Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, zbog čega je jug Evrope počeo da zaostaje za razvijenim zapadom, umesto da sledi zemlje centralne Evrope koje su ulagale u prerađivačku industriju, što ih je znatno približilo razvijenom delu EU

Ekonomski razvoj
Kada se kaže da je Srbija na gorem putu, to ne znači da se ona baš nikako ne razvija, ali znači da ima boljih puteva koji omogućavaju snažniji rast i brži napredak. Još važnije, to nije nikakav još neotkriveni put kojim niko nikada nije prošao nego poznati, praksom mnogih zemalja utabani drum.

JUŽNA PRUGA: “Češka kompanija planira da više od milijardu evra investira samo u Beogradu, gledali smo fantastičan projekat za Marinu Dorćol, to će sve da bude u zelenilu. To kako će da izgleda to je neverovatno ili kako će ta Slavija da nam izgleda, to je čudesno. Znam da tamo i Deki Stanković nešto gradi…”. Tako je, glumeći ushićenje, predsednik Aleksandar Vučić iz Praga još jednom potvrdio da Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, u tzv. nerazmenljiva dobra, tj. u robu koja se ne može izvoziti, što je upravo put koji je jug Evrope (Portugal, Španiju, Italiju, Grčku) odveo u krizu i zbog čega su ove zemlje umesto da sustižu razvijeni severozapad, za njim sve više zaostajale. Naročito je ilustrativan slučaj Italije, koja je početkom ovog stoleća za Nemačkom zaostajala svega pet odsto, a danas – 25 odsto.
No, da se vratimo u Srbiju, navedeni primer – da ne bude zabune – nije slučajnost nego pravilo. To potvrđuje državna statistika koja pokazuje da je privredni rast poslednjih godina pre svega rezultat ubrzanog porasta građevinarstva i usluga, dok industrija, naročito prerađivačka, praktično stagnira. Ova višegodišnja tendencija svoju kulminaciju doživela je 2019. (koronom zaraženu 2020, kao netipičnu, preskačemo), kada je industrija porasla 0,3 (prerađivačka za 0,2) odsto, dok je građevinarstvo skočilo sto puta više – 33,7 odsto.
Nasuprot ovome što karakteriše Srbiju (i pomenuti PIGŠ kvartet) stoji centralno-istočna Evropa. Zahvaljujući ubrzanom razvoju industrije, prvenstveno prerađivačke, da opet – videće se i zašto – naglasimo, ove zemlje su uspele da obezbede visoke stope rasta i da po opštem stepenu razvijenosti počnu da se približavaju najrazvijenijim državama Evropske unije.
Dimitrije Boarov je u svojoj prošlonedeljnoj kolumni izneo neke glavne nalaze iz knjige Pavla Petrovića i Mirjane Gligorić Matić koja razvoj Srbije poredi sa članicama Evropske unije, posebno s nama istorijski bliskim bivšim socijalističkim zemljama. Ali rezultati do kojih su autori došli, a posebno njihovo objašnjenje, zaslužuju da se ovoj temi posveti još malo pažnje. Između ostalog i zbog toga što su oni u oštroj suprotnosti s pričama o nekakvoj šampionskoj poziciji Srbije koje se stanovništvu svakodnevno serviraju.
Polazna tačka u ovom razmatranju (naučnički dugog naslova: “Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju – empirijsko istraživanje sa osvrtom na Srbiju”), jeste upravo ta “prosta i jednostavna” činjenica da Srbija poslednjih desetak godina ostvaruje rast znatno ispod proseka zemalja CIE. Što znači da im se ne približava nego se od njih udaljava. Sa druge strane, praksa je pokazala da nerazvijene zemlje imaju tzv. “prednost zaostatka”, odnosno mogućnost da koristeći tehnološka otkrića, niže cene radne snage i slično, u dužem roku ostvaruju veći privredni rast od razvijenih, te da im se na taj način približavaju. Kao jedna od najmanje razvijenih evropskih zemalja, i Srbija je trebalo da sustiže zemlje CIE koje su u proseku od nje gotovo dva puta razvijenije.
