Započinjući kampanju još pre nego što su izbori i raspisani, predsednik Vučić je u TV emisiji povodom Kosova, rekao: “Ja bih da slavimo život i budućnost dece. Nije prošlo, nema problema, plaćaće deca cenu, kao i svaku drugu.”

Moje je da uradim ono što mislim da je najbolje za Srbiju, a ne da mislim o tome kako ću narodu da se dodvoravam. Tako je Aleksandar Vučić govorio 17. marta 2018.
I još je obećao: “Ja ću da guram po svaku cenu, a na narodu je da prihvati ili ne”, naglasivši na kraju: “To ću svakako uraditi i, naravno, preuzeti odgovornost na sebe”.

Manje od dve godine kasnije, to jest tačno 17. februara 2020, predsednik Srbije priča sasvim drugu priču. A krivicu prebacuje na – narod. “Shvatio sam poruku naroda, bila nam je velika šansa, ali smo je propustili… Zapamtite moje reči za 20 godina: imali smo šansu, ali nismo imali dovoljno svesti i mudrosti”, poručio je Vučić na TV Hepi. I još je rekao da “ćemo zbog toga proći lošije u budućnosti, ali da njega niko neće moći da okrivi”.

Gde se izgubilo ono “ja ću da guram po svaku cenu”, “neću da se dodvoravam narodu”, “preuzeću odgovornost na sebe”. Ništa od toga nije ostalo, sve se pokazalo kao velika laž jer niti je “gurao po svaku cenu” niti je “preuzeo odgovornost na sebe”, a nije se nešto ni “narodu dodvoravao”. Pošto ga ništa nije ni pitao, a kamoli ubeđivao u ispravnost svog “kompromisa”, nego je samo pokazao ogroman kukavičluk i neodgovornost jer nije uradio ono što je “najbolje za Srbiju”. Pošto mu je najvažnije bilo da njega “niko neće moći da krivi”. Zbog čega sada pokušava da prebaci odgovornost na narod.

Ovih dana je Srpska napredna stranka objavila da u izbornu kampanju ulazi sa sloganom: “Aleksandar Vučić – za našu decu”. Slogan je, kao što je već primećeno, plagijat, ali nije to najvažnije.
Možda će neko, naime, pomisliti da će zarad dobrobiti “našeg najvećeg blaga”, “naše dece”, ako to već nije učinio za čitav narod, predsednik Vučić biti spreman na neke veće napore, teške odluke, pa i lične žrtve. Ništa, međutim, od toga.

Započinjući kampanju još pre nego što su izbori i raspisani, predsednik Vučić je u istoj TV emisiji, takođe povodom Kosova, rekao: “Ja bih da slavimo život i budućnost dece. Nije prošlo, nema problema, plaćaće deca cenu, kao i svaku drugu.”
Time je Aleksandar Vučić zapravo pokazao da ga ni deca i njihova budućnost ne zanimaju. “Nije prošlo… nema problema… cenu će plaćati deca!”
On je zaslužan za nove fabrike i puteve, ali za to što nema razrešenja kosovskog čvora kriv je narod. On bi da “slavi život”, ali ako to “ne prođe”, nema veze, “plaćaće deca”. Sama su kriva – misli u potaji Vučić – kad imaju takve roditelje.
To je suština predizbornog programa predsednika Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandra Vučića.

Građani Srbije, ako im je stalo do svoje i sve dece Srbije, neće glasati za Aleksandra Vučića. Jer, dajući glas tom, jednom, čoveku, glasaće na štetu sve dece. U Srbiji, a i šire.
Inače, plaćaće deca – zato što je on kukavica.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2020.

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968, uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Ovog februara (19) navršava se jedan vek od rođenja Desimira Tošića.

Desimirov dobar prijatelj Ivan D. Pajić dugogodišnji, sve do svoje smrti, saradnik “Naše reči” za Desimira će reći da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista” a Aleksandar Lebl da je “bio – a izgleda i ostao – umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga Dejan Đokić, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina, ko je pogrešio. Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom Rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (“filozofske”) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica? Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna.

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968, uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

U mnogo čemu Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije…

U izvesnom smislu, eto paradoksa, bio je “kritičar svega postojećeg”, iako do onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere, to jest do njihovog nauka, nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Desimir Tošić je, kako to primećuje Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.

Po odnosu prema Jugoslaviji Desimir Tošić se suštinski razlikovao i od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, koja smatra da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka.

Tako da se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer je istu poziciju imao zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu. S jedne strane protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane protiv komunista u Jugoslaviji.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv.

Bio je član glavnog odbora Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, proglašen je za “Najevropljanina”.

Objavio je 10 knjiga. Prvu u emigraciji, u francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, “Totalitarizam i prava čoveka”; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, “Srpski nacionalni problemi”. Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je “Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – “Adam (Pribićević) kao seljački i nacionalni ideolog”, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju do kojeg je u međuvremenu (1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, “Stvarnost protiv zabluda”. Ovim, moglo bi se reći, nastavlja svoj prvi rad – “Problemi nacionalnog jedinstva”, objavljen u listu demokratske omladine Demokrat 1940 godine. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom “Snaga i nemoć – naš komunizam 1945-1990”. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, “O ljudima”, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje “O ljudima”, 2002. “Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949-1953” knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – “Ko je Milovan Đilas”; 2005 – “Crkva, država i društvo”; 2006. – “Demokratska stranka 1920-1941.” i drugo izdanje “Stvarnosti protiv zabluda”. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov “Kritikom ka prosvećivanju” precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik “Dve godišnjice Desimira Tošića”, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada. A zatim “Hrast Slobode Desimir Tošić” 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku prosto bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo.

