afere

Vučić je pritisnut aferama

Zašto je politika Sizifov posao i kako je, uprkos tome, moguće pobediti Vučića

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za intervju sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma, jeste pitanje u jednoj TV emisiji – zašto niko nije stao u odbranu predsednika SANU Vladimira Kosića, pošto je grubo napadnut nakon jedne svoje izjave o Kosovu. Naime, GDF je odmah izdao saopštenje u kojem podržava akademika Kostića. Saopštenje je poslato svim medijima, ali je izgleda ostalo neprimećeno. Zato je i naš razgovor počeo odatle.

Pogađa li vas odnos medija prema GDF-u i kako to objašnjavate?
Nezainteresovanost medija za to naše saopštenje nije me iznenadila iako mi uvek teško padne saznanje da je u postojećoj medijskoj raspodeli moći u Srbiji bavljenje politikom Sizifov posao. Sa druge strane, društvo je do te mere anestezirano poslednjih sedamnaest godina i dodatno ušančeno u mitove i tabue, da i očigledne stvari bivaju prećutkivane. Što se tiče napada na predsednika SANU, čini mi se da je reakcija na njegove reči u Srbiji nekako, nažalost, očekivana. Koja je razlika između reagovanja jednog kikboksera i potpisnika peticije – oko sto intelektualaca – koji traže njegovu smenu? Možda samo u diskursu. Suština rečenog je identična. Nažalost, još uvek je premalo nas koji razumemo istinu koju je predsednik SANU rekao i hvala mu na tome.

Pošto je u pozadini povoda bilo Kosovo, da odmah pređemo na najteže pitanje – kakvo je vaše načelno mišljenje o rešavanju kosovskog čvora?
Pre svega mislim da je konačno rešavanje kosovskog pitanja najvažnija stvar za Srbiju. Svima je jasno da bez toga nema uslova da se do kraja dovede proces raspada bivše Jugoslavije. Tu mislim, između ostalog, i na reformu Dejtona, koja bi od Bosne i Hercegovine napravila funkcionalnu državu. Takođe je jasno da ništa nema od članstva u EU dok se ove stvari ne reše. Logično bi bilo da se nama žuri u EU. Put nam je poznat, ali potrebna je pre svega politička hrabrost i odlučnost.
Moramo da imamo na umu kako smo došli dovde. Srbija je devedesetih vodila četiri rata, osećajući se silno. Pre svega, naš nacionalizam u sadejstvu sa hrvatskim doveo je do krvavog raspada Jugoslavije i do preko 130.000 žrtava. Gotovo milion ljudi je etnički proterano. Srbija je nakon rata na Kosovu 1999. kapitulirala, a predsednik Vučić to danas naziva delimičnom kapitulacijom. Potpisan je Kumanovski sporazum i nakon toga izglasana Rezolucija 1244, koju Vučić danas tumači kao 10 odsto povoljnu za Srbiju i 90 odsto za Albance. Zatim je potpisan sporazum u Briselu 2013. u kojem se kaže da Srbija i Kosovo neće ometati jedno drugo u procesu EU integracija. Izostalo je objašnjenje javnosti da EU mogu da pristupe samo nezavisne države. Ovo su sve činjenice, tako da samo možemo da zamislimo kako je svet video našu politiku poslednjih 17 godina i zašto na nas gledaju kao na delinkvente koje povremeno pohvale za neke poteze kako ne bi pravili veće probleme, kao u vreme Miloševića. Podržavam svako rešenje do kojeg će doći u pregovorima s Prištinom posredstvom EU i SAD i ne bih smatrao bilo kog potpisnika takvog sporazuma izdajnikom već patriotom.

A šta mislite o stavu akademika Kostića da Kosovo ni de jure ni de facto nije naše?
U najvećem delu sam saglasan s tom konstatacijom. De facto je Kosovo nezavisno i to je nešto što više niko i ne negira. Kako drugačije da definišemo mogućnost uvođenja carina Srbiji od kosovske vlade, granične procedure prilikom ulaska i izlaska iz Kosova, izlazak na izbore po kosovskim zakonima i sveukupno sprovođenje vlasti. Da bismo rekli da je i de jure nezavisno, neophodno je dovesti do kraja pregovarački proces s Prištinom. Kontekst pregovora trasiran je kroz Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, Ahtisarijev plan koji je integrisan u kosovski ustav i briselski sporazum. Ne vidim da je moguće drugačije doći do de jure rešenja i tada će biti potpuno tačno ono što je akademik Kostić rekao.

