Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće

Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.

Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.

Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.

Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.

Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.

Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.

Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.

I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.

A zapravo nas jedino Evropa i hoće.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 15. oktobar 2020.