Jer, kao što u “Dve godišnjice” primećuje lucidni Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita”.

U knjizi “Ko je Milovan Đilas”, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku Vasiliju Kaleziću postavlja dva pitanja. Prvo: “zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina”? I drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”

Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, to jest da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina. Ali, zbilja, zašto “mudri i čovekoljubivi” Desimir Tošić, kako je rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan. Umesto da bude proučavan.

I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošić kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.

Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine, u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.

S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to već primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centrala Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se vidi iz drugog Tošićevog mladenačkog članka “Smisao slobode”, objavljenog u omladinskom časopisu “Reč” marta 1941. godine.

Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može doduše i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije. Ili, u poslednje tri decenije iskustvo Srbije. Ali onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se nakon povratka u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim ekonomskim, političkim i društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.

“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je posle iskustva koje je u Srbiji tokom gotovo dvodecenijskog boravka stekao, nekoliko godina pred smrt. Između ostalog i u Peščaniku čiji je redovan gost bio.

Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u “bunar zaborava”, u tminu i nepomen?

Vrlo brzo nakon povratka u zemlju Tošić se zamerio beogradskim opozicionim krugovima iako je bio ne samo član, nego i potpredsednik Demokratske stranke. Tačka razlaza bio je 27. mart, odnosno Trojni pakt. Svoj (kulturni) izraz ta dilema je dobila u drami Slobodana Selenića “Knez Pavle” koja je bila apsolutni pozorišni hit 1991. godine. Dok se u drami rehabilitovala “politika kneza Pavla”, kao odgovorna, a napadale martovske demonstracije, kao uzrok budućih zala, Tošić je, u NIN-u (“Žalopojke nad Pavlom Karađorđevićem”) zastupao sasvim suprotno gledište. Kneza Pavla je nazivao “ubeđenim nedemokratom”, čovekom “bez osećanja za srpski narod”, a njegov postupak “vezivanja za nacističku Nemačku i fašističku Italiju” – “antiistorijskim”. Tako je, istovremeno, došao u sukob ne samo sa opozicionim, nego i kulturnim beogradskim “mejnstrimom”.

A zamerio se i inteligenciji generalno. Desimir Tošić je sam sebe video kao nacionalistu, ali je 1992. pisao ovako: “Umobolnih nacionalističkih slogana bilo verovatno i u drugim vremenima razvoja srpskog naroda.., ali postoji jedna duboka i zastrašujuća razlika u poređenju sa današnjim vremenom. Naime, u ranijim vremenima tim se sloganima služio naš polusvet, ‘mali ljudi’ koji su bili neobavešteni, pomalo opijeni, bilo alkoholom bilo ekstremnim nacionalizmom. Danas umobolne nacionalističke slogane nose profesori univerziteta, pripadnici velike armije naših intelektualaca, čitači vesti i voditelji kulturnih programa. Izvor i udarna snaga proizvodnje nacionalnih predrasuda i nacionalističkih lakih i zastrašujući slogana nalazi se u našoj brojnoj inteligenciji”.

Bio je, u isto vreme, zaprepašćen masom “razbešnjenih antikomunista”, iako je od komunizma pobegao u emigraciju i lično od jugoslovenskih vlasti stradao neuporedivo više nego oni koji su se antikomunizmom najviše isticali.

Desimir Tošić je bio iskreni vernik, ali je na ulogu i uticaj crkve početkom devedesetih gledao izuzetno kritički. Otprilike kao Mirko Đorđević. Već 1992. govorio je da “Srpska pravoslavna crkva počinje da zahteva da odlučuje i o političkoj oblasti”. Takođe i, malo kasnije, da se u Kraljevini Jugoslaviji ministri nisu krstili toliko koliko se krste danas, kao i da kralj nije išao patrijarhu “na noge”, kao što to čine demokratski izabrani predsednici i premijeri, nego je bilo obrnuto.

Nije se Desimir Tošić baš slagao ni sa naučnim establišmentom. Štaviše, morao je da napusti skup u Srpskoj akademiji nauka posvećen Slobodanu Jovanoviću, zato što se pojedinim akademicima nije dopao njegov kritički odnos. Zbilja: “Slobodan Jovanović ne uviđa”.., “Slobodan Jovanović, nažalost nije razumevao”.., “Jovanović neće da prizna”.., “glava koja ne meri pravo”… “Slobodan Jovanović je teško razumevao”.., “karakterologija Slobodana Jovanovića je delimično ispravna”.., “stereotipna misao” Slobodana Jovanovića – tako pisati nije uobičajeno u Srbiji. A Tošić je pisao da misli da je “baš takav govor potreban u našem izuzetno kritičnom, istorijski kritičnom vremenu”. Jer, “treba naše društvo da se odvaja od jednoumlja, ne samo u ideološkom, stranačkom smislu, nego i od jednoumlja kada sudi o problemima i ljudima, čak i kada je reč o tako velikim ljudima kao što je bio Slobodan Jovanović”.

Kad se sve skupi, nameće se zaključak: Desimir Tošić je celog života plivao protiv struje. A to Srbi baš i ne vole.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19 februar 2020.

Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala

Opskurni tipovi svake fele, kada pripremaju neko nepočinstvo ili hoće da prikriju ono koje su već napravili, obično se dogovore. Ovi naši lumeni ni to ne umeju. Premijerka Ana Brnabić kaže da je “Srbija 2025” petogodišnji plan, a predsednik Aleksandar Vučić govori o ciljevima koji treba da budu ostvareni 2025. Naime, ako je plan petogodišnji, a počinje 2020, onda se on završava 2024. godine. Ako se, međutim, ciljevi, recimo plate, postavljaju za 2025, onda plan traje šest godina.

