Kako predsednik ponižava državu i vređa građane

Peta kolona

Aleksandar Vučić ponižava državu i vređa građane. Državu jer krši Ustav i njene zakone, a građane jer ih tretira kao beslovesnu masu koju samo njegova kamdžija može da dovede u red.

MILOŠ I SI: Kažu da je Knez Miloš, koji je, uzgred, bio vrlo surov vladar – zato Vučić valjda trasira njegovo ime po Srbiji – iako nije završio nikakve škole, a pogotovo bio najbolji student Pravnog fakulteta ikad, sprovodio sledeću “političku filozofiju”. Pitao bi svoje čauše šta radi narod?
Galami, psuje.
Steži. Šta radi sad?
Viče, buni se.
Steži. Šta radi sad?
Ćuti.
Popuštaj.
Tako i Vučić sad popušta konopac. Da se vidi kako je gospodar dobar i kako je milosrdna njegova ruka.
Tako da mu brat Si nije mogao poslati lepši poklon od ove korone.
Jer, tako je Vučiću omogućio da zgazi Ustav, proglasi vanredno stanje i tako i formalno ukine i ono malo institucija koje su se kako-tako održavale u društvu i državi.
To mu je, dalje, omogućilo da nastavi predizbornu kampanju sam i ni od koga ometan, dok je svima drugima to zabranjeno.
To mu, takođe, omogućava da u ovom “ratu” – kako onaj nesrećni “najsmešniji pulmolog u istoriji čovečanstva” kao neki Vučićev medijski satrap neprekidno ponavlja po svim nacionalnim televizijama – uskoro proglasi pobedu.
To mu omogućava da podeli pare i privredi i građanima – doduše, njihove sopstvene, ali to je druga priča – i da se pokaže kao veliki dobrotvor.
I, konačno, računa da će mu, kad iz tog zaleta uleti u kratku, ali zato neregularnu i prljavu kampanju, omogućiti da bez problema pobedi na izborima.

TANJA PETOVAR: PREDSEDNIK VUČIĆ JE MIMO SVOJIH OVLAŠĆENJA PROGLASIO VANREDNO STANJE

KAKO JE ZGAŽEN USTAV: “Predsednik Republike Srbije je mimo svojih ovlašćenja u nedelju uveče 16. marta proglasio vanredno stanje i naprečac strpao milion i 700.000 građana u kućni aps. Potom je čas zabranjivao državljanima Srbije da se vrate u rođenu zemlju, čas dizao paniku, pa nam pričao kako ide s koferima punim para da na polucrno kupuje medicinsku opremu, za koju je pre toga tvrdio da je ima dovoljno po bolnicama i magacinima”, ovim nizom krupnijih i sitnih prekršaja na pitanje o legalnosti ponašanja predsednika Srbije odgovara pravni ekspert Tanja Petovar.
I advokat Aleksandar Olenik, lider Građanskog foruma, smatra da je vanredno stanje uvedeno protivustavno. “Moguće je bilo uvesti vanredno stanje, ali je bilo obavezno i sazivanje Narodne skupštine, koja je i sama mogla da donese odluku o vanrednom stanju ili, u našoj situaciji, da raspravi i eventualno potvrdi donete mere. Baš ta odluka da se parlament ne sazove dovodi u pitanje zakonitost i ustavnost uvođenja samog vanrednog stanja jer nigde nije objašnjeno zašto nema mogućnosti da se Skupština sastane”.
Odluka u uvođenju vanrednog stanja formalno je zasnovana na stavu 5 člana 200 Ustava, kojim se propisuje: “Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština”. Ono što je problematično jeste da do dana današnjeg, kaže Petovar, građani Srbije nisu upoznati sa razlozima zbog kojih Narodna skupština nije bila u mogućnosti da se sastane u vreme kada nas je pulmolog i alergolog dr Nestorović uveravao, u prisustvu predsednika države, da je reč o bezazlenom virusu”. “Moguće je bilo organizovati sednicu Skupštine i u drugim, većim prostorima, na primer u halama, recimo na Sajmu, i to na način koji bi bio siguran za sve”, dodaje Olenik.