Vladika Grigorije je poslednjih sedmica izložen oštrim napadima Srpske napredne stranke. Jesu li oni posledica njegove izjave da je Kosovo naše ili najave da će okupiti 300 mladih ljudi spremnih da se bore za promenu sistema u Srbiji?
Da je Kosovo razlog, to bi bio dobar signal. To bi značilo da bar neko od njih ima svest o realnosti pred kojom je Srbija. Ipak se tu radi o strahu da se kojim slučajem ne okrnji apsolutna vlast SNS vladikinim direktnim ili indirektnim angažovanjem u politici preko tajanstvenih 300 “apostola” spremnih za promenu sistema. Bilo bi dobro da nam vladika kaže koji sistem bi on uveo. Sistem je izraz politike koja se vodi. Iz onoga što je dosad izneo nema ni govora o promeni politike već se, naprotiv, vidi kontinuitet istog sistema.

PODRŽAVAM SVAKO REŠENJE DO KOJEG ĆE DOĆI U PREGOVORIMA S PRIŠTINOM POSREDSTVOM EU/SAD INSTITUCIJA; NE BIH SMATRAO BILO KOG POTPISNIKA TAKVOG SPORAZUMA IZDAJNIKOM VEĆ PATRIOTOM

Šta mislite da li bi političko angažovanje jednog vladike, makar i Grigorijevih karakteristika, bilo dobro za Srbiju. I da li bi donelo promenu na čelu države?
Vlast se pribojava Grigorija pre svega jer se na sličan način obraća njihovom biračkom telu i jer postoji opasnost da mu poveruju da je baš on ili neki Krivokapić taj koji je pravoverniji od Vučića po nacionalnim pitanjima. Ne vidim političke argumente zbog kojih bih podržao Grigorijev angažman. Ne vidim političku razliku u stavovima kod njega i pokojnih Amfilohija i Irineja. O njihovim političkim stavovima ne mislim ništa dobro. Razlika je samo u načinu obraćanja narodu. Grigorije to čini zavodljivije, moram to da kažem. Svestan je svoje popularnosti i ne mislim da će njegovim angažovanjem u politici društvo dobiti bilo šta bolje od onoga što imamo danas. Nama je neophodna temeljna politička promena, kao i iskrena analiza stanja u kojem se nalazimo. Nakon toga moramo da postavimo magistralne političke pravce kretanja. To smo uradili jednom 2001. s vladom Zorana Đinđića.

Šta nam pojava vladike Grigorija na javnoj/političkoj sceni govori o stanju opozicije u Srbiji?
To nam govori o konfuziji, nemoći, nedostatku političara koji mogu da daju odgovor kako i gde vide Srbiju za pet, deset godina. Pre 20-30 godina bilo je nezamislivo da alternativu tražimo u vladikama i popovima. Tadašnja opozicija je 2000. u gotovo nemogućim uslovima uspela da dođe do birača i smeni daleko opasniji Miloševićev režim od ovog današnjeg. Tada su ubijani politički protivnici, zatvarane novinske redakcije po kratkom postupku, da ne govorim o vređanjima i ponižavanjima koja su dolazila od vlasti. Tadašnji opozicioni uspeh došao je pre svega jer je postojala jasno vidljiva evropska agenda koja je garantovala bolji život.

Započeli ste određene procese saradnje, šta ste dosad uradili, s kim ste se povezali?
Napravili smo dogovor o saradnji sa strankom Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd. Spojio nas je jasan politički cilj – Srbija na Zapadu, neophodnost rešavanja kosovskog problema i novi ljudi u politici. Srbija na Zapadu predstavlja nedvosmislen sistem vrednosti i više je od članstva u EU. Problem Kosova je apsolutno prepreka na putu ka Evropi, a samim tim mora biti prioritetno pitanje. Takođe, s novim ljudima neophodna je i nova politika. Postavljajući stvari na ovakav način dolazimo do alternativne politike čitavom političkom establišmentu. Dosad smo uspeli da napravimo dogovor sa pet, šest lokalnih organizacija u Srbiji. Nemam ni najmanju sumnju da ćemo biti organizaciono spremni za izbore ukoliko razgovori oko izbornih uslova posredstvom evroparlamentaraca budu uspešno završeni. Ohrabren sam nakon brojnih razgovora s ljudima po Srbiji koji žele da učestvuju u promenama sistema.

