo je njih zaista religiozno. Da li je međunacionalni rat? Svi govore istim jezikom, liče jedni na druge, živeli su decenijama zajedno. Ali, rekao je general, ono što ga je najviše zaprepastilo i što nikako nije mogao da objasni bilo je – zašto ti ljudi toliko lažu? Šta im to treba?
“Probao sam da odgovorim na to pitanje”, nastavio je Mićunović i kao prvi uzrok ili “prauzrok” naveo – našu narodnu junačku, epsku, poeziju. Nastala početkom 19. veka sa “zadatkom” da probudi nacionalnu svest, ona je izmišljala događaje i mitologizovala prošlost, legitimišući tako nešto što je zapravo bila istorijska laž. U tom kontekstu Mićunović je posebno apostrofirao konvertitstvo – tj. običaj da se danas govori jedno, a sutra drugo, što je inače “razvijeno do vrhunca” – kao nešto što “razara društvo”. Kao primer naveo je Nikolu Miloševića, koji je u vreme demonstracija 1968. bio član Univerzitetskog komiteta SK i koji se studentima “pridružio” dva dana posle Titovog govora, a posle na svom (navodnom) disidentstvu napravio intelektualnu karijeru.

PRAKSISOVCI: Nije se slučajno, naime, ovde došlo do 1968. Ta se godina, naime, pojavljuje kao ključna u traženju istorijskih korena Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Tako, zapravo, tvrde pisci istorije jedne “kontrainstitucije”. Ali, opet prema istom izvoru, i ta godina ima svoju predistoriju. To su časopis Praksis i filozofska Korčulanska letnja škola. Odnosno, da bi njih objasnila, autorska trojka ide još malo dalje u prošlost, tj. u 1960. i “bledski samit”. Te godine je, naime, na Bledu u Sloveniji održano naučno savetovanje na kojem je došlo do sukoba između “dogmatičara”, tj. pristalica “teorije odraza” (prema kojoj se “do saznanja dolazi tako što svest objektivno odslikava stvarnost”) i “revizionista” – kako su se međusobno “častili” pripadnici suprotstavljenih “škola” – koji su tvrdili da je odnos između “objekta” i “subjekta” (da stvar maksimalno uprostimo) znatno kompleksniji, tj. da subjekt nije tek pasivni posmatrač u kojem se svet odražava već i kreator stvarnosti. Nije bitno; bitno je da su se ove dve grupe tako zavadile, da više uopšte “nisu učestvovale na zajedničkim skupovima niti su radove objavljivale u istim časopisima i zbornicima”. I ne samo to nego će “kasnije te razlike prerasti u politički sukob”.
Pripadnici pak drugopomenute grupe, tzv. “revizionisti”, tj. zagovornici “praksis filozofije” koja se “razvija u kritičkom otklonu od teorije odraza”, uskoro su, tačnije 1964, formalizovali svoje postojanje kroz osnivanje časopisa Praksis i Korčulanske letnje škole. Pokretači i jednog i drugog bili su, zapravo, zagrebački filozofi Gajo Petrović, Milan Kangrga i Rudi Supek, ali su im se ubrzo pridružili profesori sa beogradskog filozofskog fakulteta, pre svih najstariji: Ljubomir Tadić, Mihailo Marković i Svetozar Stojanović.
Bile su to zlatne godine za filozofe. Na Korčuli se okupljao svetski marksistički creme de la creme. Ali onda je došla 1968. U maju su izbile velike studentske demonstracije u Parizu, a u Beogradu je 3. juna jedna bezazlena varnica (tuča na brigadirskoj priredbi prethodne večeri u Novom Beogradu) zapalila Univerzitet. Pre svega Filozofski fakultet, koji se tada nalazio u Kapetan Mišinom zdanju, u kojem je danas – kakve li koincidencije – Rektorat.
Kako autori monografije podsećaju, “izneti zahtevi i politički stavovi studenata bili su levo orijentisani i u skladu s programom SKJ. Neke od glavnih studentskih parola glasile su: ‘Dole, crvena buržoazija’, ‘Slobodna kritika i istinsko samoupravljanje’, Živeo drug Tito i Partija’, ‘Mi tražimo naše mesto u društvu’ i ‘Hoćemo posao’, a “Univerzitet je nazvan ‘Crveni univerzitet Karl Marks’”. Takođe, pozivajući se na Nebojšu Popova, autori ističu da su se “među važnijima” našli i sledeći studentski “zahtevi: (1) da se ujednače i regulišu primanja i preispita nelegalno stečena imovina visokih funkcionera; (2) da se samoupravljanje razvija na svim društvenim nivoima; (3) da se posebno reguliše veće učešće studenata u samoupravnim organima Univerziteta; (4) da se zaustavi dezintegracija društvene svojine – u akcionarsku svojinu i (5) da se bolje usklade kultura, obrazovanje i privreda”.
Protesti su, “uz pesmu i veselje”, okončani 9. juna, kada je, malo karikirano, Tito rekao da imamo zlatnu omladinu (koja je “90 odsto socijalistički orijentirana”), ali da je kvare “neki profesori”. Ubrzo je “identifikovana” osmorka koja se poduhvatila te nečasne rabote. Bili su to: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Zagorka Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov. I postavljen je zadatak – da budu izbačeni s fakulteta.