POŠTO MU SE NIJE DOPALA SITUACIJA, VUČIĆ JE NAPRAVIO STANJE. DA PRECIZIRAMO – VANREDNO STANJE – ZATO ŠTO MU, IZGLEDA, VANREDNA SITUACIJA NIJE ODGOVARALA

Nema nijedne evropske zemlje u kojoj je parlament dezavuisan kao što je to slučaj u Srbiji, slažu se oba sagovornika Novog magazina. “Portparol premijerke Brnabić na televiziji je rekao, pravdajući odluku o faktičkom raspuštanju Skupštine Srbije, da ni Evropski parlament ne radi, što je notorna neistina”, prosto je zgranuta bestidnošću vlasti Tanja Petovar. “U svim državama Evrope, uključujući i Balkan, sa izuzetkom Srbije, parlamenti redovno zasedaju i u nešto manjem obimu onlajn odlučuju o merama vezanim za borbu protiv korone, kao i o merama ekonomske i socijalne politike nakon prvog talasa pandemije”, u šta se svako lako može uveriti uvidom u portal Interparlamentarne unije https://www.ipu.org/country-compilation-parliamentary-responses-pandemic“.

STANJE: Pošto mu se nije dopala situacija, Vučić je napravio stanje. Da preciziramo – vanredno stanje – zato što mu, izgleda, vanredna situacija nije odgovarala. Iako je, kako je to još prvog dana ustvrdio epidemiolog Zoran Radovanović, sa aspekta zaštite javnog zdravlja ona davala sva ovlašćenja koja i vanredno stanje.
“U slučaju pandemije naš pravni sistem predviđa uvođenje vanredne situacije, što je urađeno u slučaju variole vere, i to uspešno. I vanredna situacija ostavlja mogućnost primene svih mera koje imamo sada, ali bi za sve bilo nadležno Ministarstvo zdravlja i zdravstveni sistem, bez ikakve uloge predsednika Republike. Nešto slično urađeno je u Hrvatskoj i rezultati su zasad bolji”, smatra Olenik.

HOĆE LI SRBIJA PROGLEDATI NA VIDOVDAN 2020. ILI ĆE OSTATI U MRAKU

“U Srbiji postoji Zakon o vanrednim situacijama još od 2012. To je akt koji vrlo precizno i detaljno reguliše nadležnost i postupanje organa izvršne vlasti u slučaju da se dogode velike nepogode, poput pandemije COVID-19”, kaže Petovar.
Tanja Petovar posebno naglašava pozitivne efekte koje bi donela primena Zakona o vanrednim situacijama, odnosno negativne koje je donela aktiviranje, i to još ovako nakaradno, odredaba o vanrednom stanju. “Zamislimo da je umesto izigravanja Ustava i uvođenja vanrednog stanja doneta odluka o uvođenju vanredne situacije i da su se svi nadležni organi od vrha države do opštine organizovali saglasno odredbama ovog veoma dobro razrađenog zakona, koji je, osim toga, i odlično uputstvo za akciju. Zamislimo da su sve nabrojane nadležne institucije postupale po ovom zakonu i da su nas redovno obaveštavale o stvarnim merama prevencije, organizacije i evidencije obolelih, o smeštaju i lečenju teško obolelih, o merama izolacije nosilaca zaraze, o bezbednosti i zaštiti zdravstvenih radnika, domova za zbrinjavanje starih i slično. Zamislite da smo svakog dana, umesto nesuvislih nastupa političara i njihovih trabanata, slušali isključivo stručnjake iz kriznih štabova koji nam govore o tome s kakvim se problemima bore i kako im možemo pomoći samodisciplinom i samoorganizovanjem. Umesto toga, slušali smo neverovatnu politikantsku propagandu i samohvalisanje, izmišljotine na nivou nezrelih avanturističkih snova, pretnje i uvrede da smo neodgovorni i toliko tupavi, da ni o svom zdravlju i životu nismo u stanju da brinemo već da sve to za nas radi, dan i noć, naš veliki tata”, takoreći u jednom dahu izgovara Tanja Petovar. Ovo pokazuje, zaključuje, da je “postojala alternativa ovoj brutalnoj uzurpaciji svih društvenih institucionalnih poluga i mehanizama koju je Vučić izveo preko Zakona o vanrednom stanju”.

