Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike – ljudi u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva
Dva dana razgovora, nijednog konkretnog dogovora. Tako bi se, u najkraćem, mogla sumirati Vučićeva poseta Budimpešti prošlog vikenda (19. i 20. avgusta). U stvari, sadržina razgovora je tu najmanje bitna. Suština susreta Vučića, Orbana i Erdogana bila je u manifestaciji savezništva trojice poslednjih autokrata u Evropi. Ako se ne računaju zemlje „ruskog sveta“, naravno. Ne znamo za druge, ali Srbiji taj „trojni pakt“ ništa dobro neće doneti.
Najkonkretnije što smo o tim razgovorima saznali odnosilo se na brzu prugu Beograd – Budimpešta, o čemu je Vučić rekao da je „zamolio Orbana“ da Mađarska ubrza radove kako bi pruga bila gotova za dve godine. Budući da premijer Orban o tome nije rekao ni reč, lako je moguće da i taj rok, ko zna koji po redu, ne bude ispunjen. Naime, još novembra 2014. Vučićeva vlada je obnarodovala da „ćemo za dve i po godine vozom od Beograda do Budimpešte putovati za dva sata i 24 minuta, dok sada tom prugom putujemo osam sati“. Kasnije su, valjda suočeni s realnošću, predstavnici vlasti postali oprezniji. Tako je 2015. Vučić rekao da deonica od Beograda do Novog Sada „mora biti otvorena 2018. godine“. Kao što znamo, pruga je u promet puštena tek marta 2022.
Premijerka Ana Brnabić je 2017. obećala da će „kompletna brza pruga Beograd – Budimpešta biti završena za šest godina“. U maju 2020. Vučić je rok pomerio na 2024. godinu. Sad vidimo da i 2025. „visi“.
Videćemo da li će istu sudbinu doživeti i (nova) beogradska autobuska stanica. Naime, Goran Vesić je kao (beo)gradski funkcioner obećavao da će stanica biti završena 2019, pa 2020, pa 2021. godine. Ništa od toga nije bilo, ali je zato Vesić avanzovao do ministra građevinarstva.
Nedavno je, međutim, Vučić obećao da će BAS biti završena do 2025. godine. Bilo je to na predstavljanju njegovog najnovijeg, kako je sam rekao, „neverovatnog plana“ vezanog za svetsku izložbu EXPO koja za četiri godine treba da se održi u Beogradu. Taj plan, kojim su predviđena ulaganja od 12 milijardi evra, komotno bi se mogao nazvati „Srbija 2027“. Ako vam se čini da ste nešto slično već čuli – u pravu ste. To je investicioni projekat „Srbija 2025“, težak čak 14 milijardi evra, koji je uz veliku pompu predstavljen decembra 2019. godine. Tada je Vučić obećao: „Mi ćemo iza ovog plana da stanemo čvrsto“, kad evo, tek što je prošla polovina te „petoletke“, a ona se stavlja ad acta. U međuvremenu ništa nismo čuli o tome šta je od planiranog urađeno, koliko je para potrošeno i slično. Kao što bi uradila svaka odgovorna vlast.
Ali to je već oprobana Vučićeva (politička) taktika: stalno nova obećanja i stalno pomeranje horizonta kada bi do obećanog cilja trebalo da se stigne. Kao u onoj basni o magarcu i šargarepi. Samo što u našem slučaju magarac povremeno dobije parče šargarepe, što mu ne utoli glad nego samo da snage da ide dalje.
Kad Vučiću to kažete, on odgovara da ga mrzite ili da ste antidržavni element. Ili oboje. Tako je i u Budimpešti, prema već ustaljenom običaju, jedno naručeno pitanje iskoristio da oplete po svojim kritičarima, da njih proglasi izdajnicima, a sebe jedinim garantom „samostalne i nezavisne Srbije“.
Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što ta politika ne valja. Što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike. Tačnije, u interesu ljudi – u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu – koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. avgust 2023.