Neko će reći – sitnica. Istini za volju, to i nije neko epohalno otkriće, ali – sitnice čine život. Makar za obične ljude, koji ne barataju kamionima i avionima. A opet, ako se ne znaju elementarne stvari kao što je rok na koji se neki plan odnosi, kako uopšte možete da proveravate računicu na kojoj se zasniva. To jest, zašto biste se uopšte ozbiljno bavili nečim što je tako neozbiljno sastavljeno.

Koliko je plan aljkavo i/ili amaterski napravljen najbolje pokazuje upravo ono što je izazvalo najviše kontroverzi. Razume se – prosečna plata od 900 evra. Ako se ipak upustimo u taj zaludan i rizičan posao, pa pretpostavimo da se očekuje da prosečna zarada u Srbiji sad već “famoznih” 900 evra dostigne u decembru 2025, to znači da bi trebalo prosečno godišnje da raste oko 10 odsto. U isto vreme, međutim, predviđeno je da se godišnji privredni rast kreće, kako je rekao Vučić, od “konzervativna” četiri do “realnih” pet odsto. O veštačkom naduvavanju rasta BDP-a već je bilo reči, pa se time ovde nećemo baviti nego ćemo samo pretpostaviti da će biti ostvarena “realna prognoza”. Dakle, ako BDP bude rastao oko pet odsto godišnje, to znači da će se plate povećavati dvostruko brže od proizvodnje. A ako se u obzir uzme predviđeni rast zaposlenosti (oko dva odsto), to znači da će plate rasti čak tri puta brže od produktivnosti, čiji će prosečan godišnji rast iznositi oko tri odsto. Da za svaki slučaj razimiramo: Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” čak blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala.

Mada to ne znači i – nemoguće. Jer, uz već pomenuti kreativni doprinos statistike, moguće je zamisliti scenario u kojem Vučić, odnosno Jorgovanka Tabaković po njegovom “savetu” – kao u već čuvenom slučaju sa kupovinom zlata – obara evro, tj. podiže vrednost dinara do granice koja mu je potrebna da ispuni dato obećanje.

Što će istovremeno učiniti i s platama u javnom sektoru. Koje su, zahvaljujući ničim opravdanom rastu po desetak odsto u poslednje dve godine, već u oktobru 2019. preskočile “magičnu” granicu i dostigle 510 evra. U isto vreme pak plate u privatnom sektoru bile su miljama daleko od cilja, tj. iznosile su (svega) 435 evra. Ta već enormna razlika (od dvadesetak odsto) u decembru će sigurno biti povećana jer su se božić bate i deda mrazevi razmileli po javnom sektoru, pa su bonuse, stimulacije i 13. plate delili i šakom i kapom.

Sve u svemu: “karikanje” privrednog rasta, veštačko jačanje dinara i nerealno povećanje plata u javnom sektoru i – eto plate od 900 evra.

Dok se tako zidaju kule u vazduhu, ono što bi trebalo da bude temelj privrednog i svakog drugog napretka Srbije, industrija – (pro)pada. Za 11 meseci ove godine industrijska proizvodnja u Srbiji bila je 0,4 odsto manja nego prošle godine u istom razdoblju, pri čemu je pad one najvažnije, prerađivačke industrije, bio još i malo veći – 0,5 odsto.

I umesto da premijerka i predsednik građanima objasne šta se dešava sa industrijom, zašto ona nazaduje, zašto je privatni sektor u tako lošoj situaciji, zašto malo investira, kada će privreda i građani početi da se rasterećuju ogromnih dažbina, zašto uvoz i ove godine (kao i prethodne dve) raste brže od izvoza (7,7 prema 7,4 odsto za 11 meseci) Ana Brnabić i Aleksandar Vučić buncaju o velikim državnim ulaganjima, o rastu budžeta i javne potrošnje, nacionalnim investicionim planovima i nacionalnim fudbalskim stadionima.

Kad neko, kao u bunilu, priča nepovezano i nerazumljivo, nekada se govorilo da se “najeo bunike”. Trave se menjaju, ali običaju ostaju; ne znamo čega su se najeli ovi naši državni rukovodioci, ali da se od njihovih lakozapaljivih fraza sve puši – puši se.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. januar 2020.

Tržišnu trku sa drugim narodima regiona, Evrope i sveta Srbija trči sa bukagijama na nogama

Dimitrije Boarov je načeo ovu temu u Novom magazinu, pa ću ja ovde, zaintrigiran, pokušati da je malo “razgazim”. Usput ću verovatno i ponoviti neke stvari, ali računam da svi čitaoci Peščanika ipak ne čitaju i NM.

Reč je o privrednom rastu koji će prema zvaničnoj statistici ove godine iznositi oko 3,8 odsto. Iako je pola procentnog poena ispod prošlogodišnjeg rasta (4,3 odsto), to je ipak otprilike isto toliko iznad rasta koji je većina ekonomista prognozirala pre svega nekoliko meseci. A koji se kretao između tri i 3,5 odsto. Međunarodne finansijske institucije, poput MMF-a i Svetske banke, i dalje se drže procene od 3,5 odsto.

