Sadašnji nizak nivo razvoja i nizak standard građana nisu dominantno posledica ekonomske politike i reformi (privatizacija, liberalizacija i dr.) koje su sprovođene u Srbiji nakon 2000. godine nego kraha privrede Srbije tokom devedesetih godina

Kadrovske promene su samo prvi korak u rešavanju situacije koju smo zatekli. To je pre neki dan, obrazlažući smenu 11 direktora bolnica po Srbiji, izjavio ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Kao što je to neko već primetio, predstavnici aktuelne vlasti, naročito iz Srpske napredne stranke i naročito premijer, uporno govore o “situaciji koju su zatekli”, kao da su na vlast došli juče, a ne pre četiri godine. Zato tema ovog teksta neće biti pomenuta egzekucija – koja zbog načina na koji je izvedena, tj. đuture i nekom vrstom prekog suda, predstavlja prvorazredni skandal – već malo podsećanje na to ko je kakvu i kada situaciju zatekao, odnosno, preciznije, na glavne uzroke situacije u kojoj se Srbija danas nalazi. O tome je, naime, reč u članku Milojka Arsića, profesora Ekonomskog fakulteta, “Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom devedesetih godina”, u kojem se autor bavi mogućim i stvarnim, tj. ostvarenim ekonomskim rastom u Srbiji od 1989. do 2015. godine. Tekst je u stvari objavljen pre pola godine (Kvartalni monitor br. 44; april), ali je, eto, nekako tek sad došao “kao kec na 11”.

Motiv za ovu analizu, kao što sam Arsić ističe, jeste u potrebi da se objasni današnji veliki zaostatak Srbije za zemljama s kojima je nekada bila egal, ako nije bila i razvijenija. Jer, bruto domaći proizvod zemalja centralnoistočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija) bio je 2015. godine u proseku 60 odsto veći nego četvrt veka ranije, dok je Srbija još uvek 25 odsto ispod tog nivoa. Tako da su danas ove zemlje, gledano u celini, gotovo dvostruko (tj. tačno 85 odsto) razvijenije od Srbije.

Posmatrano razdoblje, iz razloga koje ne treba posebno objašnjavati, Arsić deli na dva dela: do 2000. godine i posle nje. Već je iz statističkih podataka manje-više poznato da je prvu godinu novog milenijuma Srbija dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – 53 odsto). Ono što, međutim, nije poznato jesu neke unutrašnje, “dubinske” karakteristike te destrukcije, koje su uticale ne samo na enormni “jednokratni” pad ukupnog nacionalnog proizvoda nego su i sasekle krila budućeg razvoja.

Jedan od najvažnijih pokazatelja tog sunovrata jeste podatak, koji Arsić iznosi, da je ukupni kapital privrede Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka smanjen 40 odsto. Glavni uzrok te “kapitalne destrukcije kapitala” jeste u vrlo niskim investicijama koje su tokom devedesetih prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a. Niskim ulaganjima, naglašava Arsić, “posebno su bile pogođene one komponente kapitala koje se relativno brzo amortizuju (koje, dakle, u kratkom roku treba da budu zamenjene novim – prim. M.L.) kao što je slučaj sa opremom”. Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je 45 odsto. O tome svedoči i podatak da je početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Sve u svemu, “tokom devedesetih faktički je izvršena deindustrijalizacija Srbije”, zaključuje Arsić.

Ali, to nije sve. Pored fizičkog, propao je i ljudski kapital. “Tokom 90-ih došlo je sasvim izvesno do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer, veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom bili su onemogućeni usled sankcija. Inače, u svetu su te devedesete bile godine snažne ekspanzije privrede i brzog tehničkog progresa, zbog čega su brzo zastarevala znanja i veštine zaposlenih. Do dodatnog gubljenja ljudskog kapitala došlo je zbog iseljavanja iz zemlje velikog broja kvalifikovanih radnika, inženjera i menadžera”, kaže Arsić.