Predizborna kampanja je uveliko počela, ali je opozicija ozbiljno hendikepirana. S jedne strane, za nju su zatvoreni glavni mediji, posebno to važi za tzv. javni servis, tj. RTS, a sa druge, praktično je zabranjen rad na terenu, direktan dodir sa biračima. Kako mislite da prebrodite te teškoće?
Rad je veoma otežan i sve se svelo na malo štampanih profesionalnih medija i aplikacija putem kojih komuniciramo u širem sastavu. Takođe, za nas je još teža situacija zbog trenutne raspodele medijske moći. Vlast kontroliše sve televizije s nacionalnim frekvencijama i deo kablovskih operatera, a opoziciona grupacija oko bivšeg Saveza za Srbiju ostatak kablovskih operatera. Na taj način doveli su političku scenu na najprimitivniji nivo s kojeg ćemo se teško podići.

DANAS JE MNOGO VAŽNIJE KO ĆE POSLE VUČIĆA DOĆI NA VLAST NEGO HOĆE LI ON OSTATI JOŠ GODINU DANA

Iako deluje moćno, Aleksandar Vučić se sve više zapetljava u razne afere. Kako gledate na priču o prisluškivanju i državnom udaru?
Što se tiče državnog udara, to nije priča ni za “laku noć, deco”. Prisluškivanje je, međutim, zanimljiva tema. Pre svega, postoje zakonito i nezakonito prisluškivanje. Pravno je stvar jasna. Legalna prisluškivanja su pod kontrolom suda. Kada je, međutim, reč o nelegalnom prisluškivanju, postoje dokazi, objavljeni u štampi, da je u kabinetu ministra policije oformljen centar za prisluškivanje. Njime je rukovodila državna sekretarka koja je smenjena pod sumnjom da je pripadnik kavačkog klana. Siguran sam da ovakav centar ne može biti osnovan bez Vučićevog znanja, a time se vidi da ne veruje ni predsedniku suda Stepanoviću ni direktoru BIA Bati Gašiću. Nema dileme da vlast vrši pritisak na sve segmente društvenog života. Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi?

Čini se da Vučića ipak najviše žulja Jovanjica. Šta taj slučaj pokazuje?
Ovaj slučaj pokazuje suštinu definicije organizovanog kriminala: nema ozbiljnog kriminala bez učešća policije i državne vlasti. O tome smo se uverili u akciji Sablja 2003. Iz medija smo saznali da je Koluvija uhapšen zbog nasilničke vožnje i tom prilikom se predstavljao kao policajac. Nakon toga policija dolazi u Jovanjicu i desilo se neobjašnjivo. Koluvija biva pušten kući kao da je reč o grešci, i time mu se daje prostor da kontroliše štetu. Pritiskom javnosti sutradan je uhapšen, ali ostala je zagonetka ko je odlučio da pusti narko-dilera da ode kući. Pravnici kažu da o tome odlučuje Viši tužilac, a takođe tvrde da u poslednjih 20 godina niko nije pušten ni za kilogram marihuane, a kamoli za 1.700 kilograma. Takođe je simptomatično da su branioci u ovom predmetu bivši policajci, rođaci policajaca ili zastupnici Ministra unutrašnjih poslova i, gle čuda, Koluviju brani “čuveni advokat” Vladimir Đukanović, perjanica SNS, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva, član Državnog veća tužilaca. Sumnjam da iko ozbiljan može da veruje da je Đukanović format advokata koga bi neko angažovao da nije na vlasti!

Koji su, po vašem mišljenju, glavni efekti ili glavne odlike Vučićeve vladavine?
Najopasniji efekat je urušavanje institucija, koje bi morale da budu najveća brana bilo čijoj samovolji, a samim tim i najbitnija infrastruktura demokratski uređene države. Glavna odlika Vučićeve vladavine je zasigurno autoritarnost, u kojoj očigledno uživa i kojom se obilato razmeće, i neprekidni populizam, kojim se održava na vlasti. Još je Monteskije utvrdio da svaki čovek koji poseduje moć ima i sklonost da je zloupotrebi i da u tome ide onoliko daleko dok mu se ne postave granice. Nažalost, tih granica za Vučića ovde nema. Još jedna od Vučićevih odlika je politički kukavičluk jer nema hrabrosti da reši najbitniji problem – pitanje Kosova. Malo mu je očigledno 200 poslanika, velika podrška javnosti i svih institucija. Zamišljam gde bi Srbija danas bila da je Zoran Đinđić imao takvu podršku, da ne govorim o podršci predsednika SANU.