Ovaj iznenadni skok stope rasta iznenadio je i izazvao nedoumice u stručnim krugovima. Tačnije, pod znakom pitanja su njegovi, opet zvanično, izneti uzroci. Jer, sudeći po rečima Miladina Kovačevića, direktora Republičkog zavoda za statistiku, gotovo polovinu tog rasta, tj. 1,8 odsto, doneće jedan jedini posao – Turski tok. Naime, “vrednost Turskog toka u ovoj godini, prema izveštaju same kompanije koja ga gradi, iznosi 1,4 do 1,5 milijardi evra. Njegova bruto dodata vrednost, kada se odbije vrednost opreme, iznosi najmanje 700 miliona evra, pa je zato doprinos gasovoda rastu BDP-a 1,8 odsto u ovoj godini”, rekao je na predstavljanju MAT-a Kovačević.

Ekonomisti poput Milojka Arsića, kao što je već rečeno, izrazili su sumnju u ovu procenu, istakavši da je ona u koliziji s nekim drugim podacima koji se tiču rasta građevinarstva (35 odsto u trećem tromesečju) kao glavnom generalnom činiocu ukupnog privrednog rasta. Bruto dodata vrednost sastoji se, naime, od mase bruto plata, bruto profita, amortizacije i “indirektnih” poreza (PDV, carine – kojih je, uzgred, u konkretnom slučaju, uvezena oprema gotovo izvesno bila oslobođena). Postavlja se, dakle, pitanje šta je to među ovim elementima bilo tako veliko, da je dobijena tako enormno visoka bruto dodata vrednost.

Uprošćeno govoreći, postavlja se pitanje šta u jednom, u osnovi fizičkom poslu stvarno toliko “vredi”, pa “odbacuje” takav (do)prinos. Naime, ako 400 kilometara duga “trasa” košta 800 miliona evra (da čisto radi lakše računice povećamo malo onih, po Kovačeviću, minimalnih 700 miliona evra), to znači da kilometar gasovoda – ne računajući opremu – košta dva miliona evra. Ili da jedan metar košta 2.000 evra. Ilustracije radi, jedan kvadratni metar stana u Beogradu, na pristojnoj lokaciji, toliko košta. Jeste da varioci zarađuju (priča se) i po četiri-pet hiljada evra, ali koliko ima tih “varilaca”? Inženjera po zgradama sigurno ima mnogo više, o ostalim zanatskim radnicima (keramičarima, električarima, itd.), koji takođe više nisu jeftini, da i ne govorimo.

Uzgred, kako je moguće da zvanična državna statistika zdravo za gotovo prihvata “procene kompanije” i to uzima kao osnov za svoje računice? Šta bi bilo da je “kompanija” rekla – dve milijarde evra? I šta bi bilo kada bi taj princip važio i u drugim oblastima? Na primer, za poreze.

Ima još jedan dodatni razlog za skepsu. Kao što je poznato, Bugarska takođe gradi Turski tok preko svoje teritorije – samo ga ona zove Balkanski tok – ali prolazi znatno jeftinije. Naime, prema ugovoru sa firmom Arkad, izgradnja gotovo 500 kilometara gasovoda (tačno 484) koštaće braću Bugare, sa sve opremom, milijardu i sto miliona evra. Dakle, Bojka Borisova će za četvrtinu (100 km) duži gasovod koštati četvrtinu (oko 400 miliona evra) manje nego Aleksandra Vučića. Pa ko je tu lud? Građani Srbije, naravno. Koji sve to mirno gledaju. I plaćaju.

Ima tu još jedna razlika između Srbije i Bugarske. Dok je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju prava misterija – jer se ništa ne zna: ni ko, ni kako ga finansira, ni ko gradi, ni čiji će posle biti, ni kako će se deliti profit jer nema nikakvog (javnosti poznatog) ugovora, kao što nije bilo ni tendera – u Bugarskoj je sve javno i jasno: raspisan je tender i potpisan ugovor čiji su glavni elementi poznati građanima, a iza poduhvata stoji bugarska državna firma Bulgartransgas.

Nakon svega nameće se sledeći zaključak/pitanje. Ili je ona “bruto dodata vrednost” s početka teksta tako velika zato što se zaračunavaju ogromni profiti i na taj način novac izvlači iz Srbije, ili je tako prenaduvana da bi se dobila (Vučiću) potrebna (veća) stopa privrednog rasta. Treće nema. To jest, ima – možda je i jedno i drugo.

Kada je o rastu reč, još samo jedna napomena. Ovonedeljnu procenu Svetske banke da bi Srbija mogla da ostvari rast bruto domaćeg proizvoda od sedam odsto mnogi tumače kao podršku aktuelnoj vlasti. Meni se čini suprotno – da je reč o žestokoj kritici. Jer, ako Srbija može da ima rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manji rast, tj. svega 3,5 odsto (pa i manje, ako se u obzir uzme poslednjih 7-8 godina), postavlja se pitanje – zašto? Uzroka sigurno ima više, ali se svi oni na kraju svode na jedan: zato što aktuelna vlast sa Aleksandrom Vučićem na čelu nije sposobna da iskoristi potencijale nacije. Ambijent, tj. ukupne ekonomske, političke i društvene prilike u Srbiji zapravo su takve da ona ne koristi ni polovinu svojih razvojnih mogućnosti.

Figurativno govoreći, tržišnu trku sa drugim narodima regiona, Evrope i sveta Srbija trči sa bukagijama na nogama. Treba, dakle, da skine te bukagije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. decembar 2019.