KAMPANJE: Suštinski problem koji “pravi stanje” je u njegovoj “očiglednoj zloupotrebi u svrhe predizborne kampanje Aleksandra Vučića”, ističe Aleksandar Olenik, pošto sad “u uslovima vanrednog stanja niko ne može da mu odgovori na tu zloupotrebu”. Da postoji Skupština, o tome bi se moglo javno raspravljati, pred očima građana. Zato je Narodna skupština faktički ukinuta, održavaju se konferencije za štampu bez novinara dok se novinari hapse i prebijaju jer se na taj način sprečava svaka javna rasprava o zloupotrebi vanrednog stanja od trenutne vlasti. Jedino Vučić nije prekinuo svoju predizbornu kampanju, što je najvidljivije na predizbornim skupovima u Nišu i Novom Pazaru, gde je lično doneo respiratore i javno držao čas lekarima o njihovoj upotrebi. Na ovaj način ugrozio je sve građane Niša i Novog Pazara, isto kao što je prethodno urađeno u Valjevu, kada je nakon partijskog skupa SNS došlo do širenja virusa, te je ovaj grad na samom početku postao žarište. Što je Vučić apsolvirao onom izjavom da ga ‘srce boli za Valjevo’, ako razumete šta hoću da kažem”, kaže Olenik.

ALEKSANDAR VUČIĆ PONIŽAVA DRŽAVU I VREĐA GRAĐANE. DRŽAVU JER KRŠI USTAV I NJENE ZAKONE, A GRAĐANE JER IH TRETIRA KAO BESLOVESNU MASU KOJU SAMO NJEGOVA KAMDŽIJA MOŽE DA DOVEDE U RED

A svojom najnovijom izjavom u ponedeljak da će Skupština ponovo početi da radi 27. ili 28. aprila Vučić je još jednom grubo i očigledno prekršio Ustav, pošto odlučivanje o tim stvarima uopšte nije u njegovoj nadležnosti, dodaje Tanja Petovar.
Kako sada stvari stoje, izbori će vrlo verovatno biti održani na Vidovdan, 28. juna. Hoće li Srbija progledati na Vidovdan 2020. ili će ostati u mraku?

Vidovdan

“Momentom ukidanja vanrednog stanja izborni rokovi će ponovo početi da teku. Vanredno stanje je uvedeno nakon 11 dana izborne kampanje, tako da bi novi datum izbora trebao da bude negde u periodu od četiri do šest nedelja nakon ukidanja vanrednog stanja. Sada su u opticaju sledeći datumi: 28. 6. ili 05. 7. 2020. jer se Aleksandru Vučiću žuri da naplati zloupotrebu vanrednog stanja i dalje širenje straha među građanima, što je vidljivo u sadašnjim procentima podrške. Međutim, ta podrška će se polako topiti sa vremenskim udaljavanjem od vanrednog stanja, u šta smo se imali priliku uveriti na primeru Slobodana Miloševića koji je, takođe nakon rata, imao veliku podršku, koja je za nekoliko meseci nestala. Aleksandar Vučić se plaši istog scenarija, pa će maksimalno požuriti sa izborima”. (Aleksandar Olenik)

ALEKSANDAR OLENIK: JEDINO VUČIĆ NIJE PREKINUO SVOJU PREDIZBORNU KAMPANJU

Zakon o vanrednim situacijama

Član 2
Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima, kao i programima, planovima i drugim dokumentima koji se odnose na zaštitu i spasavanje i civilnu zaštitu.

Član 3
Osnovni zadaci sistema zaštite i spasavanja, u smislu ovog zakona su:
1) programiranje i planiranje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju;
2) zaštita, kao skup preventivnih mera usmerenih na jačanje otpornosti zajednice, otklanjanje mogućih uzroka ugrožavanja, smanjenje uticaja elementarnih nepogoda, sprečavanje drugih nesreća i u slučaju da do njih dođe, umanjenje njihovih posledica;
3) koordinacija pri uspostavljanju, izradi i realizaciji Nacionalne strategije za zaštitu i spasavanja;
4) spasavanje i pružanje pomoći, pod čime se podrazumevaju operativne aktivnosti koje se preduzimaju u cilju spasavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine;
5) ublažavanje i otklanjanje neposrednih posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća, pod čime se podrazumevaju mere i aktivnosti koje se preduzimaju radi uspostavljanja neophodnih uslova za život građana na postradalom području;
6) organizovanje, opremanje i osposobljavanje snaga zaštite i spasavanja;
7) organizovanje, opremanje i osposobljavanje državnih organa, privrednih društava, drugih pravnih lica i preduzetnika za zaštitu i spasavanje;
8) organizovanje i osposobljavanje građana za ličnu, uzajamnu i kolektivnu zaštitu;
9) pružanje i traženje pomoći i saradnja sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama;
10) upravljanje, rukovođenje i koordinacija subjektima i snagama sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama i
11) drugi poslovi i zadaci zaštite i spasavanja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. april 2020.