Nažalost, ekonomski zakoni nisu isto što i prirodni, pa je čoveku/narodu omogućeno da ih, na jedan ili drugi način, “izvrdava”. Postavlja se, dakle, pitanje zašto Srbija nije iskoristila svoju prednost zaostatka? I ovim istraživanjem je potvrđeno ono što je manje-više već bilo poznato – da su ključni razlog koji je kočio privredni razvoj Srbije nedovoljne investicije. Naravno, nije ovo nikakva “srpska specifičnost”. Petrović i Gligorić Matić pokazuju da su investicije bile “presudan faktor koji je ‘otključao’ proces brze konvergencije zemalja CIE, s jedne, a doveo do zaostajanja juga EU, sa druge strane. Naime, u prvom slučaju investicije su bile veoma visoke, a u drugom nedovoljne”.
Govoreći konkretno, stopa investicija u Srbiji (18,8 odsto BDP-a) niža je ne samo od one u CIE (21,6 odsto) nego i od stope investicija u razvijenim zemljama Zapadne Evrope (22,5 odsto). Još je ilustrativniji podatak da su zemlje CIE, kad su bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija danas, investirale u proseku 24 odsto BDP-a. Nije, međutim, problem (bio) samo u niskim investicijama generalno. Ništa manje značajan je podatak da su u Srbiji posebno niske bile investicije u prerađivačku industriju. Naime, od već nedovoljnih ukupnih investicija, Srbija je za prerađivačku industriju izdvajala svega 16,5 odsto, dok se kod zemalja CIE prosek kretao oko 18,5 odsto.

NE SAMO ŠTO SU INSTITUCIJE U SRBIJI OCENJENE SLABIJE NEGO SE I NJIHOV KVALITET POGORŠAO U POSLEDNJIH PET GODINA

Naravno, odmah se postavilo pitanje uzroka niskih investicija. Iz analize tri njihova segmenta (državnih, stranih i domaćih privatnih investicija) došlo se do zaključka da je glavni nedostatak – i najveći zaostatak, iako su i javna ulaganja daleko od potrebnih – u ovoj poslednjoj kategoriji. A kao ključni uzrok niskih domaćih privatnih investicija identifikovan je loš institucionalni ambijent. Reč je o tome da su strani investitori manje pogođeni lošim institucionalnim okvirom, budući da su “bolje zaštićeni od visoke korupcije, neefikasnog pravosuđa i administrativnih barijera. Sa druge strane, domaći privatni sektor je upućen na standardan pristup administraciji i procedurama, sudstvu, zaštiti od korupcije, a ti sistemi u Srbiji ne funkcionišu uspešno – pa su i njihove investicije niske”.
U kakvom surovom ambijentu rade domaća preduzeća najbolje svedoči činjenica da prema pokazatelju koji meri ukupan kvalitet institucija, kao i prema posebnom indikatoru kontrole korupcije i vladavine prava, Srbija je od svih posmatranih zemalja najgore ocenjena. Ukupni kvalitet institucija u CIE gotovo 30 odsto je bolji nego u Srbiji, a kada se posmatra kontrola korupcije i vladavina prava, CIE je bolja od Srbije 35 odsto. Ako se neko ponadao da će Srbija biti makar na nivou “po zlu poznatog” evropskog juga – prevario se. Slično kao za zemljama CIE, Srbija zaostaje i za ovom grupom zemalja.
Što je još gore, ne samo što su institucije u Srbiji ocenjene slabije nego se i njihov kvalitet pogoršao u prethodnih pet godina. Tako je ukupna ocena kvaliteta institucija smanjena sa +0,04 iz 2014. na -0,05 u 2018, dok je ocena kontrole korupcije i vladavine prava pala sa -0,19 iz 2014. na -0,26 u 2018.