Nije nemoguće da je ovo poruka Nebojše Stefanovića da i on konja za trku ima. Da neće mirno gledati kako Vučić mirno gleda kako njega, Nebojšu, čereče. I da neće dozvoliti da tako olako bude “odstreljen”. Tata za brata

Zanimljivo je ovo s marihuanom. To jest, trenutak u kojem priča izbija u javnost. U času, naime, kada su sve oči uprte u aferu Krušik, u koju je ministar policije do grla uvaljen, dolazi do policijske akcije u kojoj se otkriva proizvodnja ogromne količine “opojnih droga”. I to bi, međutim, ulazilo u uobičajene policijske aktivnosti. da nije bilo jednog telefonskog poziva. To jest, da u javnost nije procurila vest da je prvi poziv koji je po hapšenju uputio Predrag Koluvija, vlasnik poljoprivrednog dobra “Jovanjica” na kojem je marihuana pronađena, bio poziv Andreju Vučiću. Andrej Vučić je, naravno, to odmah demantovao i zapretio tužbama, na šta su potencijalno optuženi uzvratili da jedva čekaju.

O tome da li je poziva bilo ili nije, neko naivan možda bi rekao utvrdiće sud, ali nije u tome poenta. Najvažnije je to što je priča o pozivu izašla u javnost, a to je moglo biti samo iz policijskih krugova. Jer, od tog trenutka, zapravo, kada je u vezi sa marihuanom pomenut (kontroverzni) brat predsednika Republike, jedna obična kriminalna radnja postala je velika politička afera. Možda stvarno veća i od Krušika.

Da li je ta policijska akcija, postavlja se pitanje, bila slučajna ili ne? To jest, da li je bila deo “redovnih policijskih aktivnosti” ili se, zapravo, od početka znalo šta se iza brda valja?

Moguće je da je ovo samo (još) jedna mefistofelska ujdurma da bi se pažnja javnosti skrenula s pravih stvari. Ali nije nemoguće ni da je ovo poruka Nebojše Stefanovića da i on konja za trku ima. Da neće mirno da gleda kako Vučić mirno gleda kako njega, Nebojšu, čereče. I da neće dozvoliti da tako olako bude “odstreljen”. Tata za brata.

“Pičvajz” u SNS-u, dakle. Drugim rečima, to bi moglo da znači da je SNS počeo da se raspada iznutra i da su kao hijene oko plena počeli međusobno da se proždiru. Bilo bi, međutim, previše smelo izvući takav zaključak. Veća je verovatnoća da će sad pokušati da se konsoliduju, skupe i povežu svoje redove, možda uvedu neka ograničenja i pravila, kako to već rade slične organizacije. I nastave istim putem.

To će pokušati. Na građanima je da im to ne dozvole.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 30. novembar 2019.

Kada se kaže da je budžet Srbije za 2020. uravnotežen, iza toga zapravo stoji velika društvena neravnoteža. I neravnopravnost građana kao posledica jednog krajnje etatističkog i voluntarističkog, neliberalnog režima

Primedbe na budžet Srbije za 2020. u dosadašnjoj javnoj raspravi, ako nešto nisam propustio, uglavnom se odnose na tzv. rashodnu stranu budžeta. To jest, Vlada se kritikuje zbog toga kako planira da potroši budžetska sredstva. Gotovo da nije bilo reči o prihodima. A ključni problem sa državnim proračunom za iduću godinu jesu prevelika zahvatanja. Porezi, doprinosi, akcize, carine, takse i drugi načini iz prebogatog arsenala mehanizama za izvlačenje para iz privatnih džepova opet će (kao i ove, i prošle godine) državnu kasu napuniti do vrha. To ne znači, naravno, da država (ne samo ova vlast, nažalost) ne bi mogla da potroši i više, ali znači da od toga najveći broj građana Srbije ne bi imao neke naročite koristi. Ovajdile bi se, kao i uvek, društvene grupe privezane za državne jasle.

Dokaza da je je državna potrošnja previsoka ima više. Previše čak. Recimo, u proteklih sedam godina bruto domaći proizvod Srbije porastao je, nominalno, oko 30 odsto, tj. sa 4.100 milijardi dinara 2013. na – da procenu uzmemo kao fait accompli – 5.400 milijardi ove godine. U isto vreme, međutim, budžet Republike Srbije (dakle, bez fondova zdravstva, školstva i drugih) porastao je preko 50 odsto, tj. sa 800 milijardi na blizu 1.250 milijardi dinara. Drugim rečima, od privrede i građana uzeto je dvostruko više nego što je poraslo njihovo ukupno ekonomsko bogatstvo.

To nije ni čudo jer je opterećenje nacije svakojakim dacijama u poslednjih šest-sedam godina znatno povećano. Prema podatku koji je svojevremeno izneo ekonomista Milojko Arsić, prosečna poreska stopa u Srbiji od 2012. do 2017. porasla je 13,6 odsto. U međuvremenu, tj. u poslednje dve godine, povećane su akcize na struju, kao i još neki nameti, tako da je prosečna poreska stopa sigurno još uznapredovala.

O smanjenju dažbina u Srbiji, međutim, praktično se ne govori. Sve se svodi na “rasterećenje rada”, pa će iduće godine (posle ovogodišnjeg smanjenja sa 63 na 62 odsto) opterećenje plata biti redukovano sa 62 na 61 odsto. Što je u odnosu na poresku planinu u Srbiji gotovo ništa; u svakom slučaju, daleko od potreba. Zanimljivo je ovde da se čak i raznorazne asocijacije privrednika zbog toga ne bune mnogo. Verovatno zato što im se to nadoknađuje na drugim stranama, svakojakim p(r)opustima i privilegijama.

Kao što su, primera radi, subvencije. Ili, što je još značajnija stavka u budžetu, tzv. rashodi za kupovinu robe i plaćanje usluga. Subvencije (nešto preko 95 milijardi) i pomenute “javne nabavke” (blizu 138 milijardi) zajedno iznose 233 milijarde dinara ili oko dve milijarde evra.

