Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam

Srđan Milošević, istoričar i pravnik

Sagovornik Novog magazina je završio dva fakulteta – istoriju i prava. Poznatiji je kao istoričar, ali na Pravnom fakultetu Union predaje Istoriju države i prava. Dakle, dvostruko je kvalifikovan za teme o kojima će biti reči.

Ove sedmice padaju dva velika datuma antifašističke Srbije – Dan borca 4. jul. i Dan ustanka 7. jul. U času kad vodimo ovaj razgovor, još ne znamo da li će i kako oni biti obeleženi iako nema nikakvih naznaka da će vlast organizovati neku svečanu akademiju ili sličan događaj. Kako to tumačite?
Ti datumi se odavno ne obeležavaju. Uglavnom ih se sete ljudi po društvenim mrežama, pa ponekad počnu pametovanja o tome „šta uopšte ima da se obeležava“, „puco Srbin na Srbina“ i slične patetične mantre.
Ispričaću jednu anegdotu: pre nekoliko godina sam dobio poziv da za jedan medij „razgovaramo o 4. julu“. Iskreno sam se obradovao pozivu i, da skratim priču, ubrzo se ispostavilo da je reč o razgovoru o Danu nezavisnosti SAD, a ne o Danu borca, pa sam se ljubazno zahvalo. Nisam se pronašao u temi iako mi je svakako u nekom širem krugu interesovanja. Dakle, taj kreščendo važnih događaja od 27. marta 1941. godine do oslobođenja Jugoslavije 15. maja 1945. sveden je u savremenoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, na nekoliko datuma kojima sasvim nedostaje kontekst. A ukoliko bismo taj kontekst uveli, pala bi čitava privilegovana ideološka paradigma o „nacionalnom pomirenju“ i tobožnjem dvostrukom antifašizmu – partizanskom i četničkom, budući da ovaj drugi jednostavno ne postoji. Dakle 4. i 7. juli previše podsećaju na „partizanštinu“. Naravno, ni oslobođenje Beograda ne može da se odvoji od Narodnooslobodilačke vojske, ali tu su već i neki Rusi, kralj je ranije pozvao pod Titovu komandu i četnike, na kraju krajeva – to je već jedna pobednička vojska koja se ne može ignorisati. Ali njeni počeci ostaju savremenim „(pre)krojačima“ kulture sećanja naprosto neprihvatljivi. Ima nečeg beživotno-formalnog, „radirednog“ u isticanju (ređe) 27. marta, i (češće) oslobođenja Beograda 20. oktobra. Sve između je nestalo!

Ako se setimo kako je obeleženo Oslobođenje Beograda, možda je i bolje što ničega neće biti?
Svakako. Oficijelne proslave važnih dana antifašističke borbe postale su prilika da se opogani svaki događaj koji se tobože obeležava. Nema tu ničeg autentičnog, naročito kada je reč o Drugom svetskom ratu. Međutim, onima koji su od ovog režima uposleni da se bave tim pitanjima jasno je da je ipak nemoguće ignorisati istinu o Drugom svetskom ratu i umesto da se opredele za svoje nesporne ideološke favorite – a to su četnici, Mihailović i, u dobroj meri, Nedić – oni se „kače“ na NOP ne bi li tom svojevrsnom aproprijacijom nametnuli „pravu meru“ u tumačenju čitavog Drugog svetskog rata. Opasno je ostaviti tako moćnu identitetsku i vrednosnu komponentu istorije kakva je antifašizam alternativnoj kulturi sećanja jer je naprosto u svakom smislu superiorna. Zato su se skoro svi nekadašnji otrovni negatori NOP-a i antifašizma unazad podosta godina „nakačili“ na partizanski antifašizam, vrlo pažljivo amputirajući, pre svega Tita, a onda redom i druge tobožnje „antisrbe“ jer etnički kriterijum je, zapravo, ključni.

