Od Evrope se uvek očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“

Evropa je licemerna! To tvrdi vlast, to tvrdi i opozicija. To tvrdi desnica, ali i levica.

Čisto hronološki gledano, desnica, tj. nacionalisti, suverenisti, antiglobalisti i ostali isti to pričaju poodavno. U skladu s tim, aktuelna vlast, otkako je zauzela pozicije, radi na diskreditaciji Evrope u očima građana Srbije. I mora se reći da u tome nije bila bez uspeha jer podrška Evropi i tzv. evropskim integracijama već godinama neprekidno opada.

Levica kao da je polako prihvatala ove optužbe, pa se i na toj strani sve više govori o „evropskom licemerstvu“. Toj antievropskoj navali ovih dana se priključio i Slavoj Žižek, taj, kako reče Ivan Milenković, „savršeni antikantovac“ (a Kant, čuveni nemački filozof prosvetitelj, zalagao se za večni mir i svetsku federaciju) čiji „komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči“.

Još pre toga je Žižeka raskrinkao Vladimir Gligorov napisavši: „Oni koji misle da će o neoliberalizmu nešto shvatiti čitajući Žižeka i Lenjina, treba, naravno, da nastave s tim.“ Tuš.

Evropa je na ovaj ili onaj način već 10 godina napadnuta od Rusije, možda još ranije od Kine, a sada i od Amerike. Znaci solidarnosti Srbije sa Evropom (napose Ukrajinom) za to vreme bili su vrlo slabi, ako su uopšte postojali. Ali zato nije prestajala da od te iste Evrope traži pomoć i podršku.

Evropa je licemerna, kaže Žižek, zato što je „izrazila podršku gruzijskom narodu“, dok je „izuzetno tiha o pobuni u Srbiji“.

Od Evrope se uvek, tako nas je ona naučila, očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“.

Taj slogan se koristi protiv Vučića mada je, u stvari, baš Vučić najviše učinio da građanima ogadi politiku, tj. političke stranke, kako ne bi bilo posrednika između njega i naroda.

Zoran Đinđić je govorio da „politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost“ i „politika je nešto plemenito“ jer je njena svrha da ostvari opšte dobro. Takođe, evropske integracije video je „kao zadatak koji vodi našem unutrašnjem preoblikovanju, samodisciplinovanju, uljuđivanju, kultivisanju, edukaciji“.

Neki glasovi kažu da većina mladih koji danas protestuju nije ni bila rođena onda kada je Zoran Đinđić mučki ubijen. Pa i da im lik i delo srpskog premijera ne znače previše. Istini za volju, to i ne treba da čudi. Podosta je u poslednjih dvadesetak godina – sa obe strane društveno-političkog spektra – urađeno na zatiranju njegove političke i filozofske zaostavštine.

Ako se mladima možda i ne može mnogo zameriti, trebalo bi da stariji, pogotovo oni koji spadaju u intelektualnu elitu, imaju malo duže pamćenje. Recimo, oni okupljeni u inače dobrodošloj inicijativi Proglas. Ali i tu se događaju čudne stvari. Tako vidimo da Milo Lompar, koji je Zorana Đinđića proglasio izdajnikom, postaje sve aktivniji član ovog udruženja. Doduše, nije Lompar upotrebio baš tu reč. Rekao je ovaj veliki poklonik Amfilohija Radovića da Zoran Đinđić predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“. Dakle – to je to.

Uprkos tome, Lompar je najavljen kao učesnik Proglasove tribine u Kragujevcu zakazane za 25. februar. Skup je, zbog bolesti jednog gosta, u poslednji čas otkazan, ali se svejedno nameće pitanje kuda (želi da) ide Srbija. Tim pre što je naslov tribine upozoravajući – „Budućnost se ne gradi krvavim rukama“.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2025.