Te dve milijarde troše se praktično bez ikakve kontrole. Državni revizor, doduše, kontroliše zakonitost rashoda, tj. da li je novac potrošen u skladu s predviđenom namenom, ali ne i kvalitet onoga što je za taj novac dobijeno. Plastično govoreći, on gleda da li su sredstva predviđena za rekonstrukciju Trga Republike potrošena onako kako je propisano, ali to što se Trg posle nekoliko dana raspadne, ne ulazi u njegovu nadležnost. Uzgred, isto važi i za druge oblasti, poput obrazovanja i zdravstva, gde je kvalitet isporučenog “proizvoda” na krajnje sumnjivom nivou. Sve u svemu, pomenuta suma bi komotno mogla da bude prepolovljena, građani zbog toga ne bi bili ni na kakvom gubitku, naprotiv.

Konačno, da ima i razloga i prostora za značajno smanjenje budžeta, pokazuje i ovo što se dešava s platama u javnom sektoru. Oko čega se po medijima inače i digla najveća “frka”. One će, kao što je poznato, dogodine biti povećane blizu 10 odsto (tačnije 9,5 u proseku; od osam do 15 odsto, kako u kom ministarstvu). To ne samo da je znatno iznad (nominalnog – četiri odsto, plus inflacija oko dva odsto) privrednog rasta nego je i nedostižno za privatni sektor. Čime će se razlike u zaradama između ova dva sektora, koje su i dosad bile neopravdano visoke (oko 20 odsto), još više povećati.

Tako da kada se kaže da je budžet Srbije za 2020. – sa prihodima od oko 1.315 i rashodima od 1.335 milijardi dinara – uravnotežen, iza toga zapravo stoji velika društvena neravnoteža. I neravnopravnost građana kao posledica jednog krajnje etatističkog i voluntarističkog, neliberalnog režima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2019.

Povećanje plata, naravno, poželjno je i neophodno. Ali ono mora da bude realno zasnovano. Veštačko naduvavanje plata u evrima jačanjem dinara ima brojne negativne, ekonomske, socijalne i moralne posledice

Plata od 500 evra

Pet stotina evra, koliko će “za koji dan, već u novembru” iznositi prosečna plata u Srbiji – kako je to 27. novembra na proslavi 11. rođendana Srpske napredne stranke rekao Aleksandar Vučić – postala je mera njegovog uspeha. Paradoksalno, on gotovo i nema čime drugim da se pohvali, a bolje bi mu bilo da se ni time nije hvalio. Ne pre svega zbog toga što će i onda plate u Srbiji biti među najnižim u regionu (o srednje-istočnoj Evropi da i ne govorimo) nego zato što je taj nivo postignut na vrlo sumnjiv način. Tako da bi možda bilo bolje, dugoročno gledano, da i nije dostignut. Slikovito rečeno – skuplja dara nego mera. Evo i kako i zašto.

RAST DINARA: U stvari, kada je o plati reč, prvo treba podsetiti da sa tih famoznih 500 evra Vučić “preti” već četiri godine. Naime, još u januaru 2016. obećao je da će “za oko dve godine” prosečna plata u Srbiji dostići navedenu sumu. Dakle, u ovom času građani Srbije imaju više razloga da se osećaju prevarenim nego ponositim zato što je cilj konačno ostvaren. To jest, kad bude i ako bude ostvaren, pošto u ovom trenutku još nije.
Međutim, kao što je već rečeno, zbog načina na koji će tih 500 evra biti dostignuto mogu da budu i zabrinuti. Štaviše, može da se kaže: bolje bi bilo da je Vučić još malo sačekao.
Ovako je, da ga više ne bi “prozivali” zbog neispunjenog obećanja, odlučio da plate veštački poveća, tj. bez prethodno obezbeđenih solidnih temelja. Čime je, može se sasvim opravdano reći, ličnim i interesima svoje partije podredio interese privrede i čitave nacije.
Najpre, ovaj rast plata u evrima rezultat je u velikoj meri – rasta dinara. To jest – pada evra. Pre samo tri godine jedan evro je vredeo blizu 124 dinara, danas svega (srednji kurs) 117,5 dinara. Po današnjem kursu poslednja plata za koju postoje zvanični podaci, dakle za avgust, koja je iznosila 54.115 dinara, kada se preračuna vredi blizu 460 evra. Kada bi se računala po kursu od pre tri godine, sadašnja (tj. avgustovska) prosečna zarada kretala bi se oko 435 evra.

ZA VUČIĆA POGODNO ZA SRBIJU POGUBNO

To, međutim, nije sve. Trenutna vrednost dinara znatno je iznad takozvane ravnotežne, kolokvijalno rečeno – realne. Drugim rečima, dinar je precenjen najmanje 10 odsto, a možda i svih 20. Da uzmemo ovu “konzervativniju” procenu, evro bi u tom slučaju vredeo oko 130 dinara. Što znači da bi za prosečnu platu od 500 evra “prosečni zaposleni” morao da primi čisto 65.000 dinara. Što je za oko 20 odsto više od zarade koju je primio u avgustu. Jeste da Srbiju mnogi vide kao zemlju čuda, ali čini se da bi i za domaće čudotvorce to povećanje bio pretežak zadatak.
Zato se, dakle, evro i dalje drži na minimumu. Ma koliko ova “politika” za Vučića bila dobra, tj. predizborno-marketinški poželjna jer stvara privid velikih plata, za privredu ona je vrlo štetna. Za Vučića pogodna, za privredu pogubna.