Nije moguće proceniti da li će (faktički) doživotni predsednik Kine učiniti ono što od njega očekuje svetska javnost. O tome šta se u Kini stvarno dešava, vrlo malo se zna. Pošto kineski zvanični podaci, kao što najnoviji primer s koronom potvrđuje, nemaju veze sa istinom

Kako se izvini kaže u Kini?

Mora da je neka teška reč, kao u Srbiji, kako je to davno (stihom u naslovu) utvrdio Đorđe Balašević.

Najmanje što bi predsednik Narodne Republike Kine i doživotni predsednik Komunističke partije Kine Si Đinping u ovom trenutku morao da uradi jeste da kaže: Svete, izvini! Možda pre svega izvini, Evropo, ali da ne bude da smo “evropocentrični”, neka bude samo “svete”, i Evropljani će biti zadovoljni. A s njima i mi – Balkanci.

Neko zlonameran optužio bi KP Kine i (nije zlato sve što) Sija lično za specijalni rat protiv Evrope. Jer ona, sa svojom (koliko-toliko) liberalnom demokratijom, iako ekonomski i socijalno malo posustala, ipak još uvek pruža najveći otpor kineskom imperijalnom pohodu na zapad. Ali mi to ovde nećemo uraditi. Mada, kad se pogledaju propusti kineskih vlasti, na čelu sa KP Kine – o tome detaljno pišemo u članku “Korona na putu svile” – koji su omogućili da se virus sa Žute reke proširi na ceo svet, čovek i nehotice pomisli da tu o slučajnosti i nemaru teško može biti reči.

A zapravo – sklon sam da verujem – tako, u stvari, funkcioniše diktatura. Pošto nema institucija niti bilo kakve autonomije, za sve se čeka direktiva s vrha. A dok vrh stigne da se pozabavi tim prozaičnim problemima sa dna, ode mast u propast. U skladu s tim je i činjenica da ne samo da nadležni u Kini mesecima ništa nisu preduzimali nego su one koji su to pokušali da učine oterali u zatvor. A neke i u smrt.

Monstruozno do neba.

U ovom času nije moguće proceniti da li će (faktički) doživotni predsednik Kine učiniti ono što od njega očekuje svetska javnost. Verovatno i kineska jer je i u Kini nezadovoljstvo sigurno veliko, samo što to niko ne sme da (po)kaže. Tako da se o tome šta se u Kini stvarno dešava vrlo malo zna. Pošto kineski zvanični podaci, kao što najnoviji primer s koronom potvrđuje, nemaju veze sa istinom.

Veliki i moćni retko su se, ako su ikad, izvinjavali manjima i slabijima zbog štete koju su im naneli. Ali, ako stvarno jeste to za šta se izdaje, naš brat Si će to uraditi.

Onomad je u Davosu srčano zagovarao globalizaciju, što je u svetu dočekano sa odobravanjem. Mnogi su bili spremni da uskliknu novom svetskom lideru. Nije to valjda bila žvaka za najbogatiji procenat planete. Ako bi napravio taj mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo, da parafraziram Armstrongovu poruku sa Meseca, pokazao bi da u to zaista veruje. I da nije samo običan trgovac koji ne bira sredstva da proda svoju robu.

Što bi rekao Dobrica Ćosić, zebnja mi je veća od nade.

Ali, ne laje kera sela radi neg’ sebe radi, kaže stara narodna poslovica. Tako i ovi redovi nisu ispisani pre svega zbog sveta nego zbog Srbije.

Idolopoklonstvo koje pokazuje i zagovara aktuelno političko rukovodstvo u Beogradu odavno je prešlo sve granice normalne, pa čak i odlične saradnje između država.

Na javnoj sceni Srbije jasno se izdvojila organizovana grupa sastavljena od ratnih aktera koji su sada na vlasti i ratnih profitera bliskih vlasti, koji su u međuvremenu postali medijski magnati. Oni sada udruženim snagama truju naciju svojim besprizornim i beskrupuloznim lažima, stvarajući podlogu da i posle korone u Srbiji ostane što više Kine. To jest, kineskog “modela” upravljanja, organizacije i uređenja društva.