Hoće li na sledećim izborima glavna tema biti Kosovo?
Kosovo kao najveća politička prepreka ka EU mora da bude u fokusu kampanje, kao i regionalna politika. Moramo da podržimo reformu Dejtona kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna. Takođe treba podržati Pupovca i Miloševića u nastojanju da urede život Srba u Hrvatskoj i prihvatiti da je Crna Gora nezavisna država. To su bitne teme i od sledećih izbora zavisi nam kako ćemo urediti život. Jedino tako je moguće trasirati put ka EU. Time se prirodno smanjuju uslovi za bujanje kriminala, korupcije, pljačke narodne imovine i za prljave poslove vlasti. Na taj način se otvara i prostor za bitnu temu – ekonomiju.

POSTOJE DOKAZI, OBJAVLJENI U ŠTAMPI, DA JE U KABINETU MINISTRA POLICIJE OFORMLJEN CENTAR ZA PRISLUŠKIVANJE. SIGURAN SAM DA OVAKAV CENTAR NE MOŽE BITI OSNOVAN BEZ VUČIĆEVOG ZNANJA

Kad ste već pomenuli ekonomiju, nekako je ona u ovom razgovoru nepravedno skrajnuta, šta mislite o privrednom ambijentu u Srbiji?
Privredni ambijent je loš, i to je osnovni razlog što nema domaćih investicija. Domaći privrednici najbolje znaju kakve su nam institucije i zbog toga ne žele da rizikuju. Nema efikasnog pravosuđa, nisu svi pred zakonom jednaki, caruje politički monopol, partija na vlasti diktira uslove poslovanja, privatni sektor je potpuno zanemaren, mere se dominantno donose u korist javnog sektora i otud su u njemu plate 30-40 odsto veće nego u privatnom iako privatnici izdržavaju javni sektor. Država se okrenula špekulativnim kineskim kreditima, poslovi se sklapaju direktnim pogodbama bez tendera, kompletna infrastruktura se izgrađuje bez tendera, kao i privatizacija velikih preduzeća. Neophodno je doneti niz zakona i mera u cilju podrške privatnog sektora, posebno malih i srednjih preduzeća: smanjiti poreze na rad, pojednostaviti način vođenja dokumentacije, promeniti zakone kako bi se ubrzao rad organa uprave, pre svega Katastra, Republičkog geodetskog zavoda. Sklon sam da predložim donošenje zakona protiv maltretiranja privrednika i građana…

Kakav bi to bio zakon?
Zakon bi imao samo tri člana. Prvi, državni organ ne sme od stranke u postupku da traži dokumenta koja izdaje drugi državni organ, zatim – zakon stupa na snagu u roku od šest meseci i treći član bi propisivao kaznu za odgovorno lice od tri miliona dinara. Ali, da nastavim odgovor na prethodno pitanje, svi inspekcijski zapisnici moraju biti javno dostupni dokumenti. Takođe treba smanjiti parafiskalne namete i obimnu dokumentaciju. Ovo je samo deo mera koje bi morale biti donete, a o reformi javnog sektora poput zdravstva i prosvete – za koju je neophodna finansijska podrška EU – još nismo ni počeli da govorimo.

Opozicija je u ovom času prilično razjedinjena. Da li bi trebalo da se ujedini ili je i realnije, a i plodotvornije da ide u dve, pa možda i tri kolone?
Za mene je osnovno pitanje politički stav po najbitnijim problemima koja muče naše društvo. Samo na toj osnovi možemo se dogovarati o nastupu na izborima. Logično bi bilo da se formira jak, nedvosmisleno proevropski blok, pored konzervativnog. Na taj način bismo napravili rezultat i sigurno motivisali opozicione birače da izađu na izbore. SNS bi sigurno izgubio Beograd, a bila bi i velika borba oko predsedničkih izbora. Vučić je pritisnut aferama, neefikasnim rešavanjem problem, o EU se više i ne govori, tj. nijedno poglavlje nije otvoreno cele prošle godine. Danas je mnogo važnije ko će posle njega doći na vlast nego hoće li on ostati još godinu dana. Ne treba nasedati na mantru da je dovoljno da bude smenjen uz pomoć jedne liste na kojoj bi bila cela opozicija, nakon čega bi bila uvedena demokratija, a tek onda doneta odluka kojim putem će Srbija ići. Ne možemo stalno da tapkamo u mestu jer je Srbija pre 20 godina donela jasnu odluku gde želi da ide, a to je Evropska unija. Glosa 1
Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi

Video:

Razgovarao: Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 21. januar 2021.