“Govor brojki”, međutim, nije odslikavao gore opisanu katastrofu. Broj formalno zaposlenih tokom 90-ih, naime, opao je za oko 500.000 (sa 2,6 na 2,1 milion), tj. za oko 20 odsto. Ipak, to je bilo mnogo manje od pada proizvodnje i pada vrednosti kapitala, koji su, da podsetimo, smanjeni 50, odnosno 40 odsto. Takođe, devedesetih je i produktivnost opala 40 odsto. Iz svega toga sledi da je minimalni višak zaposlenih 2000. godine bio oko 40 odsto njihovog ukupnog broja. To jest – 800.000 radnika.

Da rezimiramo: stanje koje su nove vlasti zatekle 2000. godine bilo je sledeće: Proizvodnja, kapital, produktivnost (tačno ili gotovo) prepolovljeni, a sa druge strane broj zaposlenih (gotovo) duplo veći od broja potrebnih. Fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela, u njima nije bilo ni opreme niti ljudi koji bi zadovoljili potrebe savremenog tržišta.

Drugim rečima, potencijali privrede Srbije bili su takoreći uništeni. To je bila situacija u kojoj su DOS krajem 2000, odnosno Đinđićeva vlada početkom 2001, preuzeli kormilo srpskog broda.

Već iz podataka s početka ovog teksta – mada se to i golim okom može videti – jasno je da nakon 2000. dolazi do postepenog oporavka Srbije. O tome najrečitije svedoči činjenica da je BDP od tada do danas povećan oko 25 odsto (podsetimo: sa polovine na 75 odsto BDP-a iz 1989. godine). Ključan je, naravno, bio rast investicija. One u prve četiri godine prosečno iznose 17 odsto BDP-a, a najviši nivo dostižu pre krize (prosek četvorogodišta 23 odsto). Znatan porast ulaganja od 2004. do 2008. doveo je do porasta vrednosti kapitala, 15 odsto, i to je, nažalost, jedino razdoblje u poslednjih 25 godina kada u Srbiji kapital raste. Od 2009. godine dolazi do pada investicija (na, u proseku, 17 odsto godišnje), što se poklapa i sa stagnacijom bruto domaćeg proizvoda. Odnosno do toga da ostvareni bruto domaći proizvod bude oko 20 odsto niži od potencijalnog. Ipak, greške i promašaji u ekonomskoj (i ne samo ekonomskoj) politici poslednjih petnaestak godina, prema Arsićevom mišljenju, imali su mnogo lakše posledice od politike iz devedesetih. To jest, kako to kaže sam autor:

“Sadašnji nizak nivo razvoja i nizak standard građana nisu dominantno posledica ekonomske politike i reformi (privatizacija, liberalizacija i dr.) koje su sprovođene u Srbiji nakon 2000. godine nego kraha privrede Srbije tokom devedesetih godina”.

Na samom kraju, možda ne bi bilo fer ne reći da naslov ovog teksta nije sasvim adekvatan. Ne samo zato što današnji naprednjaci, tj. njihovi “preci”, ondašnji radikalci (od kojih su neki pretekli do dana današnjeg) nisu bili glavni nosioci tadašnje vlasti i politike – iako bi, da je bilo samo do njih, možda bilo i gore – pa im se isticanjem u prvi plan nanosi izvesna istorijska nepravda. Pored toga, naime, primetno je da mnogi koji naprednjake intimno ne mogu ni da smisle isto kao i oni misle da je pravo zlo nastalo posle dvehiljadite, sa liberalizacijom i privatizacijom. Ili da su one, bar, privredu Srbije dokusurile. U analizi koja je ovde ukratko prepričana, pokazano je da – ma koliko privatizacija bila nakaradna i bez obzira što liberalizacije praktično nije ni bilo – situacija u kojoj Srbiju zatičemo danas ima sasvim drugačije i dublje korene.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. oktobar 2016.