LIBERALI: Takoreći istovremeno, tj. posle svega nekoliko meseci, na čelo CK SK Srbije došao je Marko Nikezić, a na mesto izvršnog sekretara Latinka Perović. Kao, poput Mićunovića, ne samo svedok nego i učesnik gibanja tog vremena, ali sada zapravo kao istoričar, Perović je govoreći o knjizi najpre ukazala na tadašnje prilike u Srbiji i Jugoslaviji. To je, naime, bilo vreme “privredne reforme koja je htela da uspostavi jedinstvo na tržišnim osnovama”. Sam Nikezić, koji je “bio dobar poznavalac srpske, ali i istorije sveta, osećao je da se svet menja i da Jugoslavija, pa ni Srbija više ne može da živi u ‘slatkoj laži’ o sebi, kako je to rekao Mićunović”.
To je bilo vreme, nastavila je Perović, koje “nagoveštava duboku krizu sistema i dolazak Nikezića bio je nešto što nudi izlaz”. Ta perspektiva, međutim, ubrzo je zatvorena. Ali, “reformu nisu porazili studenti nego je od nje odustalo partijsko rukovodstvo, bojeći se fekata”. Tako da je zapravo “došlo do povratka na staro”, odnosno “na formalno rukovodeću ulogu partije”. I “partijsko rukovodstvo Srbije podnelo je ostavke jer nije bilo spremno da sprovodi tu novu politiku. Ta 1972. bila je brana do koje se moglo odolevati pritiscima. To je u knjizi utemeljeno i jasno rečeno”, istakla je Latinka Perović.
Posle pada srpskih liberala (koji, uzgred, kako je rekla, nisu sami sebe tako nazvali, nego su tako okvalifikovani u kampanji koja je vođena protiv njih i pre i posle smene) nastale su dve interpretacije njihove uloge. Prva interpretacija glasila je da je “liberalno rukovodstvo oslabilo revolucionarnu ulogu partije i dovelo takoreći do građanskog rata u Jugoslaviji”. I ona se, prema Latinki Perović, “održala sve do Osme sednice CK SK Srbije”. Nakon toga, međutim, interpretacija se menja; “liberali su postali glavni žandari, dobili su epitet ‘tzv. liberali’ i optuženi s za sve zabrane, progone, pa i uklanjanje osmoro profesora”.
Za mnoge neočekivano, autori knjige iz svojih istraživanja, kako kaže Perović, “ubedljivo i konačno” izvode sasvim suprotan zaključak: “Pozicija grupe profesora… dodatno je otežana upravo te 1972, kada je smenjena liberalna i reformski orijentisana republička vlast u Srbiji (sa predsednikom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Markom Nikezićem i sekretarkom Latinkom Perović na čelu), a sve veću moć dobijaju partijski funkcioneri Petar Stambolić i Dragoslav Marković, koji su se već javno izjašnjavali protiv ove grupe profesora”.