PAD INDUSTRIJE: Nije to, međutim, ono najgore. Precenjen dinar odgovora uvoznicima a ne odgovara izvoznicima. Drugačije rečeno, on destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Spoljnotrgovinska kretanja u poslednje tri godine – otkako je, dakle, dinar polako počeo da jača – to lepo ilustruju. Jer od tada praktično uvoz raste znatno brže od izvoza. Ove godine, da uzmemo samo taj podatak, za osam meseci izvoz (11,5 milijardi evra) je porastao 6,9 odsto, a uvoz (15,4 milijarde evra) 8,7 odsto. Rezultat je, između ostalog, porast spoljnotrgovinskog deficita sa 3,4 milijarde za osam meseci prošle na 3,9 milijardi evra u istom razdoblju ove godine.
U maloj (u smislu tržišta, inače nije Srbija mala) i otud od izvoza zavisnoj zemlji kao što je naša, to se odmah odrazi na industriju. Naravno – nepovoljno. Što se vidi iz podataka da je industrijska proizvodnja od januara do kraja avgusta 2019. bila jedan odsto manja nego prošle godine, dok je kod prerađivačke industrije (što je još gore) pad bio i veći – 1,4 odsto.
Manja proizvodnja – manja dobit. (Može, doduše, tako i da ne bude, ali u vrelo retkim, izuzetnim slučajevima.) To ima dve vrste posledica, obe negativne. Najpre, to smanjuje zarade zaposlenih; naravno, realno zasnovane – na rastu produktivnosti i prodaje. To dovodi do toga da zaposleni manje troše, što ne samo da znači teži život nego i smanjuje takozvanu tražnju, što dodatno nepovoljno deluje na proizvodnju. Sa druge strane, smanjuju se i ulaganja. Ili bar ne rastu potrebnim tempom. To je upravo ono što se dešava u Srbiji. Domaće privatne investicije već godinama zaostaju za potrebama. Domaći preduzetnici investiraju oko 10 odsto BDP-a, tj. oko četiri milijarde evra, a trebalo bi bar 15 odsto BDP-a (najmanje šest milijardi evra). To se negativno odražava i na bankarski sektor. Kreditni plasmani privredi bili su prošle godine čak i manji (za tri odsto) nego pretprošle. Banke praktično žive od kratkoročnih potrošačkih, tj. zajmova građanima, što nisi veliki rizik. To jest, rizik u slučaju devalvacije dinara. Što je još jedan razlog koji utiče na to da evro bude potcenjen, a dinar precenjen, sa svim daljim negativnim posledicama.
Smanjenje investicija pak, da se vratimo na osnovnu temu, znači manje novih preduzeća, odnosno sporiji rast, ako ne i stagnaciju privrednih kapaciteta. Privreda tavori.
Manje preduzeća – manje novih radnih mesta. Naravno, onih produktivnih, visoko sofisticiranih, ne motača kablova. Tavore i građani.
Ovde se, međutim, priča ne završava nego se širi na državu. Manje novih (i atraktivnih) radnih mesta u privredi povećava konkurenciju za zapošljavanje u državnoj službi. A tu pak glavna kvalifikacija postaje – politička klasifikacija, tj. partijska knjižica. Što pogoršava kvalitet svih javnih servisa i službi. Sa čim se takođe suočavamo.
Ni tu, međutim, nije kraj. U takvom privrednom i društvenom ambijentu oni vredni, preduzetni, spremni da se uhvate ukoštac s konkurencijom napuštaju zemlju. Oni manje ambiciozni se pasiviziraju: jedni udare brigu na veselje, drugi legnu na rudu, treći pređu u botove, itd. Naravno, reč je o generalnoj tendenciji, margina uvek postoji.
Sve u svemu, tako se smanjuje i moralni i materijalni kapital, odnosno potencijal, društva. Ono slabije prati svetske trendove, postaje manje sposobno za kompeticiju sa drugim zajednicama, zaostaje. Izloženo je velikoj opasnosti da na kraju odumre.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, oktobar 2019.

Zakon o prevozu putnika nije smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše. Taksisti su od sebe napravili ekskluzivan klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije

Haos u saobraćaju, haos u glavama. Tako uoči 5. oktobra 2019. izgleda glavni grad Srbije. Ono što nije zatvorio šef Beograda Vesić, blokirao je šef beogradskih taksista Belić. Građani su sluđeni. Ne znaju na koga da budu besni. Možda bi trebalo da počnu od sebe, ali o tome drugom prilikom.

Pre gotovo godinu dana, 29. oktobra 2018. objavljen je na ovom mestu tekst “Car (je) go”. Povod je bio isti kao i za ovaj – štrajk taksista. A i razlog za taj štrajk bio je isti kao danas – Kar gou (Car:Go). Resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je tada da će problem u najskorije vreme biti rešen. Čim se u Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju unesu odgovarajuće izmene. Zakon je izmenjen, ali je situacija ostala ista. O čemu svedoči činjenica da taksisti ovih dana ponovo štrajkuju. Uzgred, stiče se utisak da neko baš iskusno bira “tajming” za te proteste. Sačeka da se završi leto i da đaci pođu u školu, zatim da se sa odmora vrati i penzionerska “septembarska” klasa i, najzad, da se okupe i studenti, dakle da koncentracija “mase” bude najveća moguća i onda počinju da zakrčuju ulice. I okreću masu protiv vlasti, pa će vlast da popusti. Bar su na to dosad računali.

Ali, da se vratimo na temu. Suština spora između firme Kar gou i taksista je jasna: prvi žele da rade, drugi žele da im to onemoguće.