Mrak.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. april 2020.

U krizu nas je uvalio nedostatak slobode, a tek kad se kriza razbuktala, videli smo koliko je sloboda važna

Kineski sindrom

Ovih dana se vodi rasprava o tome kako će svet izgledati posle korone. Izgledaće kao i sad – jedino će ulice biti malo punije – ali kako će se razvijati, zavisi pre svega od toga kakvo naravoučenije svet, Evropa posebno, izvuče iz ovoga što nam se dešava.
Prvo i najvažnije bilo bi da je ova kriza (čije će se dimenzije i uzroci tek sagledavati) pokazala presudni značaj (nedostatka) slobode. Druga je da nam treba više, a ne manje globalizacije. Naravno, sa određenim karakteristikama.

KAIŠ: Teško je tvrditi da je Si Đinping namerno poslao koronu u Evropu, ali da se poneo sasvim nemarno, u to nema nikakve sumnje. U stvari, nemarno je blaga reč. Taj stepen neodgovornosti graniči se sa zločinom. I prema sopstvenom narodu i prema celom svetu.
Već je mnogo dokaza da su kineske vlasti, na čelu s Komunističkom partijom Kine, svesno prikrivale činjenice u vezi s koronom. Ovih dana su Reporteri bez granica izašli sa analizom koja to vrlo dobro dokumentuje.
Najpre, u oktobru (18) prošle godine Centar za bezbednost zdravlja “Džon Hopkins”, jedna od vodećih ustanova ove vrste u Americi, skupa sa Svetskim ekonomskim forumom i Fondacijom Bila i Melinde Gejts sproveo je simulaciju svetske zaraze 18. oktobra 2019. Zaključci ove simulacije bili su alarmantni – pokazali su da bi prva sledeća pandemija za 18 meseci mogla odneti 65 miliona života. Ali “zahvaljujući” strogoj kontroli interneta, koju je nametnula KP Kine na čelu sa Si Đinpingom, onemogućeno je da rezultati ove simulacije dođu kako do stručne tako i do šire javnosti u Kini, te su sprečeni da se pripreme za nadolazeći scenario.

TEŠKO JE TVRDITI DA JE SI ĐINPING NAMERNO POSLAO KORONU U EVROPU, ALI DA SE PONEO SASVIM NEMARNO, U TO NEMA NIKAKVE SUMNJE

Nakon što se sredinom novembra bolest pojavila, nadležni su opet odbijali da upoznaju javnost o onome što se dešava i da preduzmu bilo kakve mere. Kada je krajem decembra (30) direktor hitne pomoći u Centralnoj bolnici u Vuhanu Ai Fen sa grupom lekara poslao informaciju da se suočava s “koronavirusom koji je nalik na SARS”, vlast je odgovorila hapšenjem osmoro doktora “zbog širenja lažnih glasina”. A kako je to u 465. broju Novog magazina pisao Nikola Lunić, dr Li Venliang (Li Wenliang), koji je u pokušaju da upozori javnost bio najuporniji – i koji je 7. februara umro od posledica koronavirusne upale pluća – prisiljen je čak da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu.
Svetsku zdravstvenu organizaciju o postojanju epidemije Kina je obavestila sa mesec i po dana zakašnjenja, tek 31. decembra 2019. Ali i to tako što je istovremeno na najvećoj kineskoj društvenoj platformi WeChat cenzurisala veliki broj ključnih reči koje su se odnosile na epidemiju. “Da nije bilo cenzure, društvena mreža WeChat, koja ima ogroman broj korisnika, mogla je da posluži kao platforma na kojoj bi novinari objavili izveštaje i savete o tome kako se zaštititi od epidemije”, kažu Reporteri.
Lekari su u Šangaju 5. januara uspeli da izdvoje “sekvence genoma koronavirusa, ali kineske vlasti nisu želele da objave tu vest”. A kada je posle nekoliko dana, tj. 11. januara, pošto je zabeležen prvi smrtni slučaj od koronavirusa, neko iz istraživačkog tima ipak objavio informaciju na open source platformi, istog trenutka po kratkom postupku došlo je do zatvaranja laboratorije.
Dakle, kineske vlasti, predvođene Komunističkom partijom, na čelu sa mudrim Si Đinpingom, mesecima su krile istinu od svojih građana. A oni koji su pokušali da upoznaju javnost s tom istinom, grubo su ućutkani. Nedostatak slobode onemogućio je kineski narod da se izbori sa bolešću i izazvao neprocenjive štete. Ona je možda poznata samo bratu Siju, ali on će tu tajnu odneti u grob, ako ikada umre, pošto to nije predviđeno dugoročnim strategijama koje Kinezi, navodno, stalno prave.