Više puta je premijer Vučić najavljivao da će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu BDP-a. “Kad ono, međutim”, čim su prikupljeni podaci stigao je i demanti. I to baš ovih dana, i to sa “najmerodavnijeg” mesta. Čun se ljuljnu, ode sanak pusti

Možda će ove godine Srbija u Evropi biti među najboljima, ali će u regionu biti među najgorima. Više puta je, naime, premijer Vučić najavljivao da će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda” i da takve rezultate “nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”, ustvrdivši na kraju samouvereno: “Niko ne može da me demantuje, jer je reč o merljivim stvarima”.

“Kad ono, međutim”, čim su prikupljeni podaci stigao je i demanti. I to baš ovih dana, i to sa “najmerodavnijeg” mesta. To jest, iz Svetske banke. U svom redovnom, inače desetom po redu, Ekonomskom izveštaju za jugoistočnu Evropu, Svetska banka je iznela procene o ekonomskom rastu našeg regiona u 2016. goldini. Prema tom dokumentu, dakle, Srbija će ove godine ostvariti rast od 2,5 odsto, što je znatno više i od prošlogodišnjeg (0,7) i od planiranog (1,5 odsto) rasta. Ipak, uprkos tom uspehu, Srbija će biti gotovo najgora, tj. iza nje će biti samo Makedonija, sa dvopostotnim rastom. Ispred Srbije su i Albanija i Crna Gora, čiji se rast procenjuje na 3,2 odsto, i Bosna i Hercegovina (2,8), pa i Kosovo koje će imati najviši rast (3,6 odsto).

Korektnosti radi, nije zgoreg ovde pomenuti ono što je i Svetska banka istakla kao pozitivno: nezaposlenost je pala na 15,2 odsto, što je nivo najniži još od 2009. godine, kao i da je potrošnja domaćinstava, posle višegodišnjeg konstantnog pada, počela da raste. Ali, to nije bilo dovoljno da se u prognozama za 2017. godinu Srbija probije u prve redove vazda zaostalog zapadnog Balkana. Naprotiv, sa prognoziranim rastom od 2,8 odsto Srbija se nalazi na začelju regiona. Jer, svi će drugi, bar tako kaže Svetska banka, imati veći rast: BiH 3,2 odsto; Makedonija 3,3; Albanija 3,5; Crna Gora 3,6 i Kosovo 3,9 odsto.

Čun se ljuljnu, ode sanak pusti.

Još jedna sasvim sveža analiza, iako je potvrdila napredak Srbije, pokazala je da razloga za zadovoljstvo nema mnogo i da se naša zemlja nalazi na repu regiona. Reč je o, takođe ove sedmice objavljenom, Indeksu globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma koji za Srbiju rade Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN) i Srpska asocijacija menadžera (SAM). Jeste Srbija na toj listi od 138 zemalja popravila svoj položaj – skočila je sa 94. na 90. mesto – ali su gotovo svi njeni susedi bolje plasirani. Tačnije – svi osim Bosne i Hercegovine, koja je na 107. mestu. Najbolje je na toj listi plasirana Bugarska (50. mesto), a zatim slede Rumunija (62), Makedonija (68), Mađarska (69), Hrvatska (74), Albanija (80) i Crna Gora (82).

Posebno pri tome zabrinjava činjenica da je među 12 kriterijuma, na osnovu kojih se određuje konkurentnost pojedinih zemalja, Srbija najslabije ocene dobila i najniže pozicije zauzela u za današnje vreme najvažnijim izvorima rasta: institucijama i inovacijama. Za inovativnost je (na skali od jedan do sedam) dobila najgoru ocenu – 2,97, a za institucije 3,31 poen. Po kvalitetu institucija zauzela je 115, a po inovativnosti 108. mesto.

Ekonomisti će reći da ovakve “top-liste”, koje su jednim (značajnim) delom zasnovane na anketama, tj. subjektivnom mišljenju ispitanika, treba uzimati s rezervom. To je verovatno tačno, ali je nesumnjivo da u njima ima i mnogo istine. Činjenica da je na samom vrhu ove liste već godinama Švajcarska, to najbolje potvrđuje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. septembar 2016.