LEX SPECIALIS: Filozofski fakultet se, međutim, pokazao kao tvrd orah i uprkos sve jačim pritiscima nije donosio odluku o ekskomunikaciji inkriminisanog “osmerca bez kormilara”. Konačno je rešenje nađeno u lex specialisu; Skupština Srbije donela je odluku kojom se osmoro profesora “stavlja na raspolaganje”. To je značilo da se prekida njihov kontakt sa studentima; oni se udaljavaju iz nastave, ali zadržavaju plate.
Godine 1981, međutim, ističe zakonski rok koliko se može provesti u tom statusu, tako da su se profesori našli “na belom hlebu”. Ipak, vreme se bilo promenilo. Između ostalog, i zbog pritiska međunarodne javnosti – a i Tito već beše umro – profesori su vraćeni na Univerzitet, ali ne i na fakultet. Naime, pri Institutu društvenih nauka osnovan je Centar za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su svi profesori (sem Trive Inđića) našli uhlebljenje.
Iste godine beogradski praksisovci osnivaju novi časopis – pošto je stari Praksis ugašen još 1974 – Praksis internacional. Oko toga je došlo do razmimoilaženja sa zagrebačkim kolegama, čini se više formalne nego sadržinske prirode, ali su ubrzo neslaganja postala ozbiljnija. Jedan pokazatelj koji autori navode jeste povlačenje Ferenca Fehera i Agneš Heler. Mihailo Marković je to objašnjavao koncepcijskim nesuglasicama, ali je Agneš Heler, u elektronskoj prepisci sa autorima, navela sasvim druge uzroke. Prema njenim rečima, “Marković je održao sasvim nacionalističko predavanje, ubacio je nacionalizam u plan i program Praksisa. Ferenc i ja smo se suprotstavili i rekli mu da nismo spremni da podržimo srpski nacionalizam ili, uostalom, bilo koji nacionalizam i da zbog toga napuštamo redakciju. Amerikanci nisu razumeli. Kasnije, kada je Marković počeo da podržava Miloševića, rekli su nam da smo bili u pravu”.
Jedan od ključnih doprinosa knjige, prema rečima Latinke Perović, upravo je u tome što su autori “uspešno dešifrovali” razliku između zagrebačkih i beogradskih praksisovaca. Dok su prvi do kraja ostali u sferi teorije, drugi su bili mnogo više zainteresovani za političko delovanje. O tome ubedljivo govori činjenica da su osnivači najvećeg broja partija u Srbiji potekli iz ovog (i bukvalno i simbolički) centra. Odnosno, još pre toga, da su pojedini članovi te grupe, posebno Ljubomir Tadić, bili u tesnoj vezi sa Dobricom Ćosićem. Svetozar Stojanović je pak, kako precizno beleže autori, 1992. i 1993, dok se Ćosić nalazio na funkciji predsednika SR Jugoslavije, bio njegov savetnik.
Mićunović, Tadić, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški i Zoran Đinđić (poslednja trojica takođe su sredinom osamdesetih zaposlena u Centru) bili su osnivači Demokratske stranke 1990. Kosta Čavoški je već 1991. osnovao Srpsku liberalnu stranku, a Vojislav Koštunica godinu dana kasnije Demokratsku stranku Srbije. Nebojša Popov i Vesna Pešić (takođe primljena u Institut osamdesetih) bili su “među pokretačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI)”, da bi posle ušli u Građanski savez Srbije, čiji je Pešić bila prvi predsednik. Miladin Životić bio je pak jedan od osnivača Beogradskog kruga, rodonačelnika “Druge Srbije”.