Kao da se Srbija stidi svoje antifašističke prošlosti? Ima li u tom pogledu razlike između aktuelne vlasti i dominantnog dela intelektualne elite?
Faza stida i odbacivanja je poodavno prošla. U Srbiji sada dominira jedno šovensko paradiranje antifašizmom koji, na ovim širim prostorima, kako kaže ta bajka nove kulture sećanja, pripada samo Srbima. Tu nema razlike u shvatanjima kada je reč o čitavom desnom spektru srpske intelektualne i političke javnosti. To je jedno uskogrudo, antijugoslovensko i, u krajnjoj liniji, antiistorično svojatanje i nacionalizovanje antifašizma, koje se vrši najčešće nepominjanjem pripadnika drugih naroda u kontekstu antifašističke borbe, a neretko i otvorenim negiranjem, svrstavanjem svih drugih isključivo među fašiste. Oživljavanje interesa za antifašizam bilo je u Srbiji u dobroj meri reaktivno. Ne izgleda kao puka koincidencija da je zaokret od odbacivanja ka svojatanju antifašizma usledio pošto je Ivo Sanader, tadašnji premijer Hrvatske, još 2004. godine izbacio parolu: „antifašizam – da, komunizam – ne“. Ovdašnji su se nacionaldušebrižnici namah zabrinuli da će antifašizam, koji ih je do tada previše asocirao na mrski titoizam, „pripasti“ Hrvatima – što se nipošto nije smelo dozvoliti – pa su upregnute sve snage da do toga ne dođe. Antifašizam im je odjednom postao mnogo važan. Zatim je brzo usledila faza, koja još uvek traje, nacionalizacije, pa i šovinizacije antifašizma, na šta se nadovezao ruski model sećanja na Drugi svetski rat, koji je sličan.

Već ste pomenuli da se prećutkivanje Dana ustanka često objašnjava time što je tada „Srbin pucao na Srbina“. Međutim, i 1914. je na strani neprijatelja bilo mnogo Srba, pa je i tada Srbin pucao na Srbina, ali se to ne pominje niti utiče na percepciju otpora okupatoru.
Ne može se poreći tragizam tako dubokih podeljenosti u jednom društvu i u jednom narodu. Ali ta patetika o pucnjima „Srbina na Srbina“ je u funkciji opsesije nekakvim „nacionalnim pomirenjem“, koje je, uzgred, nemoguće u takvom kontekstu – saradnja sa okupatorom i borba protiv okupatora se isključuju i u realnoj istoriji i u potonjoj valorizaciji. Sve ostalo je ideološko muljanje. Sa druge strane, zaista verujem da postoji prostor za različite percepcije, naučno preispitivanje, umetnički provokaciju svakog „velikog narativa“, pa i za marginalne alternativne narative. Ali jasna politika sećanja mora postojati, ono što stoji u prazničnom kalendaru, oko čega se gradi identitet… Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam? U najgorem od svih dotadašnjih ratova postojale su dve strane. Jedna od njih je bila najubilačkija mašinerija koju je svet ikada video. Verovatno nikada pre nije bilo toliko važno odabrati pravu stranu jer je fašizam predstavljao izazov najelementarnijim standardima ljudskosti. U dugoj zločinačkoj senci fašizma je i celokupna kolaboracija: srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, francuska… I to bi trebalo da je deo „velikog narativa“ o ratu. Taj pristup ne isključuje partikularna sećanja,