EPS bi trebalo da služi građanima Srbije, čije je vlasništvo. A ne da građani služe (zaposlenima u) EPS-u kao podloga za dobar život uz malo rada. I da se još pri tom, kad zatreba, busaju u grudi kako brane državne interese, a u stvari se bore za svoje privilegije (više…)

Građani su plaćajući veće račune za struju finansirali povećanje plata zaposlenih u EPS-u, a ne povećanje investicija. Posebno je zanimljivo da su povećanje ličnih primanja zaposleni u EPS-u ostvarili svojevrsnim marifetlukom (više…)

Direktor Železare Smederevo je bio dočekan kao spasilac, a ispraćen kao kriminalac. I kao prvo i kao drugo ga je kvalifikovao premijer Aleksandar Vučić, koji ga je ovih dana iz fabrike najurio (više…)

Čudno je kako u trgovini s najvećim prijateljima, tačnije sa onima koje najveći deo javnosti, potpomognut najuticajnijim (para)državnim medijima, doživljava kao prijatelje, Srbija prolazi mnogo gore nego u razmeni sa, ako ne baš osvedočenim neprijateljima, onda sa onima za koje isti taj deo javnosti i isti ti mediji tvrde da nam, manje-više, ovako ili onako, rade o glavi

Dobro je da je Kina kupila Železaru Smederevo, dobro je da Kina gradi po Srbiji, dobro je i da što više trgujemo s Kinom. Ali ne bi bilo loše ni da je ta ekonomska saradnja malo uravnoteženija.

Jer, ovako ispada da se naše poslovice “ljubav za ljubav, a sir za pare” mnogo više drže Kinezi nego mi. Naime, u tim silnim izlivima prijateljstva, koje smo doživeli prethodnih nekoliko dana, nekako su sasvim po strani ostali podaci o robnoj razmeni između Srbije i Kine. Nije valjda zato što su prilično nepovoljni po Srbiju. Jer, iz Kine u Srbiju ide 70 puta više robe nego u obrnutom smeru. Dok srpski izvoz u Kinu iznosi 20,5 miliona dolara, kineski u Srbiju težak je preko 1,5 milijardi dolara.

Uopšte, čudno je kako u trgovini s najvećim prijateljima, tačnije sa onima koje najveći deo javnosti, potpomognut najuticajnijim (para)državnim medijima, doživljava kao prijatelje, Srbija prolazi mnogo gore nego u razmeni sa, ako ne baš osvedočenim neprijateljima, onda sa onima za koje isti taj deo javnosti i isti ti mediji tvrde da nam, manje-više, ovako ili onako, rade o glavi.

Recimo, nešto slično onome što se dešava u odnosima sa “najmnogoljudnijom zemljom sveta” dešava se i u odnosima s najprostranijom državom zemnoga šara, dakle Rusijom. Srbija, naime, mnogo više uvozi iz Rusije nego što u nju izvozi. Prošle godine je, da podsetimo, naš izvoz u Rusiju iznosio 725 miliona dolara, a uvoz iz Rusije 1,7 milijardi dolara.

Sa druge strane, u Nemačku je Srbija izvezla onoliko koliko je iz Rusije uvezla – 1,7 milijardi dolara. A uvoz je ne mnogo veći – 2,3 milijarde USD. Još je povoljniji odnos sa našim drugim najvećim spoljnotrgovinskim partnerom, Italijom. Tu čak Srbija ostvaruje suficit jer je naš izvoz 2,2, a uvoz 1,9 milijardi dolara.

Odnos je još drastičniji kad se ove zemlje grupišu. Izvoz u Nemačku i Italiju iznosi 3,9 milijardi dolara, a uvoz iz njih 4,2 milijarde dolara. Što znači da Srbija u trgovini sa najrazvijenijim zemljama zapada ostvaruje deficit od svega 300 miliona dolara. Sa druge strane, naš izvoz u Rusiju i Kinu iznosi jedva 750 miliona dolara, dok je uvoz četiri i po puta veći – 3,2 milijarde dolara, tako da je naš manjak oko dve i po milijarde dolara. Dakle osam puta je veći nego deficit sa Italijom i Nemačkom.