ZAKLJUČANI KLJUČ: Više je razloga zbog kojih je dinamičan i konkurentan prerađivački sektor bitan za privredni rast, ali će ovde biti izdvojena samo dva. Prvo, prerađivački sektor je glavni generator tehnološkog progresa. Podaci pokazuju, navode Petrović i Gligorić Matić, da su preduzeća u prerađivačkom sektoru sklona da ulažu u istraživanje, razvoj i tehnološke inovacije, što dovodi do rasta produktivnosti koji se prenosi i na ostatak ekonomije, čime dolazi i do rasta ukupne produktivnosti. Drugo, prerađivački sektor se pojavljuje kao korisnik niza usluga, čime utiče na jačanje ovog sektora, odnosno omogućava da se izvozom raznovrsnih prerađivačkih proizvoda posredno zapravo izvoze i usluge.
S obzirom na to da srednja i istočna Evropa svoj ubrzani razvoj, pa time i konvergenciju ka razvijenom zapadu duguju prvenstveno razvoju prerađivačke industrije, njihov primer dovodi do ključnog zaključka: “za puno ‘otključavanje’ potencijala Srbije da sustiže razvijenije ekonomije potrebno je povećati relativni udeo prerađivačke industrije u domaćoj privredi”, tvrde Petrović i Gligorić Matić. To, međutim, kažu oni dalje, “zahteva potpuni zaokret u industrijskoj politici, budući da je učešće ovog sektora u konstantnom padu. Srbija je, naime, privrednu tranziciju započela s prilično visokim učešćem prerađivačkog sektora od gotovo 30 odsto, što je tipično za postkomunističke zemlje. Ono što je za nas specifično, a što nije bio slučaj u zemljama CIE, jeste da je relativan značaj prerađivačke industrije nastavio da opada i nakon završetka tranzicije. Ilustracije radi, kad su zemlje CIE bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija sada (2000–2005) učešće prerađivačke industrije bilo je oko 20 odsto, gde je i danas, dok u Srbiji čini svega 17,5 odsto domaće privrede”.
Poslednjih godina su, doduše, zabeležene neke pozitivne tendencije kao što su, recimo, strane direktne investicije u prerađivački sektor (prosečno 1,9 odsto BDP-a naspram 1,3 odsto BDP-a godišnje u CIE za razdoblje 2014–2018), ali se to pokazalo kao mač sa dve oštrice. Najpre, kao što je već rečeno, privilegovani položaj stranih kompanija loše se odrazio na domaće privatne investicije. Drugo, ispostavilo se da su stranci ulagali uglavnom u tehnološki manje zahtevne, radno intenzivne delatnosti s relativno niskom dodatom vrednošću. Zbog toga ni taj relativno veći priliv SDI Srbija nije uspela da “kapitalizuje” u konvergenciju ka produktivnosti i dohotku zemalja CIE.
Da bi ovi nepovoljni trendovi bili prekinuti, tj. da bi Srbija počela da koristi pun potencijal za približavanje razvijenijim privredama, neophodan je snažan zaokret u industrijskim i širim ekonomskim i društvenim politikama. Drugim rečima, potrebno je da se ugleda na region CIE. Posebno na “veliku petorku”: Češku, Slovačku, Mađarsku, Poljsku i Sloveniju. Naime, rast produktivnosti prerađivačkog sektora u ovim zemljama najvećim delom je bio rezultat stranih investicija i čvrste umreženosti s najrazvijenijim prerađivačkim regionom Evrope (Nemačka, Austrija i Švajcarska). To je ovoj grupi zemalja omogućilo da dođu do savremenih tehnologija, kao i da se specijalizuju za pojedine segmente proizvodnog programa i time steknu neophodne komparativne prednosti. Ilustracije radi, Slovačka je za relativno kratko vreme počela da proizvodi najviše automobila po stanovniku, a sličan napredak ostvarile su i druge zemlje CIE (Češka, Mađarska i Poljska takođe u automobilskoj industriji, Slovenija u farmaceutskoj i hemijskoj industriji i drugo). Ovo bi očigledno mogla da bude šansa i za Srbiju, budući da praktično deli isti geografski prostor, a postoji i strateško opredeljenje za dublju integraciju s regionom i pristupanje Evropskoj uniji”, smatraju autori.