I PUT: Evropa se, na suprotnoj strani, s nedostatkom slobode suočila na potpuno drugačiji način. Ubrzo pošto je konačno otkriven, koronavirus napustio je Si Đinpingovu teritoriju. Prvi slučaj infekcije virusom van Kine zabeležen je na Tajlandu 13. januara. “Da su svetski mediji imali potpuni uvid u informacije koje su skrivali kineski zvaničnici, uključujući veličinu epidemije pre 13. januara, velika je verovatnoća da bi ranije shvatili buduće razmere epidemije, potencijalno smanjujući rizik od njenog prenošenja izvan Kine i prerastanja u pandemiju”, zaključili su Reporteri bez granica.
Međutim, tu nije bio kraj lakomislenom ponašanju CK KP Kine. Otprilike tih dana, u drugoj polovini januara, turistički portali objavljuju vesti o predstojećoj “najezdi” kineskih turista na Evropu i čitav svet. I to, što je posebno zanimljivo, istovremeno sa vestima o prilično alarmirajućoj situaciji u Kini.

KINESKI SISTEM, DAKLE, NE SAMO DA SE NIJE POKAZAO SPOSOBNIJIM DA REAGUJE NA KRIZU NEGO JE KRIZU PRVO PROUZROKOVAO, A ONDA PRODUBIO I PROŠIRIO

“Kinu ovih dana potresaju vesti o novom koronavirusu koji se širi zemljom, a navodno najgore tek dolazi”, piše tako jedan od njih. A u nastavku odmah donosi: “Dodatni problem u borbi s virusom predstavlja i masovna emigracija ljudi koji ovih dana kreću svojim kućama ili na putovanja izvan Kine.
Prema podacima putničkih agencija, zbog proslave Nove godine oko 10 miliona Kineza otputovaće izvan Kine”. Navode se i “najpopularnije destinacije”: Australija (doduše, stavlja se ograda, pre požara) i Novi Zeland. Zatim dolaze “zemlje Indokine – Tajland, Laos, Vijetnam, Kambodža, Malezija, Singapur. Kinezi rado putuju i u Južnu Koreju i Japan. A u Evropi će naviše Kineza posetiti Italiju, Francusku, Španiju, po tek onda Britaniju… Ide se i u Rusiju i Ujedinjene Arapske Emirate, da njih ne zaboravimo. “Gde god da Kinezi krenu – s njima će stići i viroza, pa strah od globalne epidemije nije baš u potpunosti neopravdan”, upozorava se u informaciji. Konačno, onima koji nameravaju u Kinu preporučuje se da “obavezno ponesu maske, redovno peru ruke i paze šta jedu”. Valjda zato što je, navodno, zaraza krenula sa neke riblje pijace, mada je, prema drugim informacijama, “nulti” zaraženi jeo supu od slepog miša.
Kineska nova godina svečano je dočekana i u Srbiji, već tradicionalno” u Beogradu, na Kalemegdanu, a prvi put i u Novom Sadu.
Srećom, bar tako kažu zvanične informacije, korona u Srbiju nije stigla s Kalemegdana nego iz Milana.
Odakle god da je korona stigla u Evropu, ona je Evropljanima, kao i Kinezima, mada na bitno drugačiji način, ukazala na važnost slobode. To jest, kako to izgleda kada vam oduzmu slobodu. Jer, odjednom se takoreći ceo evropski kontinent našao u zatvoru, karantinu, samo/izolaciji – nazovite to (u skladu sa evropskim pluralizmom) kako god hoćete. Iako je i u najpogođenijoj Italiji zaraženo manje od jedan odsto stanovništva, ostalih 99 odsto našlo se “iza brave”. Tako su Evropljani na sopstvenoj koži mogli da osete šta znači gubitak slobode.
Valja očekivati da će Evropljani – njihova slobodarska i demokratska tradicija na to upućuje – umeti da brane skupo stečenu slobodu. Mada to neće biti nimalo lako. Tim pre što se iz određenih krugova već širi fama kako je kineski totalitarni sistem pokazao veću efikasnost u borbi protiv korone od evropskog demokratskog. To se, naime, nameće kao zaključak iz podatka da je u Kini od virusa umrlo (svega) 3.200 ljudi. Ono što ovde, pre svega, pada u oči jeste potpuno poverenje u zvanične podatke kineskih vlasti. Istih onih vlasti koje su prethodno mesecima sakrivale istinu i lagale i sopstveni narod i ceo svet. I ne samo to nego su one koji su pokušali da kažu istinu ućutkali brutalnim i ponižavajućim represivnim metodama. Uzgred, u Kini godišnje umire sedam, osam miliona stanovnika, dnevno dakle 20-25.000, a sada se zbog (navodno) nekoliko hiljada organizuju “molebani i litije”, na kineski način, naravno. Licemerje bez granica.