Možda će neko reći da je to, bar delom, posledica činjenice da se radi o velikim tržištima kojima Srbija ne može da ponudi ni odgovarajući kvalitet ni odgovarajuće količine. Kada je reč o prvom, već sam podatak o veličini izvoza u visoko razvijene zemlje kao što su Nemačka i Italija to demantuje.

Ali, nije tačno ni drugo. Bilo je, naime, i u prošlosti pokušaja da Srbija, odnosno srpska privreda, iskoristi – navodno ili stvarno, svejedno – odlične političke veze i prijateljske odnose sa Kinom. Tako je pre dvadesetak godina Srbija zaključila kreditni aranžman sa Kinom vredan 300 miliona USD, koji je trebalo da vrati u robi, pre svega traktorima. Ali, kad su prvi traktori poslati u Kinu odmah su vraćeni. Navodno nisu bili dovoljno dobri. U stvari, bili su sasvim dobri, ali je Kinezima više odgovaralo da im vratimo keš nego da uzmu bilo šta od naše robe. Tako su Kinezi zabili možda poslednji ekser u kovčeg naše inače do devedesetih u svetskim razmerama solidne traktorske industrije.

Ako je neko i poverovao da traktori zaista nisu valjali, u to je posumnjao pošto su se dve druge, po svemu vodeće srpske kompanije, i naši najugledniji direktori u Kini takođe proveli kao bosi po trnju. Otprilike u isto vreme, dakle devedesetih, Sintelon iz Bačke Palanke i Hemofarm iz Vršca, na čelu s našim ponajboljim menadžerima Nikolom Pavičićem, odnosno Miodragom Babićem, odlučili su da krenu u osvajanje kineskog tržišta. I tamo su, pošto kineski zakoni drugačije ni danas ne dozvoljavaju, sa domaćim partnerima osnovali zajedničke firme. Posle nekoliko godina iz Kine su izbačeni takoreći naglavačke, partneri su im bukvalno preoteli preduzeća, a sve što su uložili propalo im je. Naravno, da ne bude zabune, nije to bila nikakva zavera protiv Srba i srpskih kompanija. Samo što su druge firme, kao što su bile nemačke ili finske recimo, mogle da računaju na zaštitu svojih država pa im se to nije dešavalo, dok Srbija, kao “svetski parija” tih godina, tu moć nije imala. Što su Kinezi samo bez pardona iskoristili. Naravno, kad su drugi videli kako su prošli Babić i Pavičić entuzijazam im je odmah splasnuo, pa je put Kine malo ko išao. Da se svila ne bi pretvorila u svilen gajtan.

Dok oni nisu došli kod nas. Nadali smo se, međutim, da će sada biti drugačije. U subotu su između Srbije i Kine potpisana 22, doduše uglavnom načelna, sporazuma (govorilo se o čak 34). Među njima pruge Beograd – Budimpešta nema ni u kom obliku. Nijedan sporazum ne predviđa plasman bilo kakve naše robe na kinesko tržište. Ali zato jedan nagoveštava prodaju telekomunikacione opreme kineske kompanije Huavei srpskom Telekomu. Jedini pravi komercijalni ugovor je kredit za izgradnju autoputa Surčin – Obrenovac u iznosu od 250 miliona dolara. Uzgred, Srbija već ima odobrene vrlo povoljne kredite za infrastrukturu od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija, u desetostruko većoj vrednosti, koje nije iskoristila.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. jun 2016.