Ono s čim taksisti izgleda nisu računali, to je da Kar gou ima podršku. Ali ne podršku (što oni, misle “politički vešto”, insinuiraju) espeesovskih kadrova u Vladi, ministara Antića i Ružića nego građana. Koji se sve više opredeljuju za Kar gou. Zašto? Moglo bi da se kaže: zato što je znatno jeftiniji, zato što vozila stižu brže, zato što su vozači kulturniji, u svakom slučaju – zato što su građani njima zadovoljniji.

Potražnja je bila tolika, da ni represivnim merama, oduzimanjem vozila, raznim inspekcijama, pretnjama i slično vlasti nisu uspele da ljude ni sa jedne ni sa druge strane ovog poslovnog aranžmana, dakle ni pružaoce usluga, vozače, ni njihove klijente uplaše i da ih nateraju da odustanu.

Dva su razloga zbog kojih, navodno, država ne dozvoljava rad Kar gou. Prvo – utaja poreza. Kar gou, kaže se, može prihode da prebacuje u inostranstvo, pa onda samo jedan deo vraća u zemlju i na to plaća porez. Šta tu ima novo u odnosu na druge privredne subjekte? Pa zar prebacivanje novca u inostranstvo nije (drugi po redu) “zanat najstariji”. To su radili i rade i oni koji se bave “najklasičnijim” poslovima. Štaviše, u biznisu zasnovanom na savremenim tehnologijama to jednim dobrim softverom može (relativno) lako da se reši. Međutim, zasad još niko nije optužio Kar gou da ne plaća porez. Sa druge strane, beogradski taksisti duguju 2,9 milijardi dinara na ime poreza. A treba li podsećati da su neslavno propali svi pokušaji, još od 2010, da se u taksi vozila uvedu fiskalne kase upravo zbog efikasnije naplate dažbina.

Drugo, država formalno kompaniji Kar gou poručuje: registrujte se po zakonu, pa radite. Ali zakon je takav da to praktično nije moguće. Recimo, jedan od propisanih uslova je da se “uslugom prevoza” mogu baviti samo “profesionalni vozači”. A suština ove vrste prevoza je da se njime ne bave (samo) “profesionalni vozači” već da to mogu biti “obični” ljudi, oni koji taj posao rade povremeno, privremeno, radi dopunske zarade itd. Ali Zakon o prevozu putnika nije ni smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše.

Uostalom, da se zaista ne radi ni o kakvim “uslovima” i “licencama”, pokazuje to što taksisti već godinama sprečavaju slobodan ulazak u ovu profesiju. I što su od sebe napravili ekskluzivni klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. U koji može da se uđe maltene kao u francusku akademiju nauka – samo kad neki taksista prethodno umre.

Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije. Na korist potrošača, tj. ogromne većine građana.

Red u glavama dovešće do reda na ulicama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. oktobar 2019.

Univerzitet je postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se studenti odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni “juriš na nebo”

Studenti su pobedili, Ivanka Popović je heroj, Siniša Mali ostaje doktor. Bojim se da će to biti rezultat studentske “okupacije Rektorata”. Koja je srećno završena sporazumom u kojem je rektorka obećala da će konačna istina o doktoratu aktuelnog ministra finansija biti utvrđena do 4. novembra, nakon čega su studenti napustili zgradu.

Podsetio me je ovaj slučaj na jedan koji se – iako znatno većeg “gabarita” – na istom mestu odigrao pre malo više od pola veka i na epilog koji je, makar u jednoj stvari, vrlo sličan ovom današnjem. Naime, posle “lipanjskih gibanja” na Beogradskom univerzitetu 1968. godine Tito je objavio da su studenti u pravu, nakon čega su oni zaigrali Kozaračko kolo. Tako je i rektorka Ivanka Popović najpre rekla da “studenti ne smeju biti pobeđeni” i sledećeg dana im je ponudila spasonosni pojas za spasavanje u vidu već pomenutog obećanja. Koji su studenti pametno prihvatili jer su, mislim, i sami uvideli bezizglednost svoje pozicije.

Mogu da zamislim, mada ne mogu da argumentujem, da je ovaj scenario smišljen i dogovoren s najvišim organima vlasti. Naime, da Brnabić i Vučić nisu napali rektorku, studenti i oni koji su im naklonjeni ne bi mogli da misle da su pobedili. I ako nije bilo tako – a ja u stvari u “teorije zavere” i ne verujem – situacija je objektivno nalagala da bi takav rasplet odgovarao svim stranama.

Ne mislim da su studenti uvek u pravu, ne samo zato što i studenata ima raznih nego pre svega zato što niko nije uvek u pravu. Pa ni studenti. A drugo, liči mi ta tvrdnja na svojevrsni profesorski populizam gde se ide niz dlaku svom “narodu”. U konkretnom slučaju pak razumljivo je nezadovoljstvo grupe najangažovanijih zbog nemoći Univerziteta da reši jedan sporan slučaj. Gde se, zapravo, više i ne radi o tom “jednom spornom slučaju” već je Univerzitet postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni “juriš na nebo”.

Ali, kao ni što 68. nebo nije palo, tj. nije pao poredak (nego je, naprotiv, učvršćen u svom još rigidnijem vidu, ali to je druga priča), tako ni sada nije srušen univerzitetski poredak. Tako da su šanse da do zadatog roka stvar bude rešena, tj. doktorat Siniše Malog poništen, minimalne.

Naprosto, do akademske, kao ni do čestitosti društva u celini ne dolazi se jednim jurišem

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, septembar 2019.