SEPTEMBAR, 24: Gotovo svi oni (tj. koje nije u međuvremeno odnelo vreme) našli su se u koaliciji DOS, Demokratska opozicija Srbije, koja je 5. oktobra 2000. svrgla Miloševićev režim. “Vojislav Koštunica je postao predsednik SRJ, Dragoljub Mićunović predsednik Veća građana Savezne skupštine, a Zoran Đinđić predsednik Vlade Republike Srbije. Pored toga, Vesna Pešić je postala ambasadorka u Meksiku”.
Tu pisci staju. Sa Petooktobarskom revolucijom završava se ova “paralelna istorija” Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (kako glasi zvaničan naziv ove “kontrainstitucije”od 1992) sa jedne, i srpskog društva, ili makar srpskog političkog života, sa druge strane. U preostalom delu knjige autori se bave isključivo naučnim, publicističkim i kadrovskim aspektima organizacije čiji su i sami deo.
Sa aspekta Instituta to može biti i razumljivo i opravdano, ali taj datum, čija se ove nedelje sprema devetnaestogodišnjica, provocira da se ode korak dalje i pogleda gde smo kao društvo danas. Tim pre što Bojanić na početku svoje uvodne reči kaže da je “i danas, nakon tridesetak godina postojanja, budućnost Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu daleko od neupitne”. Ima, dakle, smisla postaviti i pitanje koje je postavio Dragoljub Mićunović: kakvo je zbilja ovo naše društvo, kakav je naš usud. Jer, evo, dve decenije posle tog 5. oktobra Srbija se nalazi tamo gde je bila dve decenije pre tog 5. oktobra 2000.
U traganju za odgovorom nameće se, međutim, jedno potpitanje ili, bolje, “pretpitanje”. Zašto se, naime, danas slavi 5. oktobar, a ne slavi 24. septembar? U svakom smislu taj dan je bilo teže pripremiti i organizovati, to je bio mnogo veći poduhvat, tog datuma je zabeležena prava pobeda. Da nije bilo 24. septembra, ne bi bilo ni 5. oktobra.
Dvadeset i četvrtog septembra Srbija je bila evropska jer se u savremenoj Evropi tako smenjuju predsednici. Petog oktobra to je bila balkanska Srbija, gde se vladari svrgavaju silom i nasiljem.
Prvo je bila Đinđićeva ideja, drugo je bila Koštuničina. Zato je poslednje Koštuničino delo, kako saznajemo iz ove višestruko korisne knjige, “Zašto Srbija, a ne Evropska unija”. Zato je Koštunica pozdravio pobunu “crvenih beretki”, specijalne policijske jedinice, zato je otvoreno govorio da mu je Evropa deveta rupa na svirali. Zato se i 12. marta 2003, kako je to (velikodušno) primetio Mileta Prodanović, “Koštunica jedva poneo kao čovek”.
Današnja Srbija, kao “zarobljena država” i kao “groteskna institucija nad institucijama”, kako to reče direktor IFDT, samo je logična posledica i neizbežna krajnja destinacija tada i tako započetog puta. Ako je ovo uopšte dno.

Žilnikova priča

“Meni su prijatelji, mislim da je to bilo 3. juna uveče, javili da se u Beogradu na Filozofskom fakultetu dešava nešto jako zanimljivo. Ja sam sutra rano ujutru pozvao direktora Televizije Novi Sad, jednog prilično liberalnog čoveka, i tražio da mi da kameru i ekipu da idemo u Beograd”. Tako Želimir Žilnik, poznati reditelj – doduše više u inozemstvu nego u tuzemstvu, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati – započinje priču o “svojoj 68”. Pošto su imali vrlo malo trake, za oko 40 minuta, Žilnik je malo snimao, mnogo više materijala je, kaže, snimio Dušan Makavejev, koji je takođe bio tu sa svojom ekipom. Međutim, pripoveda dalje Žilnik, “Makavejev je svoje negative nosio u laboratoriju i kada je posle nekoliko dana došao da ih uzme, rekli su mu da negativi ne valjaju i da su neupotrebljivi. Tako da Makavejev svoje filmove o 68. nikada nije dobio”. Žilnik je imao sreće jer se “svako veče nekim razdrndanim ‘fićom’ vraćao za Novi Sad”, prolazeći, naravno, pri tome pored policije koja je bila blokirala čitav taj kraj, ali ga za divno čudo niko ništa nije pitao, tako da je on svoje filmove uspeo da sačuva.
Iz više nego upečatljivog Žilnikovog svedočenja valja izdvojiti saznanje do kojeg je zapravo došao mnogo kasnije, i to baš u Rusiji, da je u Sovjetskom Savezu negde 1969. formirana komisija koja se bavila ideološkim skretanjima u kulturi, posebno u kinematografiji. I odatle su jugoslovenskom rukovodstvu stalno stizala upozorenja i pritisci da se tim “ideološkim skretanjima” stane na put.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. oktobar 2019.