Dakle, tu smo. Ovim beskrupuloznim, halapljivim (neo)liberalima nije dovoljno da samo kupujemo njihove proizvode nego još od nas zahtevaju i da ih volimo – već čujem uzbuđene i povišene glasove i sleva i zdesna. Ipak, potvrđuje se ono o čemu je govorio Adam Smit – da pojedinci idući za sopstvenim interesom, tj. profitom, ali sada emotivnim profitom, ostvaruju ono što je u interesu svih. Što je javno dobro. Društvo koje je neko opisao kao “svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama” (više…)

Kinezi zapravo nisu kupili preduzeće Železara Smederevo DOO, nego samo njegovu imovinu, “golu golcijatu”, tj. bez bilo kakvih obaveza prema bilo kome – dobavljačima, kreditorima, radnicima

Kako smo se nadali, dobro smo je udali. Tom bi parafrazom poznate narodne poslovice prilično verno mogla da se opiše prodaja smederevske Železare kineskoj kompaniji Hestil. Devojku koja više nije bila ni mlada ni lepa, a pritom je roditelje koštala đavo i po, kao vrući krompir tutnuli smo Kinezima u ruke, pa nek sad oni trljaju glavu i gledaju šta će s njom. I ne samo da smo se ratosiljali teške rasipnice, nego smo pride još i zaradili 46 miliona evra. Jeste da je to samo polovina vrednosti na koju je procenjen njen miraz, ali opet, niko drugi nije ponudio ni toliko, a drugo, to je duplo više nego što je 2003. od Ju-es stila dobila Đinđićeva vlada.
No, da se manemo rđavih metafora. “Posao veka”, kako je ovaj aranžman ne bez razloga okarakterisan, zaslužuje da bude podrobnije analiziran. A posebno, da ipak još jednom iskoristimo staru sliku, da se ispita zašto su roditelji bili tako bolećivi, zašto su tolerisali visoke račune svoje mezimice, da li je osim tolerancije bilo i nečeg drugog, a ne samo bolećivosti, i da li su se uz “kćer” možda “švercovali” i “roditelji”? Ali, o tom – malo potom.

IMOVINA: Kao što je poznato, upravo zbog ogromnih gubitaka Kinezi zapravo nisu kupili preduzeće Železara Smederevo DOO, nego samo njegovu imovinu, “golu golcijatu”, tj. bez bilo kakvih obaveza prema bilo kome – dobavljačima, kreditorima, radnicima. Tačnije, kako je objavljeno prilikom potpisivanja ugovora, kupili su “98 imovinskih celina”. Što će reći – svu pokretnu i nepokretnu imovinu, ne samo u Smederevu i okolini nego i u Kučevu i Šapcu gde je Železara imala svoje pogone. Polovinu ugovora od blizu 1.200 stranica (delom i zbog toga što je na tri jezika: srpskom, engleskom i kineskom), tj. oko 600 strana, čini nabrajanje imovine (i to samo na engleskom) koju Kinezi kupuju.
Kada je reč o pokretnoj imovini, ona obuhvata raznu robu na zalihama (vidi tabelu 1) u ukupnoj vrednosti od oko 34 miliona evra. Kada je reč o nepokretnoj, to znači da su Kinezi kupili ne samo fabričke hale i administrativne objekte, mašine i opremu, infrastrukturu (železnička pruga, cevovodi, transporteri) nego i sva “prava”: sve licence, dozvole, ovlašćenja, saglasnosti, odobrenja, sertifikate, kvalifikacije, specifikacije, registracije, izjave, garancije i slična, nematerijalna dobra. Pa tako, na primer, i pravo prolaza kroz privatna imanja do svojih postrojenja, što u principu ne može da se radi ugovorom već se radi zakonom, ali dobro, recimo da je to sitnica. Kinezi su, da ne zaboravimo, kupili i zemlju, oko 500 hektara, koju je koristila Železara (Skupština je pre nekoliko meseci tu zemlju prenela iz državnog u vlasništvo Železare, a takođe su urađene i sve potrebne konverzije iz poljoprivrednog i šumskog u građevinsko zemljište). Konačno, da naglasimo jedan detalj koji je do sada malo pominjan, kineska država postala je i vlasnik Luke Smederevo koja je, i praktično i formalno-pravno, bila u sastavu Železare.
U nekoj daljoj perspektivi možda će već samo ove dve stvari, zemlja i luka na Dunavu, učiniti da ovaj posao – čiji se ekonomski “raison d’etre” za kupca u ovom trenutku i ne vidi baš najjasnije – Kinezima postane višestruko isplativ i da (i) oni postanu veliki dobitnici. Naime, to “parče”, uzgred izuzetno plodne stiške zemlje, između (železničkog i drumskog) Koridora 10, sa jedne, i Koridora 7, koji čini reka Dunav, sa druge strane, kao i sopstvena luka na “žili kucavici” Evrope – uz luku Pirej koju su Kinezi zakupili na 100 godina – u ne baš tako nedoglednoj budućnosti mogu predstavljati ogroman kapital. Bilo bi odlično da tako bude – a pitanje je da li bi bez Kineza bilo moguće – i Srbija će od toga imati izuzetne koristi.
No, da se ipak vratimo u stvarnost. Više kao fusnotu valja zabeležiti i činjenicu da, pošto su kupili imovinu, Kinezi nisu kupili i radnike, što će reći da će oni makar formalno morati ponovo da se zaposle u novoj kompaniji, koju će Kinezi osnovati od imovine kupljene od Železare i u njenoj ljušturi.