TAJ KREŠČENDO VAŽNIH DOGAĐAJA OD 27. MARTA 1941. GODINE DO OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE 15. MAJA 1945. SVEDEN JE U SAVREMENOJ KULTURI SEĆANJA NA DRUGI SVETSKI RAT I NA NEKOLIKO DATUMA KOJIMA SASVIM NEDOSTAJE KONTEKST

alternativne komemoracije koje su zasnovane na dijametralno suprotnim shvatanjima. Ali kada govorim o „velikom narativu“ govorim o državnoj politici sećanja u kojoj pojmovi moraju biti ne samo prečišćeni, već i jasno definisani, a to znači: obeležavanje antifašističke borbe i pobede, verodostojno i autentično, imajući u vidu aktere koji su pobedu ostvarili. Vrlo jednostavno. Ako se to izbegava, to samo znači da su stvarni ideološki favoriti na nekoj drugoj strani. Uzmimo, uostalom, jedan drugi, strani primer: francuska buržoaska revolucija. Pad Bastilje je nacionalni praznik Francuske. Tačka. Gledao sam tamo, u zatvoru koji je pretvoren u Muzej, La Conciergerie, donose cveće u ćeliju u kojoj je pred izvođenje na giljotinu poslednje dane provodila Marija Antoaneta. Dobro, neka donose, priznajem da je čak i pomalo dirljivo, ali Francuska Republika ima svoj jasan veliki narativ o Revoluciji. U kojoj su, da ne ostane neprimećeno, takođe Francuzi ubijali Francuze. I zamislite sada da se tamo pojavi neko ko pretenduje da je ozbiljan i kaže: “pa znate, puco’ Francuz na Francuza, nećemo mi to više tako…”
No, da se vratimo u Srbiju, za ilustraciju tog velikog narativa naročito mi je zanimljiva jedna opservacija nikog drugog do Dragiše Cvetkovića, sadržana u pismu Mihailu Konstantinoviću iz septembra 1944: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (partizani – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (četnici – prim S. M.)… Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri, svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda, koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Da li smo došli u paradoksalnu situaciju da će uskoro morati da se traži rehabilitacija Žikice Jovanovića Španca, dakle Španskog borca, koji je pucao na žandarme u Šapcu, pošto vidimo da se saradnici fašista uveliko rehabilituju, poslednji je primer Nikole Kalabića?
Ta sudsko-osvetnička mera zvana „rehabilitacija“ svojevrsna je paradigma vladavine prava u Srbiji. Razmere voluntarizma u tim procesima su kolosalne, a ideološka pristrasnost sudova zaprepašćujuća. Sećam se dobro situacije kada je sudija, koji je svojevremeno vodio postupak za njegovu rehabilitaciju, Aleksandru Karađorđeviću na njegov rođendan uručio uramljeno rešenje o rehabilitaciji: sudija stranci u postupku za rođendan donosi uramljeno rešenje o ishodu postupka. Takvih primera ima sijaset i to je obična parodija, slika sunovrata jednog društva u razmerama koje opravdanom čine upitanost hoće li od tog društva preostati išta i iko da se sutra, kad sve „ovo“ prođe, stidi i doživi nekakvu katarzu… Ni komunistima nikada nije ni na pamet padalo da, iako svakako nisu bili šampioni vladavine prava, na taj ili sličan zamlaćujući i budalast način, jednim parodiranjem prava, daju satisfakciju svojim saborcima stradalim tokom monarhodiktature po kazamatima i logorima monarhističke Jugoslavije.

TA SUDSKO-OSVETNIČKA MERA ZVANA „REHABILITACIJA“ SVOJEVRSNA JE PARADIGMA VLADAVINE PRAVA U SRBIJI. RAZMERE VOLUNTARIZMA U TIM PROCESIMA SU KOLOSALNE, A IDEOLOŠKA PRISTRASNOST SUDOVA ZAPREPAŠĆUJUĆA

