Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene”
I loš marketing je bolji od nikakvog marketinga, kaže stara trgovačka izreka. Samo utoliko se postupak Vuka Jeremića i družine može razumeti. Dakle, možda su odlaskom na Andrićev venac (siroti Andrić, šta je dočekao, kakvim god da ga je Basara opisao, ovo nije zaslužio) na “ferku s predsednikom” narodnjaci uspeli da skrenu pažnju na sebe i svoju političku opciju. Tačnije, na sebe možda i jesu, ali na političku opciju teško, pošto je u tom metežu politika ostala izvan svakog vidokruga.
A time idu niz dlaku baš Vučiću. Što je on ubrzo jasno manifestovao iskoristivši za to proslavu Vidovdana u Kruševcu. Da li je ikoga iznenadilo to što je praznik od izuzetnog nacionalnog i istorijskog značaja Vučić zloupotrebio u lične dnevno-političke svrhe i za najprizemniji obračun s političkim neprijateljima? Jer, fakat, za Vučića (ma koliko govorio suprotno) politički protivnici ne postoje, postoje samo politički neprijatelji. U stvari, samo – neprijatelji.
Sve što Vučić već godinama pokušava jeste da pokaže kako politički programi, da ne kažem ideje, nisu bitni, da su na političkoj sceni (osim njega) svi isti, da se drugi bore samo za vlast, te da tako politiku svede na golu silu, na borbu za fizički opstanak.
Na taj način najpre želi da skrene pažnju sa stvarnih društvenih problema, posebno sa afera u koje se sve više zapetljava. Od svih njih – a ima ih nekoliko sa smrtnim ishodom, krađu stotina miliona evra da ne pominjemo – narko-Jovanjica, koja dovodi do njega lično, najveći mu je kamen o vratu. Sa druge strane, time želi da probudi, i produbi, najniže strasti i animalne težnje u ljudima.
Taj proces je u početku išao sporo, ali se protokom vremena i konsolidacijom vlasti sve više ubrzava, ako se točak srpske istorije sad nije sasvim otkačio.
Vučić od društva hoće da napravi vučje leglo u kojem ne važe pravila, nema ni običnih ljudskih obzira, u kojem su sva sredstva dozvoljena i gde važi princip “ko jači – tlači”.
Prema tom planu – koji je više sumanuti naum – Srbijom bi trebalo da zavlada nekoliko familija (Vučić, Mali, Brnabić, Mitrović, Ranković…) uz pomoć nekoliko desetina građevinskih preduzetnika i univerzitetskih profesora. U tome predsednik uživa neskrivene simpatije i obilate finansije Kine i Rusije.
Previše energije opozicija (makar njen najglasniji deo) troši da dokaže da Vučić nije normalan. Sigurno je, međutim, da najveći broj građana (i građanki!) Srbije jeste normalan. Opozicija mora da nađe način da ih privuče.
Prave vođe preuzimaju krivicu i kada nisu neposredno krivi; ovaj srpski sopstvenu krivicu prebacuje na naciju. Ne mislim da narodi nisu odgovorni za dela svojih lidera, ali to je ipak drugi tip “krivice”, nije za ovu priču.
I ta viktimizacija zapravo je sredstvo primitivizacije – svođenje nacije na pleme, na urođenike gde je svako ko ne sledi poglavicu autošovinista i izdajnik.
Pošto su tokom devedesetih vodili četiri rata i sva četiri izgubili, sada su srpski radikali, prerušeni u naprednjake, krenuli u rat protiv sopstvenog naroda. Vučić Srbiju vodi ka građanskom sukobu. Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene.”
Nije realno, reći će mnogi. Nije, ali koga su zmije ujedale i guštera se plaši.
Kakav god Vučić bio, u tom njegovom “ludilu” ima sistema. To jest, sve je to manje više pirotehnika: dimne bombe i petarde.
A iza zavese – muljačina, pljačka i otimačina.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.