Evropska unija ne može da “skine” Vučića. Ako bi i mogla, koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da treba nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”

Vučić više ne može da održi ni najprozaičnije obećanje. Eto, rekao je da će ga vakcinisati “obična medicinska sestra”, a na kraju bocu mu je bocu dala doktorka specijalista dečije medicine, koja već 20 godina pelcuje decu. Nije bolelo. Usput je obećao put i fabriku. Razna sela – razni problemi, otud valjda nije čudo što, kako saznajemo iz pisma pročitanog na jednoj nesrećnoj televiziji, meštani Ritopeka traže da ih predsednik Vučić reši pasa lutalica.

Opoziciju, međutim, muče sasvim drugi problemi. Iz njenog najvećeg ili barem najglasnijeg dela, sve češće se čuju zahtevi za razdvajanjem – predsedničkih, beogradskih i republičkih – izbora iduće (a možda i krajem ove) godine. Taj zahtev najviše se obrazlaže tvrdnjom da će u suprotnom Vučić moći da vodi objedinjenu kampanju, što će mu doneti veliku prednost. Kao da će ga razdvajanje izbora u tome sprečiti. I kao da, koji god i gde god da se izbori održavaju, on lično nije bio na plakatima, u spotovima, na otvaranju svega i svačega. On iz kampanje, to je odavno jasno, praktično i ne izlazi.

Koliko je sve ovo jasno, toliko nije jasno šta bi opozicija razdvajanjem izbora dobila. Jer svaka kampanja zahteva ogromne materijalne i ljudske resurse. I sa jednim i sa drugim Vučić stoji mnogo bolje. Kako sada stvari izgledaju, opozicija bi teško izgurala i jednu ozbiljnu kampanju, a kamoli dve (ili tri). Tu gotovo da se ne zna koji je veći problem – finansijski ili kadrovski. Iako te dve stvari jesu povezane, nije sigurno da bi rešavanje prvog dovelo i do rešavanja drugog.

Opozicija ima lidere, ali nema ljude, ako razumete šta hoću da kažem. To jest, da ipak ne rizikujem, nema one hiljade aktivista po malim mestima, poput Rudne glave, recimo, koji bi ne samo razbijali strah koji naprednjaci uz pomoć svojih jurišnih odreda narodu uterali u kosti nego i čuvali glasačke kutije i izborni materijal kad dođe odlučujući trenutak. Jer, u kontekstu srpske istorije, 24. septembar je zapravo značajniji datum od 5. oktobra.

S tim u vezi, kritike koje se svako malo iz redova opozicije (manje partije, više analitičari) upućuju Evropi ne samo što su kontraproduktivne – jer skreću pažnju sa ključnih problema – nego su i deplasirane. Zapad Vučića ne podržava. Zapad sa Vučićem razgovara. Pošto je Evropska unija savez država, a ne partija i nevladinih organizacija. Pa se na tom “nivou” organizuje i komunikacija.

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. To jest, i ako bi mogla, otvara se pitanje koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da EU to ne bi ni trebalo da radi nego da nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”.

Dakle, Evropa čeka da se Srbija “urazumi”. I čeka već toliko dugo da je pravo čudo kako za nju već nije izgubila svako razumevanje. Možda i bi da ona, ovakva kakva je, ne predstavlja veliku opasnost. Jer, Srbija je danas najnedemokratskija država u regionu. Nema zemlje u kojoj su vlast i moć praktično potpuno u rukama jednog čoveka, gde su institucije u tolikoj meri razorene, gde je medijska tortura vladajuće partije tako snažna.

Niko se nije setio da je Rudna glava najstariji rudnik bakra ne samo u Evropi nego i u svetu, gde se metal topio pre 7.000 godina (u petom milenijumu pre nove ere), pa da od toga isprede neku priču.

Možda bi mogla opozicija: da pronađe neku svoju “Rudnu glavu”, gde će da se vakciniše protiv pošasti i krene u osvajanje vlasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. april 2021.