DRUGA POUKA OVE KRIZE JE DA JE REŠENJE U VEĆOJ SARADNJI, U IZGRADNJI MEĐUNARODNIH ASOCIJACIJA I ORGANIZACIJA. U KRAJNJOJ LINIJI – U SVETSKOJ DRŽAVI

Verovati takvim vlastima, nasedati na jednu tako providnu laž, neozbiljnost je prvog reda, ali ona u sebi krije opasnost najvišeg stepena i potencijalno vrlo ozbiljne posledice. Kineski sistem, dakle, ne samo da se nije pokazao sposobnijim da reaguje na krizu nego je krizu prvo prouzrokovao, a onda produbio i proširio.
Sve u svemu, aktuelna kriza je čovečanstvu, koje je već zapadalo u populizam i antiliberalizam, pokazala da je sloboda ključna ljudska vrednost i da je opasnost od gubitka slobode najveća koja mu u ovom času preti.

ZAJEDNO: Pored teze u superiornosti kineskog “modela”, koja se ovih dana često mogla čuti, pojavila se, možda makar podsvesno njime inspirisana, još jedna. Često se, naime, može čuti da je u Evropi došlo do “kraha zdravstvenog sistema” i da to traži intervenciju države. Pri tome se zaboravlja da je zdravstvo u Evropi već u najvećoj meri i odavno podržavljeno. Naravno, ne znači da zdravstveni sistem ne može biti funkcionalniji i efikasniji (javna je tajna da je vrlo neracionalan), ali je pravo pitanje gde su kvarovi i kako ih popraviti. Više države ne znači uvek – po pravilu je, zapravo, obrnuto – više nekog (javnog) dobra; u konkretnom slučaju – zdravlja. Srbija, recimo, ima najviše kreveta u regionu (oko 560 na 100.000 stanovnika), ali to nije donelo kvalitetniji zdravstveni sistem. Takođe, čak i da izgradite i držite 10 bolnica u rezervi, trebaće vam (obučenih) lekara kada se pojavi 10 puta više bolesnika, a njih (lekare, ne bolesnike) ne možete držati u rezervi.
Kada je pak reč o koroni, najveći problem je zapravo bila neblagovremena i neodgovarajuća informisanost. To je bar delom posledica slabih komunikacija. A to je opet povezano sa slobodom. Savremene tehnologije uspele su da zidove pojedinih država – koje su podigli njihovi vladari – probiju i preskoče. Ali to nije bilo dovoljno.
Sa druge strane, pandemija je pokazala u kojoj je meri svet povezan, to jest, koliko su ljudi i kao pojedinci i kao narodi međusobno upućeni jedni na druge. Ako je već svet “jedno”, bolje je da budemo – zajedno.
Iz toga proizlazi druga pouka ove krize. Antiglobalizam je “aut”, globalizam je (ponovo) “in”. “Suverenizam” je, zapravo, izolacionizam, a to ne spasava svet od pošasti. Ljude i robu možete zaustaviti na granici, ali viruse (kao ni kriminalce) ne možete. Rešenje je u većoj saradnji, u izgradnji međunarodnih asocijacija i organizacija. U krajnjoj liniji – u svetskoj državi. Zasnovanoj, da ne bude zabune i da se poslužim Kantom, na liberalnim načelima.
Ili, da parafraziram Kenedija: “Cena slobode uvek je visoka, ali su je ljudi uvek plaćali.”

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. april 2020.