INVESTICIJE: Drugo što u ovom kupoprodajnom dokumentu na izvestan način bode oči jeste to što u njemu nema ni slova o investicijama. Prilikom potpisivanja ugovora pominjane su sume od 300, pa čak i 900 miliona evra koje će Kinezi uložiti u Železaru, ali od toga ni evro nije zadobio pravno obavezujuću formu. Doduše, premijer Vučić je odmah, još u času kada je obećavao da će ugovor biti dostupan javnosti “za dan-dva” (što je i učinjeno, mada uz malo zakašnjenje, ali da sad ne zakeramo) jasno poručio da se to neće odnositi na biznis plan. Nije, međutim, reč o biznis planu, niko i ne traži da se obelodani koliko će, u šta i u kojim rokovima Kinezi ulagati, ali neka vrsta (generalno formulisane) obaveze ne bi naškodila ni kineskim poslovnim planovima, a za Srbiju bi bila kakva-takva garancija.
No, kad smo već kod ove problematike, nije naodmet podsetiti da je prilikom prošlogodišnjih pregovora sa Esmarkom pominjana investicija od oko 200 miliona evra u proizvodnju čelika za automobilsku industriju. Razmišljaju li možda i Kinezi u tom pravcu? Teško je reći. Poznavaoci kažu da uopšte nije tako jednostavno ući na to tržište pošto svaka fabrika ima svoje tradicionalne dobavljače i što se takvi ugovori sklapaju po nekoliko godina unapred. Isto, dakle, važi i za kragujevački Fijat, koji su mnogi videli kao kupca smederevskog čelika.
Sa ovim su povezane i dugoročne prognoze tokova na svetskom tržištu čelika, koje pak uopšte ne ulivaju optimizam. Prema tim prognozama, naime, potražnja za čelikom će i u narednim godinama opadati – što takoreći automatski znači i njegovu nisku cenu – pre svega zato što će opadati potražnja glavnih potrošača čelika, pre svega već pomenute automobilske industrije u kojoj se čelik zamenjuje drugim, lakšim metalima (aluminijumom, nekim legurama i sl.). Konsultantska kuća KPMG je u svojoj projekciji poslovanja Železare od 2016. do 2020. godine (koja je takođe sastavni deo ugovora) predvidela gubitak, koji će se doduše smanjivati, ali će kumulativno dostići čitavih 200 miliona evra.
Moguće je, “uzvraća udarac” jedna optimistička špekulacija, ako već ne i čista fikcija, da Kinezi misle da negde (relativno) blizu Smedereva, možda baš u Srbiji, izgrade svoju fabriku automobila. A moguće je, kaže drugi optimistički scenario, da Kinezi Železaru iskoriste kao glavnu sirovinsku bazu za izgradnju pruge Beograd – Budimpešta. Na to se nadovezuju još neki poslovi koje bi oni mogli da dobiju, kao što je izgradnja još nekog mosta preko Dunava ili nekih deonica Koridora 11, tj. auto-puta Beograd – Bar (kineska Čajna komunikejšn konstrakšn kompani već gradi deo kroz Crnu Goru, do Boljara, tj. do granice sa Srbijom, inače prepunu mostova koji traže hiljade tona gvožđa i čelika). Mnogima će ovo ličiti na “što je babi milo…” bajku, ali – ko zna?