Car(je)go 2

PEŠČANIK
Zakon o prevozu putnika nije smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše. Taksisti su od sebe napravili ekskluzivan klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije

Haos u saobraćaju, haos u glavama. Tako uoči 5. oktobra 2019. izgleda glavni grad Srbije. Ono što nije zatvorio šef Beograda Vesić, blokirao je šef beogradskih taksista Belić. Građani su sluđeni. Ne znaju na koga da budu besni. Možda bi trebalo da počnu od sebe, ali o tome drugom prilikom.

Pre gotovo godinu dana, 29. oktobra 2018. objavljen je na ovom mestu tekst “Car (je) go”. Povod je bio isti kao i za ovaj – štrajk taksista. A i razlog za taj štrajk bio je isti kao danas – Kar gou (Car:Go). Resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je tada da će problem u najskorije vreme biti rešen. Čim se u Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju unesu odgovarajuće izmene. Zakon je izmenjen, ali je situacija ostala ista. O čemu svedoči činjenica da taksisti ovih dana ponovo štrajkuju. Uzgred, stiče se utisak da neko baš iskusno bira “tajming” za te proteste. Sačeka da se završi leto i da đaci pođu u školu, zatim da se sa odmora vrati i penzionerska “septembarska” klasa i, najzad, da se okupe i studenti, dakle da koncentracija “mase” bude najveća moguća i onda počinju da zakrčuju ulice. I okreću masu protiv vlasti, pa će vlast da popusti. Bar su na to dosad računali.

Ali, da se vratimo na temu. Suština spora između firme Kar gou i taksista je jasna: prvi žele da rade, drugi žele da im to onemoguće.

Ono s čim taksisti izgleda nisu računali, to je da Kar gou ima podršku. Ali ne podršku (što oni, misle “politički vešto”, insinuiraju) espeesovskih kadrova u Vladi, ministara Antića i Ružića nego građana. Koji se sve više opredeljuju za Kar gou. Zašto? Moglo bi da se kaže: zato što je znatno jeftiniji, zato što vozila stižu brže, zato što su vozači kulturniji, u svakom slučaju – zato što su građani njima zadovoljniji.

Potražnja je bila tolika, da ni represivnim merama, oduzimanjem vozila, raznim inspekcijama, pretnjama i slično vlasti nisu uspele da ljude ni sa jedne ni sa druge strane ovog poslovnog aranžmana, dakle ni pružaoce usluga, vozače, ni njihove klijente uplaše i da ih nateraju da odustanu.

Dva su razloga zbog kojih, navodno, država ne dozvoljava rad Kar gou. Prvo – utaja poreza. Kar gou, kaže se, može prihode da prebacuje u inostranstvo, pa onda samo jedan deo vraća u zemlju i na to plaća porez. Šta tu ima novo u odnosu na druge privredne subjekte? Pa zar prebacivanje novca u inostranstvo nije (drugi po redu) “zanat najstariji”. To su radili i rade i oni koji se bave “najklasičnijim” poslovima. Štaviše, u biznisu zasnovanom na savremenim tehnologijama to jednim dobrim softverom može (relativno) lako da se reši. Međutim, zasad još niko nije optužio Kar gou da ne plaća porez. Sa druge strane, beogradski taksisti duguju 2,9 milijardi dinara na ime poreza. A treba li podsećati da su neslavno propali svi pokušaji, još od 2010, da se u taksi vozila uvedu fiskalne kase upravo zbog efikasnije naplate dažbina.

Drugo, država formalno kompaniji Kar gou poručuje: registrujte se po zakonu, pa radite. Ali zakon je takav da to praktično nije moguće. Recimo, jedan od propisanih uslova je da se “uslugom prevoza” mogu baviti samo “profesionalni vozači”. A suština ove vrste prevoza je da se njime ne bave (samo) “profesionalni vozači” već da to mogu biti “obični” ljudi, oni koji taj posao rade povremeno, privremeno, radi dopunske zarade itd. Ali Zakon o prevozu putnika nije ni smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše.

Uostalom, da se zaista ne radi ni o kakvim “uslovima” i “licencama”, pokazuje to što taksisti već godinama sprečavaju slobodan ulazak u ovu profesiju. I što su od sebe napravili ekskluzivni klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. U koji može da se uđe maltene kao u francusku akademiju nauka – samo kad neki taksista prethodno umre.

Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije. Na korist potrošača, tj. ogromne većine građana.

Red u glavama dovešće do reda na ulicama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. oktobar 2019.