Ekonomskom politikom oštećen je najvredniji deo srpske privrede i društva. Oni na kojima počiva, ili bi trebalo da počiva, budućnost zemlje. Dugoročni interesi Srbije podređeni su kratkoročnim interesima pojedinih grupa

MMF je otišao, pun hvale. Zli jezici bi rekli – lako je njima kad ne žive u Srbiji, ali nije baš tako. To jest, fakat ne žive, ali nije reč o tome. Ima, naime, stvari koje zbilja jesu za (po)hvalu. Ali ima i onih koje nisu. A o njima se ćuti.

Kad je reč o onim prvim, tu pre svega spada (za Srbiju) visok rast bruto domaćeg proizvoda. U prvom polugodištu iznosio je 4,9 odsto. Doduše, taj tempo neće biti zadržan do kraja godine, pa će rast za celu 2018. biti nešto preko četiri odsto. Što je ipak dvostruko više od prošlogodišnjeg rasta. Koji, uzgred, zahvaljujući novoj metodologiji, više nije 1,9 nego ciglo dva odsto. Kurioziteta radi, valja reći da je podatak koji je Republički zavod za statistiku izneo pre neki dan (1. oktobra) Ministarstvo finansija na svoj sajt stavilo još pre šest meseci. Nije valjda RZS tražio način kako da prihvati ono što je odlučeno na višem mestu.

Tokovi koji međutim, da se vratimo na temu, zabrinjavaju, jesu brži rast uvoz od izvoza i, sledstveno tome, porast spoljnotrgovinskog deficita. Za osam meseci ove godine izvoz je bio veći 8,5 odsto nego u istom razdoblju prošle godine, a uvoz 13,5 odsto. Manjak u robnoj razmeni sa inostranstvom povećan je pak sa prošlogodišnjih osmomesečnih 2,6 na 3,4 milijarde evra poslednjeg dana avgusta ove godine.

Paralelno s tim uočena je još jedna tendencija. Već godinu i po dana vrednost dinara raste. Od početka 2017. dinar je prema evru ojačao nekih sedam odsto. Da nije reč o nekoj opštoj pravilnosti nego o srpskoj specifičnosti, govori činjenica da su u istom razdoblju valute nekih drugih zemalja, poput poljskog zlota ili mađarske forinte, oslabile prema evru za nekoliko postotaka.

To nas dovodi do jedne – u opštoj euforiji zbog fiskalnog suficita – takoreći zaboravljene teme. Do deviznog kursa. Kada je o tome reč, uvek se setim priče koju je odavno ispričao slovenački ekonomista Jože Mencinger. Početkom devedesetih, kada se Slovenija otcepila i kada je umesto dinara uvela tolar, Mencingerova glavna preokupacija, kao ministra privrede i potpredsednika vlade, prema njegovim sopstvenim rečima, bila je da vodi politiku potcenjene nacionalne valute. To je povećalo konkurentnost slovenačkih proizvoda i olakšalo slovenačkim preduzećima izvoz na zapad, čime je relativno bezbolno nadoknađen gubitak jugoslovenskog tržišta i, u konačnici, podstaknut rast i razvoj.

U Srbiji se, kao što je poznato, još od Dinkića vodi suprotna (devizna) politika. Dinar je manje-više neprekidno bio precenjen. Pokušaji, ne baš ni česti ni odlučni, da se to promeni, završavali su neuspehom. Tako je, kao što smo videli, i danas.

Kako je to moguće i zašto se to dešava? Ili, drugačije rečeno, ako spoljnotrgovinski trendovi nisu dobri, a svi se slažu da nisu, da li država, tj. Narodna banka, svojom politikom deviznog kursa i, uopšte, svojim ponašanjem na monetarnom tržištu, tako nešto omogućava?

Možda se do odgovora na to pitanje može doći posredno, razmatranjem jednog manje ekonomsko-stručnog, a više ekonomsko-političkog pitanja: kome odgovara precenjen dinar?

Najpre, odgovara uvoznicima, naročito velikim jer ih uvoz manje košta, odnosno manje dinara moraju da daju za devize kojima plaćaju robu, što znači da je onda lakše plasiraju na domaćem terenu.

Drugo, odgovara dužnicima. To jest, svima koji uzimaju kredite, kako se to kaže, “indeksirane” u stranoj valuti. Njih ima više kategorija. Tu spadaju prvo preduzeća, a onda i građani. Jasno je da i jednima i drugima odgovara jeftiniji evro jer su im tako rate manje.

Najviše, međutim, precenjen dinar odgovara državi. Pre svega zato što je ona sa dugom od 25 milijardi evra ubedljivo najveći dužnik. I onda joj nikako nije svejedno da li za otplatu, primera radi, jedne milijarde evra treba u godini da izdvoji 110 ili 150 milijardi dinara. Jer, toliko bi – 150 dinara – prema nekim računicama, trebalo da bude realan, tj. ravnotežni kurs evra. A ima i nekih drugih, “kolateralnih”, mada politički vrlo značajnih koristi. Kao što je, recimo, ona da je sa precenjenim dinarom lakše doći do prosečne plate od onih famoznih 500 evra.

Kome pak precenjen dinar ne odgovara? Izvoznicima. I jedino njima. Dakle, onima koji svoju robu i usluge prodaju u inostranstvu. Pošto za devize koje dobiju u inostranstvu u Srbiji dobijaju manje dinara.

To znači da je aktuelnom ekonomskom politikom oštećen najvredniji deo srpske privrede i društva. Oni na kojima počiva, ili bi trebalo da počiva, budućnost zemlje. Tako da su u stvari dugoročni interesi Srbije podređeni kratkoročnim interesima pojedinih grupa. Koje su bolje organizovane, pa ostvaruju veći uticaj na vlast. Možda su i mnogobrojnije, mada to nije izvesno, ali i ako jesu, to je samo zato što se veliki broj ljudi ponaša u skladu s pravilima koje je određena politika nametnula. Slaba država popušta pod njihovim pritiscima, bilo iz populističkih bilo iz koruptivnih razloga. Dobra i pametna država vodi računa o dugoročnim interesima nacije, o onima koji štede i ulažu. Slavimo Novaka Đokovića i ostale sportske heroje, ali “novake đokoviće” u ništa manje oštroj privrednoj konkurenciji ubijamo u pojam.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 6. oktobar 2017.