DUG: Treće, odnosno konačno – najvažnije. Ako Železara Smederevo i odlazi u istoriju (bar se tako nadamo), to ne znači da ćemo je brzo i lako zaboraviti. Na nju će nas, naime, podsećati dug od blizu pola milijarde evra – što je nedavno priznao i novi-stari premijer Vučić – koji nam je ostavila u amanet. I to, da ne bude zabune, dug koji je napravljen samo u poslednje četiri godine, od 2012. do lane. Pitanje na koje građani Srbije od aktuelnih vlasti moraju da dobiju odgovor glasi: kako je nastao taj gubitak?
Posebno je zanimljivo da je najveći gubitak napravljen tokom prošle godine. Kada je doveden strani i navodno visokokvalifikovani menadžment obećavan je profit i povećanje proizvodnje. Proizvodnja je doduše povećana, ali dobiti ne da nije bilo nego je napravljen gubitak od 145 miliona evra, za blizu 50 miliona veći nego godinu dana ranije. Ispada: veća proizvodnja – veći gubitak. To, međutim, i nije čudno ako se zna da je na svakoj toni čelika Železara pravila gubitak; bilo je jasno da će on biti veći što bude veća proizvodnja. U čemu je onda, postavlja se pitanje, bio smisao povećanja proizvodnje? Da li samo u tome da premijer može da se pohvali rastom bruto domaćeg proizvoda?
Javnost je od početka tražila da ugovor sa stranim menadžmentom, tj. njihovom firmom HPK Menadžment, o upravljanju Železarom bude objavljen. To nije učinjeno iz nikada do kraja objašnjenih razloga: HPK je tvrdio da je to u nadležnosti Vlade, a Vlada da to zavisi od HPK, ali sad je ta igranka završena. Ako je i bilo nekih poslovnih rezona da on bude tajna, sada takvih razloga više nema i taj ugovor treba da bude objavljen.
Kada se tome dodaju i drugi tajni ugovori kojih je prepun portfelj Vlade Srbije, jasno je otkud možda i pojačana osetljivost domaće javnosti na takvu vrstu aranžmana. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši, a ne zbog nepoverenja prema velikom kineskom zmaju.
I, sasvim na kraju, da se opet vratimo na početak. Železara je državno preduzeće, što znači u vlasništvu građana Srbije. Građani kao “akcionari” imaju pravo da znaju kako je njihova firma poslovala, odnosno za čije babe zdravlje će oni morati da plaćaju tih 500 miliona evra gubitka. Vlada Srbije o tome mora da im položi račun.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. maj 2016.

Umesto da bude motor razvoja, EPS je u ovom trenutku najveća opasnost po srpsku ekonomiju i društvo. Tačnije – najveća opasnost koja dolazi iz privrede. Opasnosti koje dolaze iz kulturno-socijalnih sfera još su veće. Ono od čega se živi stalno izmiče javnosti Srbije; u centru pažnje je opet ono od čega se mre (više…)

Nakon što je Vlada Aleksandra Vučića, uprkos svim upozorenjima da time pravi veliku štetu, raspisala tender za zakup 30 odsto državnog zemljišta, nastala je prava jagma za biznis planovima. A biznis plan je samo paravan iza kojeg treba da se sakrije namera vlasti da se 30 odsto najbolje državne zemlje da na korišćenje partijskim kadrovima (više…)