Sa ovim u vezi zanimljivo je jedno njihovo zapažanje koje prilično ide uz dlaku zvaničnoj ekonomsko-političkoj mantri. Reč je o razvoju zasnovanom na inovacijama. “Usvajanje aktuelnih preporuka za širi region CIE”, ističu Petrović i Gligorić Matić, “stvorilo je iluzije kod dela domaće javnosti da Srbija može da ‘preskoči’ fazu privrednog rasta zasnovanog na investicijama, te da bi u fokusu novih industrijskih politika trebalo da bude rast zasnovan na inovacijama.” Tačno je, kažu oni, da se “sada zemljama CIE, da bi nastavile približavanje najrazvijenijim ekonomijama, preporučuje prelazak na model privrednog rasta zasnovan na inovacijama”. Ali ključno je da su one u prethodnom razdoblju, ogromnim investicijama u prerađivački sektor, uspele da stvore podlogu za inovativnu ekonomiju. U Srbiji, međutim, to nije slučaj. “Prerađivačko jezgro privrede nije razvijeno, nalazimo se prilično nisko u evropskim lancima vrednosti, što dobrim delom objašnjava i zašto u prethodnom periodu nije bilo snažnijeg rasta produktivnosti niti konvergencije u dohotku. Loša iskustva zemalja na sličnom nivou razvoja u svetu takođe opominju da je preskakanje investicione faze, tj. izgradnje jake prerađivačke baze, pogrešan korak na putu ka dostizanju nivoa životnog standarda u razvijenim ekonomijama” – opominju Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić.
Tome u prilog govori i činjenica da je produktivnost u (prerađivačkoj) industriji Srbije upola manja nego u centralnoj i istočnoj Evropi. I ne samo to nego se njoj predviđa – ako sve ostane kao što je sada – dalje zaostajanje. “S trenutnim performansama”, izračunali su autori, “produktivnost prerađivačke industrije Srbije ubuduće bi rasla 3,8 odsto godišnje, dok bi u centralno i istočno evropskim zemljama taj rast iznosio četiri odsto.” Bez (rasta) produktivnost nema (porasta) konkurentnosti, a bez konkurentnosti nema konvergencije. To jest – nema približavanja razvijenom svetu.
Nije to, naravno, nikakav usud, sudbina od koje se ne može pobeći. Srbija ima potencijal da povećava produktivnost znatno iznad sadašnjeg nivoa. Ključan pak razlog zbog čega Srbija ni u ovoj oblasti ne ostvaruje svoje potencijale opet je isti: slabe institucije, odnosno nedostatak vladavine prava. Ukoliko bi kvalitet institucija u Srbiji dostigao onaj u centralnoj i istočnoj Evropi, rast produktivnost bi iznosio 5,5 odsto, što bi automatski značilo i konvergenciju.
Tu međutim nije kraj gubicima koje građani Srbije trpe zbog loše vlasti. Jer, kako je na promociji knjige u Srpskoj akademiji nauka rekla Gligorić Matić, prostora za povećanje produktivnost još ima. Naime, “ukoliko bi došlo do dodatne promene politika, recimo do politike deviznog kursa koja je stimulativna za prerađivački sektor ili do nekih širih reformi koje bi uključile i reformu obrazovanja, a što bi dovelo do rasta investicija u prerađivačku industriju na 27 procenata bruto dodate vrednosti (toliko je iznosio prosek zemalja CIE u prethodnom periodu), to bi imalo blagotvorne efekte. Dovelo bi do rasta produktivnosti od šest odsto godišnje, odnosno do rasta bruto domaćeg proizvoda od pet odsto godišnje, pri čemu bi to bio dugoročno održiv rast jer bi bio zasnovan na rastu produktivnosti”.
A ne kao što je ovaj sadašnji, zasnovan na građevinarstvu s naduvanim cenama finansiranom skupim stranim zajmovima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2021.