Ne samo što je odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje

Vučić vlast neće predati mirno, ali nasilje mora biti izbegnuto po svaku cenu. To je, prema dominantnom delu opozicione javnosti, „kvadratura kruga“ koju mora da reši Srbija.

Da li je to taktika da bi se održale tenzije ili zamka u koju je opozicija samu sebe zarobila nije jasno, ali nije ni važno.

Teza da Vučić neće otići „bez velike nesreće“, za koju se ne može reći da je bez svakog osnova, ima i svoju negativnu stranu. Ona, naime, u izvesnom smislu ide naruku Vučiću. S jedne strane, pasivizuje „mase“, odnosno građane usmerava ka očekivanju nekog jednokratnog rešenja, radikalnog čina; sa druge strane, to dovodi do zapostavljanja aktivnosti koje bi omogućile da „politička volja“ bude pretočena u izbornu pobedu.

Ovakvo raspoloženje vuče korene odavno, ali je nema sumnje pojačano „antipolitičkim“ stavom studenata, odnosno njihovim „ograđivanjem“ ne samo od partija nego i od politike generalno. Mnogi su izražavali ozbiljne rezerve prema tom delu studentskog ideološkog „narativa“, ali je tek nakon teksta Branka Milanovića sva problematičnost takvog stava došla do punog izražaja.

Ta studentska (anti)politika nastavljena je pozivima da se plenumi, kao oblik organizovanja i delovanja, prenesu i u narod kroz tzv. zborove građana. Kao i „hodočašća“ po Srbiji, i ovi zborovi mogu da odigraju emancipatorsku i mobilizatorsku ulogu ali, kako je to rekao Slobodan Samardžić, „nisu niti mogu biti, forme nekog novog poretka“.

Dakle, preostaje povratak „klasičnoj demokratiji“.

U tom kontekstu neophodna je – rehabilitacija političkih partija. I konkretno, ovih postojećih (koliko god da su nesavršene), kao i (eventualnih) budućih, ali i načelno, kao oblika političkog organizovanja i aktera političke borbe. Ne samo što je taj odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje.

Stvar je u tome da se energija s manifestacija pretoči u konkretne akcije. Između ostalog, to znači da ne treba napadati SNS kada radi kampanju od vrata do vrata i beleži sigurne glasove, i da ne treba napadati njegove štandove nego da sve to (i još mnogo više od toga) organizovani građani treba i sami da počnu da rade. To možda nije toliko zabavno, ali je politički svakako učinkovitije.

Jer, u stvari, izborna pobeda uopšte nije tako nedostižna kao što se možda na prvi pogled čini, naprotiv. Ako se pogledaju trendovi, vidi se da podrška Vučićevoj stranci konstantno opada. Na izborima u decembru 2023. koalicija SNSDS (Srbija ne sme da stane) osvojila je nešto manje od 1,8 miliona glasova. (To je ovoj grupaciji donelo 129 poslaničkih mesta, od čega je Srpskoj naprednoj stranci pripalo 99 mandata.) Biračko telo Srbije broji oko 6,5 miliona glasača, što znači da je opoziciji preostao rezervoar od 4,7 miliona glasova. Sa dobrom organizacionom i tehničkom pripremom, posle buđenja naroda u proteklih pet meseci (na čemu se još može poraditi), čak i da se ne računa na (dalje) odronjavanje Vučićevog biračkog korpusa (do čega je prema mnogima već došlo,) sasvim je realno da opozicija osvoji polovinu tih glasova. Pri čemu je to još uvek sa manje od 70 odsto izašlih na izborima, a opet uz dobru kampanju, mogao bi taj procenat i da se poveća.

Kada je o rešenju aktuelne političke krize reč, potpuno je nejasno zašto mediji, nezavisni, razume se, tako malo pažnje poklanjaju Draganu Miliću iako je on jedini pobedio Vučića na izborima. (Baš zato?) Njega baš ništa ne pitaju, izraze mu „saučešće“ povodom atentata, ali dalje od toga ne idu, recepte ne traže.

Za kraj, evo jedne stare privredne anegdote. Pošalju dve fabrike obuće svoje trgovačke putnike u Afriku da ispitaju tržište. Posle izvesnog vremena prvi javlja: ovde niko ne nosi cipele, šanse su nikakve. U isto vreme, drugi šalje sledeći odgovor: ovde niko ne nosi cipele, šanse su ogromne. Lepota je, dakle, u oku posmatrača. Drugim rečima, stvar je u percepciji, tj. perspektivi.

PS: Verujem da negde u tom grmu leži i pravi odgovor na pitanje Dejana Ilića: kako uhapsiti Vučića. Mada ne sumnjam da bi mnogi voleli da redosled bude obrnut.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. april 2025.