Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.