Ali na stranu i sve to, iako se ne može na stranu staviti takvo perverzno izrugivanje vladavini prava tobože u ime vladavine prava. Problem je i moralne prirode. Imati u takvim okolnostima, 1941–1945. godine, pod komandom nekakve oružane trupe i dozvoliti da one vršljaju i vrše zločine po Srbiji i Bosni, bez ikakvog efikasnog pokušaja da se zločini zaustave, a izvršioci zločina izvedu pred vojne sudove i kazne, samo po sebi je već razlog za najdublju osudu takvih pojedinaca. Umesto toga, danas je privilegovano tumačenje ono koje se upinje da nam objasni kako su raznorazni četnički komandanti uzorne istorijske ličnosti, jer, zaboga, nema dokaza da su lično klali i ubijali – što takođe nije uvek nesporno. Koga je pomenuti Kalabić, taj „besprekorni oficir“, iz jedinica pod svojom komandom kaznio zbog „samovoljnih“ pokolja civila? To da četnički komandanti nisu lično vršili ubistva nego su to radili neki tamo odmetnici istovetan je argument onom o „divljim ustašama“ u NDH: nisu to Pavelić, Kvaternik, Budak nego nekakvi „avanturisti“. Etno-nacionalni kriterijum je u ovom društvu merilo svega kada je reč o vrednostima, ideologiji, pravednom i nepravednom, istinitom i neistinitom… Kalabić, kada ste već njega pomenuli, bio je prema savremenim merilima „ispravan Srbin“. Sve drugo je, očito, nevažno. Pritom, prestao sam da detaljno pratim, ali mislim da niko ko nije bio Srbin nije rehabilitovan, kada je reč o ratnom periodu, a svima su sudili isti sudovi, odluka donosile iste komisije za utvrđivanje zločina okupatora. Ne znam kako su to procedure „komunističkih“ sudova i drugih organa uvek bile neispravne kada je reč o Srbima, a besprekorne kada je reč o, recimo, Bošnjacima.

Šta sve ovo govori o karakteru srpskog društva, odnosno o vrednosnom sistemu na kome počiva današnja Srbija? I može li se sa takvim prtljagom u budućnost?
U najboljem slučaju može da se vegetira na nekoj margini, ne zato što je to sve – rehabilitacije, ideološki sadržaji – po sebi mnogo važno, već zato što je u jednom reverzibilnom odnosu sa sveopštim negativnim trendom. Nije mnogo važno, u praktičnom smislu, da li je to refleks ili generator involucije kojoj već predugo svedočimo.

SUTJESKA

Sredinom juna navršilo se 80 godina od, kako se nekad učilo u školama, „Pete neprijateljske ofanzive”, tj. bitke na Sutjesci. I ona je ovde prećutana, a po vašem mišljenju izuzetno je značajna. Zašto – i jedno i drugo?
Sutjeska je morala stvoriti utisak da su partizani nepobedivi! Izaći iz tog ratnog vrtloga, makar i sa takvim gubicima, nestvarno je iskustvo. Ono je neuporedivo sa bilo kojim drugim frontom u Drugom svetskom ratu, bilo gde. Jednostavno ne postoji uporediva situacija. Posle bitke na Sutjesci nije mogao postojati niko kome nije bilo jasno kakav činilac predstavljaju jugoslovenski partizani. Nadalje, ta bitka je i ključna tačka revolucije: ona je izneta na neverovatnom entuzijazmu proleterskih jedinica. To se takođe mora uvažiti. Veoma važna dinamika Drugog svetskog rata, mimo onih materijalnih činilaca koji izviru iz logike ondašnjih odnosa u središtima imperijalističke podele sveta, jeste pitanje za šta je neko u tom ratu bio spreman da ubije ili da pogine. Sutjeska je čitav univerzum borbe za slobodu, revolucije, proživljen za trideset dana: surovost i solidarnost, moralna posrnuća i uznošenja, hrabrost ali i trenuci kada i ona napušta, samoživa borba za sopstveni život i nesebična pomoć drugima… I sve to, verovatno, u istom čoveku, u amplitudama, od danas do sutra, trideset dana… Što se tiče prećutkivanja, ono naprosto govori o neverodostojnosti ovdašnjeg oficijelnog pseudo-antifašizma. Jer, da je autentičan, ne bi mogao da previdi Sutjesku i da sa ponosom ne istakne da su i borci iz Srbije učestvovali u tom spasonosnom proboju.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 6. jul 2023.